Nakon što je saopšteno da je glumica subotičkog Narodnog pozorišta Minja Peković dobila nagradu „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru u predstavi „Kus petlić“ na 66. Sterijinom pozorju, objavljeni su ostali dobitnici Sterijih nagrada. Čak devet Sterijinih nagrada završilo je u Subotici.
Sterijinu nagradu za režiju dobio je Milan Nešković, režiser pomenutog komada. Nagrade za glumačka ostvarenja dobili su: Minja Peković za ulogu Milje Bušatlije, takođe u predstavi „Kus petlić“, Srđan Sekulić za ulogu Komenana Barjaktara u istoj predstavi i Boris Kučov za ulogu u predstavi „Vitezovi Lake male“ pozorišta „Deže Kostolanji“.
Nagradu za kostimografsko ostvarenje dobila je Biljana Grgur, za predstavu „Kus petlić“. Nagradu za koreografiju dobila je Timea Filep, za predstavu „Vitezovi Lake male“. Nagrada za scenski govor pripala je Saši Latinoviću („Kus petlić“).
Sterijina nagrada iz Fonda „Dara Darinka Čalenić“ za najboljeg mlaog glumca pripala je Milošu Laziću za ulogu Johana Šustera u predstavi „Kus petlić“. Nagrada za epizodnu ulogu pripala je Igoru Greksi za ulogu Đakona Avakuma („Kus petlić“).
Minja Peković, glumica drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta dobitnica je nagrade “Zoran Radmilović” na 66. Sterijinom pozorju za glumačku bravuru u predstavi “Kus petlić” Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića za ulogu Milje Bušmatlije. Dok predstave “Kus petlić” i “Vitezovi Lake male” pozorišta “Deže Kostolanji” dele nagradu Okruglog stola kritike za najbolju predstavu u celini.
“Svakim elementom svoje glumačke pojavnosti – stavom, izrazom lica, scenskim pokretom koji katkad kao da je bio deo koreografskog rešenja, impostacijom glasa i glasovnim modulacijama, svakim glumačkim postupkom i partnerskom igrom – Minja Peković je u ovoj sjajnoj i u svakom času uzbudljivoj predstavi na scenu donosila ne samo složeni karakter žene iz naroda koja se uporno bori da u dramatičnim istorijskim i društvenim okolnostima sačuva i sebe i svoj integritet, nego i da sugestivno, izražavajući individualnost lika koji tumači, bude deo komplikovanog glumačkog mehanizma koji je, na osnovu odlične rediteljeve zamisli, podrazumevao jedinstvo. Vaštinom iskusne, premda po godinama još mlade glumice, Minja je igrala na tankoj žici koja razdvaja dramu od komedije, koja u humoru pronalazi tragiku, a dozvoljava da iza ozbiljnog sadržaja načas proviri smešno.
Pritom, Pekovićeva je dramskom tekstu Ace Popovića darivala sugestivnost, njegovoj ponekad zaumnoj rečenici je obezbedila životnu prirodnost, a svaki svoj glumački postupak pretvarala je u bravuru uvlačeći gledaoce u radost teatarske igre.
Zato smo uvereni da Minja Peković pripada glumačkoj porodici čiji je rodonačelnik Zoran Radmilović“, navodi se u obrazloženju žirija koji čine Vladimir Đuričić, direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ iz Zaječara, Aleksandar Gajin, dramski umetnik i Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar.
U subotu, 26. juna, sa početkom u 19 časova, u Otvorenom ateljeu F biće predstavljeno deveto izdanje artzina “Librarion 808”. Pristutni će moći da slušaju muzičke imrovizacije Dragoljuba Ćurčića u okviru projekta Delta43, a zahvaljujući umetniku Miroslavu Lazendiću svako ko donese neki odevni predmet ili platnenu torbu, moći će da na njemu ponese štampanu uspomenu.
Daniel Tikvicki, osnivač Librariona i, kako sebe naziva, njegov neurednik, izjavio je za portal Subkultura da Subotica ima značajno mesto u istoriji „fanzinaštva“.
– Pomenuću Mirka Stoilkova-Mirčeza (1965-2014), (Zašto baš mi, Ples slomljenog dupeta na vetru i Bačka tribina) i naravno, živu legendu, ilustratora-fanzinaša, Damira Pavića Septika, čiju je neumornu produkciju teško sagledati i sažeti u jednu rečenicu, i hronološki i u formalnom smislu, jer i u ovom trenutku verovatno nešto stvara u svom prostoru.
Tu liniju samostalnog izdavaštva i alternativne umetničke produkcije pokušava da prati i „Librarion“, koji deluje od 2014. godine u Subotici, kao projekat Daniela Tikvickog (mene), a odnedavno i u Beogradu i Prijedoru, zahvaljujući mladoj snazi Pavla Banjca. Tako je 3. maja 2021. godine izašao „Librarion 808”, kao Antologija tekstova bendova i muzičkih projekata u periodu od 2012. godine do danas, što je tema izdanja – rekao je Tikvicki.
Izbor pesama, i muzike, veoma je ličan za oba „neurednika“ i kako Tikvicki navodi predstavlja odgovor na pitanje položaja savremene poezije, primenjene u muzici, ali i samog poimanja poezije.
– To su, dakle, idealni primeri za antologiju muzičkih tekstova u rasponu od skoro jedne decenije (2012. godina, pa na dalje). Takođe, svaku objavljenu pesmu u njenoj muzičkoj izvedbi možete odslušati skeniranjem QR-koda koji je odštampan uz sam tekst – napominje Tikvicki.
To možete učiniti i ako imate pri ruci štampano izdanje, koje ćete imati prilike da vidite i kupite na subotičkom predstavljanju.
Pored promocije pomenutog izdanja, piblika će imati priliku da sluša improvizacijski rad u okviru subotičkog ambijentalno-elektro projekta Delta43, kojim rukovodi Dragoljub Ćurčić.
Jedan od domaćina galerije, Miroslav Lazendić, prirediće “Print parti” u njegovom stilu, stoga vas pozivamo da donesete majice, dukseve, platnene torbe, haljine, suknje, bermude, zavese, goblene i druge tekstilne predmete – ko je imao prilike da prisustvuje njegovim print-sesijama, zna da je zabava zagarantovana.
Biće postavljen i „Librarionov“ mini-distro, gde će moći da se kupi štampano izdanje pomenutog artzina i nekoliko kasetnih izdanja.
Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao: “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji…
Branislava Žujović
Balint Sombati, jedan od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosch“, vratio nas je u vreme kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je nekolicina mladih Subotičana, družeći se u “Triglavu” i na Majmun placu, poželela da umetnošću menja svet.
Sombati na jednom mestu kaže: “ Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji”. U tome su i uspeli, ali izvan Subotice. Grupa je bila i ostala zapaženija u Beogradu i drugim velikim gradskim centrima, nego u Subotici.
Nedavno je u Briselu upriličena izložba posvećena grupi “Bosch+Bosch”, a novosadski Forum joj je, takođe nedavno, dodelio Nagradu za likovnu umetonost. Ova dva važa i uglavnom prećutana događaja bila su povod za opširan intervju sa Sombatijem koji ćemo objaviti u tri nastavka.
U “Triglavu” i na Majmun placu
Gde su se članovi grupe „Bosch+Bosch“ upoznali i šta vas je povezalo?
Sombati: Neki od nas su pohađali istu školu. Na primer Edita Baš, Zoltan Mađar i ja pohađali smo gimnaziju, gde nam je profesor likovnog bio Imre Vinkler. Neki su se upoznali na izložbama mladih umetnika amatera na Tribini mladih, u foajeu Narodnog pozorišta. Viđali smo se i u slobodnijim formama, na primer na “majmunskom placu”, na Korzu i redovito u poslastičarnici „Triglav“. Viđali smo se i na vernisažima u Zimskom salonu i u Likovnom susretu. U disko klubovima takođe i naravno na žurkama.
Izlog poslastičarnice „Triglav“, 1970. godine (foto: Laslo Dorman)
Ovaj je umetnički kontekst, kao i bogat kulturni život grada, dao određeni okvir da se stvori neka vrsta duha kolektivizma. Mislili smo da ćemo udruženi steći bolju priliku da formiramo sebe kao misleća i osećajuća bića, a istovremeno da stvorimo šansu da se potvrdimo kao perspektivni omladinci. Povezala nas je generacijska raspoznaja i duh tih burnih godina kraja šezdesetih. Napokon, povezala nas je zajednička vera da je umetnost odgovarajuće sredstvo za stvaranje savršenijeg društva od onoga što nas je okruživalo, od onoga što smo nasledili od naših roditelja.
U maloj sredini je ipak drugačije
Odakle je potekla ideja da se osnuje vrsta umetničke grupe kakva je bila „Bosch+Bosch“?
Sombati: Prvenstveno, ideja je bila da osnujemo grupu, neku vrstu esnafa mladih likovnih umetnika koji stvaraju u različitim tradicionalnim žanrovima, bez neke jasne ideje vodilje. Osvešćenost je došla nešto kasnije, posle godinu dana postojanja. Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji. I ne samo to. Nije nas zadovoljio tadašnji sistem umetnosti.
Braco Dimitrijević, Nena Baljković, Slavko Matković, Balint Sombati, Laslo Kerekeš Studentski kulturni centar, Beograd 1971. godine (foto: Bogdanka Poznanović)
Kada smo izbliza videli kako institucije rade, rekli smo da mi tako nešto ne želimo, jer sigurno može sve bolje da izgleda. Počeli smo da se bunimo protiv vladajućeg sistema vrednosti, isto kao naši vršnjaci u velikim kulturnim centrima, u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu. Ali sasvim je drugačije buniti se u maloj – šta više, malograđanskoj – sredini, bez potrebne reakcije i eha na inovacije duha.
Dok u našem gradu nismo bili shvaćeni, u stranim sredinama naša je pojava prihvaćena, s jedne strane sa iznenađenjem, a sa druge razumevanjem. Iznenađenje je poteklo iz neke vrste zbunjenosti. Na primer, u Beogradu u prvom trenutku niko nije razumeo odakle sada mi iz provincije stvaramo nešto revolucionarno, što i oni kultivišu. Posle samo dve godine zajedničkog rada izlagali smo u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dok su, istovremeno, vrata Likovnog susreta za nas bila zatvorena. Stalno kažem: nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi. Uvek ćeš osećati stegu lokalne štrange!
“Puding bojs…”
Kako ste tada opisivali svoju grupu?
Sombati: Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji. Što se pudinga tiče, sve se poklapalo, jer smo grupu osnovali u poslastičarnici.
Kako smo demantovali Belu Durancija
Ko je bio idejni tvorac i zašto baš „Bosch+Bosch“?
Sombati: Ne sećam se takve osobe. Ali, sigurno znam da smo za “šefa” izabrali Matkovića, jer je bio nešto stariji i iskusniji od nas. Uloge su se kasnije u nekoj meri izmenile, ali to nije najvažnije. U to vreme, s moje strane izvanredno cenjeni istoričar umetnosti, Bela Duranci, imao je teoriju da svaka slična grupa na kraju katapultira jednu osobu u vrh umetnosti, a ostali su oni “koji su još trčali”. „Bosch+Bosch” demantovao je ovaj Durancijev stav, izbacivši sedmoro ljudi koji su u jugoslovenskoj istoriji umetnosti ostavili određeni trag.
Naziv „Bosch+Bosch” dobro zvuči barem koliko i “puding bojs”. Svi smo bili očarani slikarstvom nizozemskog stvaraoca Hijeronima Boša, ali smo se brzo okrenuli prema novim medijskim idealima toga vremena.
Neka vrsta zajedničkog pojma nove tehnologije za nas je bio zapadnonemački koncern električnih proizvoda “Bosch”. Ta dva Boša mogli smo fino spojiti. Dobili smo spajanje prošlosti i sadašnjosti. Zatim, to dobro i zvuči.
Matković je bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak
Opišite, molim Vas, svakoga od vas te 1969. godine. Šta je svako pojedinačno uneo u grupu?
Sombati: Edita Baš je bila fina crtačica modnih kreacija. Stekla je veliku slavu u okviru svoje kasnije profesije na jugoslovenskoj sceni pozorišne scenografije. Zoltan Mađar je znao lepo da crta svoje vizije vasionskih katastrofa. Malo je bio neozbiljan i nestao je sa scene posle prekretne 1970. godine. Isto se desilo sa Ištvanom Krekovićem i Slobodanom Tomanovićem. Obojica su bili prvenstveno crtači. Svu trojicu sam izgubio iz vidokruga nakon 1971, kada sam se preselio u Novi Sad.
A Matković?
Sombati: Matković je bio pojava sa svojim uskim pantalonama i belim patikama, nonšalantnim hodanjem. Da bi imao sjajne bele zube, prao ih je soda bikarbonatom. Zbog tog pogrešnog poteza izgubio je dosta zuba. Bez obzira na sva umetnička dostignuća, on je za mene prvenstveno bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak. Nije slučajno što je za svoj pseudonim uzeo ime antijunaka iz stripa: Alan Ford.
Bili smo s ruba tadašnjeg jugoslovenskog društva
Kerekeš, Vukov i ostali?
Sombati: Ante Vukov nam se priključio neposredno pre rasformiranja grupe. Njega smatram “produktom” i “rezultatom” delovanja „Bosch+Bosch”-a. Bio nam je dobar učenik. Lasla Kerekeša su u gradu svi vršnjaci zvali Bidža. Bidža je bio tadašnji izraz za osobu koja je stalno u pokretu, a Kerkeš je bio pravi biološki perpetuum mobile. Njegova se umetnost ispoljila u svojim pravim dimenzijama nakon što je, posle 1986, životno mesto našao u Zapadnom Berlinu. Laslo Salma je bio momak sa periferije grada. Kada se grupa raspala, odmah se vratio crtežu i slikarstvu u čemu je bio istaknuto talentovan.
Slavko Matković, Laslo Salma i Balint Sombati prilikom realizacije akcija u prirodi. Glavica na Fruškoj gori, 1972. godine (foto: Zoltan Apro)
Bili smo kolektiv heterogenih poetika i upravo raznolikost daje jedan poseban kvalitet našem nekadašnjem postojanju. Jedina naša zajednička crta oslikava se u činjenici da smo svi bili iz porodica sa ruba jugoslovenskog društva, bez građanskog pedigrea i kulturne pozadine. Znači, uklapali smo se u opštu sliku jugo-(nad)realnosti.
Ima li bunt koji je bio prisutan u stvaralaštvu grupe veze sa dešavanjima u Jugoslaviji 1968. godine?
Sombati: Da nije bilo 1968. grupa bi izgledala sasvim drugačije, ili možda ne bi ni postojala. O dešavanjima unutar zemlje znali smo iz studentske štampe. Mnogo smo više znali o studentskim pobunama u svetu. Tokom 1968. pojavilo se toliko novih i kreativnih ideja, da se sva ta energija pretvorila u neku vrstu generacijske megaskulpture u metaforičnom smislu, uključujući nova umetnička dostignuća. Formiranje grupe rezultat je tih energetskih strujanja.
Te 1968. imao sam 18 godina i sve se poklopilo. Bio sam u vremenu formiranja svoje ličnosti, a pozitivne impulse sam dobijao sa svih strana. Verovao sam da ću moći da utičem na neke tokove šireg značaja koji će da stvore humanije društvo i lepši život.
Koji biste savet sada dali Balintu iz 1969. godine?
Sombati: Savetovao bih mu sledeće: Balinte, nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi.
Roditelji nas nisu ometali
Kakav odnos su vaše porodice imale prema vašoj kreativnosti i buntovnosti? Jesu li vaši razumeli vaš rad i jesu li vas podržavali?
Sombati: Moji su me podržavali na taj način što se nisu mešali u to kuda idem, s kim se družim, šta radim. Imali su poverenje u mene. Dali su mi najveću moguću slobodu. Na taj način, pružili su mi najviše što su mogli. Njima je bilo dosta da se moje ime pojavljuje u štampi, na radiju i televiziji.
Malo su teže “probavili” moj brak sa Katalin Ladik, ali to je bilo samo u početku. Kada su je upoznali izbliza – a ne samo preko medija – videli su da je ona normalna i prijatna osoba koja itekako može da se prihvati i voli.
Kako znam, porodice ni u slučaju drugih članova nisu pravile nikakve prepreke, u smislu da su ih možda kočili u bilo kojem kreativnom poduhvatu. Da smo dolazili iz građanskih porodica, e tu bi već sigurno bilo problematičnih situacija: tata advokat, mama lekar, stric profesor… Svi bi obrađivali mladog pojedinca na svoj način i samo bi ga zbunjivali i terali u lošem smeru, ne dozvolivši mu da se samostalno razvija.
Balint Sobati (1950) rođen je u Pačiru. Godine 1970. postaje grafički urednik časopisa za umetnost i društvena pitanja „Uj simpozion“ („Új Symposion“) iz Novog Sada. U Beogradu 1971. uređuje specijalni broj lista „Student“, posvećen američkoj andergraund kulturi koji je bio zabranjen. Grafički urednik dnevnog lista „Mađar so“ („Magyar Szó“) postao je 1973, a 1986. ponovo preuzima umetničko uređenje časopisa „Uj simpozion“. Devedesetih godina radio je za Izdavačku kuću „Prometej“, a 2000. se nastanuje u Budimpešti. U mađarskoj prestonici uređuje časopis za umetnost „Mađar mihej“ („Magyar Műhely“) i vodi istoimenu galeriju, realizujući, pored ostalih, izložbe autora iz bivše Jugoslavije. Godine 2018. dobio je Viteški krst, visoko državno odlikovanje Mađarske za doprinos savremenoj umetničkoj sceni.
Intervju je prvobitno objavljen na sajtu Subotičke.rs
Na delovanje grupe “Bosch+Bosch” gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio, nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Zašto institucije van Srbije otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora?
Branislava Žujović
U drugom delu razgovora sa Balintom Sombatijem, jednim od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosh“, koja je, kako sam Sombati kaže, nastala i delovala u Subotici kao zbir heterogenih poetika, saznajemo da će i tokom narednih godina biti nastavljeno predstavljanje njihovog umetničkog stvaralaštva širom Evrope.
Takođe, u prilici smo da saznamo neke od nazora same grupe, ali i detalje koji se tiču vremena u kom je grupa umetnički stasavala i delovala. Na čemu ste svi zajedno radili tokom sedam godina postojanja grupe „Bosch+Bosch“? Zašto je rad grupe do danas ostao prepoznatljiv i značajan kada se govori o stvaralaštu neoavangarde? O ovome svedoči i trenutna izložba posvećena grupi u Mađarskom institutu u Briselu…
Sombati: Izložba u Briselu prikazuje jedan sažet materijal iz kolekcije koju je prikupio Marinko Sudac iz Zagreba i kolekcije Muzeja „Ludvig“ iz Budimpešte. Glavni grad Belgije trenutna je stanica upoznavanja evropske publike sa radom grupe. Uvek se prilagođavamo datostima određenog mesta prezentacije. Iduće godine na red dolazi Rijeka, u znatno većem obimu, pa češki grad Olomuc. „Bosch+Bosch” postao je međunarodni brend i ne zna se kraj tog “post festum” putovanja. Istovremeno, Marinko Sudac priprema ogromno, sveobuhvatno izdanje koje će da prikaže opus grupe u celosti.
Slavko Matković (desno) sa Endreom Faragom, bivšim subotičkim slikarom na otvaranju retrospektivne izložbe grupe „Bosch+Bosch“. Galerija „Nova“, Zagreb, 1981. Foto: Gabor Tot
U svakom slučaju, postavlja se pitanje zašto institucije van Srbije, odnosno iz Hrvatske i Mađarske, otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora, gde je grupa nastala i delovala, a to bi pre svega trebalo da bude Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Gradskom muzeju Subotica veliko hvala, što se svojim skromnim mogućnostima priključio obeležavanju pedesete godišnjice osnivanja grupe, oslanjajući se na radove koji su u njegovom vlasništvu i na manji izbor iz drugih izvora u pokrajini.
Da se vratim na vaše prevashodno pitanje… Stvaralaštvo grupe različito je i bogato u smislu poetika, jezika i shvatanja redefinisanog pojma umetnosti. Razlog toga je što nismo imali strog zajednički program, nego smo dali svakome maksimum slobode da se ispolji. Istraživali smo granice slobode i demonstrirali naše pojedinačno shvatanje toga pojma.
Na delovanje grupe gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Ta škola nije delila diplome, ali je dala nešto unikalno i neponovljivo. Znanjem iz te “škole” svako se služio u okviru svojih datosti i mogućnosti.
Sombati i Matković ispred Salona Muzeja savremene umetnosti prilikom otvaranja retrospektive grupe, Beograd, 1980. (Foto: Arpad F. Tot)
Koji su bili razlozi da se grupa raziđe 1976. godine? Kako ste se osećali tada po pitanju svega urađenog tokom sedam godina? Da li danas osećate i razmišljate da je moglo drugačije, više, ili da je, pak, trebalo manje?
Sombati: Razlozi su imali objektivnu i subjektivnu prirodu. U drugoj polovini sedamdesetih promenila se opšta paradigma u umetničkom svetu. Duh kolektivizma je bio u nestajanju. Već uhodane grupe i autorski kolektivi počeli su da nestaju sa scene, nastupilo je vreme individualnih nastojanja i sa tim, istovremeno, povratak ka slikarstvu. Umetnici sa akademije, koji su samo nekoliko godina ranije bacili kičicu, jer je trend postao “biti konceptualac”, sada su se ponovo vratili starom zanatu. Za mene je to bilo odvratno. Danas si ovo, sutra ćeš postati ono. Skačeš iz jedne kože u drugu. Izdaješ ono što si bio do sada.
Bilo je, naravno, i drugih razloga. Suboticu sam napustio 1971. godine. Ubrzo posle toga Kerekeš je takođe došao u Novi Sad. Tamo smo kasnije imali dva nova člana, jer su 1973. grupi pristupili Katalin Ladik i Atila Černik, oboje Novosađani. U matičnoj Subotici ostali su Matković i Salma.
Šta se dogodilo sa Matkovićem?
Sombati: Matković se našao u svojevrsnom vakuumu. Izgubio je najvažnije svakodnevne fizičke kontakte. Mislim da se prelom desio 1975. godine, kada se vratio iz JNA. Sačekale su ga drugačije okolnosti. Dok je bio u vojsci, dosta se toga promenilo u vanjskom svetu. Odjednom, postao je usamljen. Izgubio je kontekst iliti svoju izvornu intelektualnu pozadinu u svom rodnom gradu.
Članovi grupe (Laslo Salma i Ante Vukov) u poseti vojniku Slavku Matkoviću. Križevci, 1975. Foto: Balint Sombati
U isto vreme, osećao sam da mi je grupa sve veći teret. Kada sam Slavku predložio da se rasformiramo, to mu je palo dosta teško, mada se složio. Kerekeš je istupio već 1975, jer je počeo da slika i da radi studije restauracije u Beogradu. Nakon 1976. često mi je govorio da ponovo pokrenemo grupu, što je za mene bio nonsens jer sam u grupu uložio previše svoje energije i konačno, hteo sam da tu energiju usmerim u svoju umetnost.
Teško je napraviti raspodelu rada u jednom kolektivu u kom su u manjini oni koji vuku jaram. Oni koji organizuju aktivnosti, događaje, izložbe, dopisuju se sa institucijama, dok oni pasivni samo čekaju znak kada i za koju izložbu treba da predaju svoje radove. Sve u svemu, Matković je u Subotici odjednom ostao u velikoj meri usamljen.
Jeste li mogli više?
Sombati: Da li je moglo ili trebalo više ili manje? Teško je reći. Što se produkcije tiče, vreme će suditi o svemu – šta će od svega ostati samo pojava, a šta dugotrajna vrednost. Bilo je dobro onako kako se desilo, nije mi žao ničega. U stvari, žao mi je što retrospektiva grupe 1981. godine, iz meni nepoznatih razloga, nije održana u subotičkom Gradskom muzeju, to jest nije preuzeta iz Beograda i Zagreba, mada je dogovor bio takav. Neko je odlučio da se na “revival” čeka još četrdeset godina. Na žalost, neki to nisu doživeli. Što je najveća tragedija, otišli su nam svi oni članovi koji su rodom iz Subotice.
Sastajali ste se u poslastičarnici „Triglav“. U njoj je i nastala grupa. Koji kolači su zaslađivali vašu umetnost?
Sombati: Pravo da vam kažem, ne sećam se nikakvih kolača. Peciva nisu bila naš žanr, nisu bila za buntovnike. Pili smo popularna jugoslovenska osvežavajuća pića “Jupi” i “Koktu”, a zatim domaće pivo. Ako smo želeli neko bolje strano pivo, onda smo išli u „Dubravku“ na “Skol” ili “Lederer”.
Slavko Matković sa slikama palmi koje je izradio osamdesetih godina, na molbu poslastičarnice „Triglav“. Palme su bile izložene sve do zatvaranja „Triglava“…
Ali, da se ipak vratimo na kolače, jer sam se setio svog prvog anonimnog performansa koji se desio u nekom lokalu, u zgradi Narodnog pozorišta u okruženju gimnazijskih prijatelja: za opkladu, pojeo sam 18 onih visokih šampita u jednom mahu. Od tada, ni jednu…
Rekli ste da ste se pored „Triglava“ sretali u diskotekama. Kako je izgledao život omladine okrenute umetnosti u Subotici u to vreme? Gde ste izlazili? Šta se pilo u to vreme? Kad sam ja počela da izlazim, počeli da su da se zatvaraju kafići na Korzu i pio se gusti sok od jagode sa šlagom. Nikada mi neće biti jasno zašto je neko to spojio. Koje neobične kombinacije je naručivala vaša generacija?
Sombati: Prvo je bila legendarna diskoteka „Largo“ u Zagrebačkoj ulici. Kasnije je otvorena još jedna, kod Železničke stanice, gde je disk-džokej bio Jožef Miškolci, kasniji osnivač pogrebnog preduzeća „Funero“. Bila je jedna iza Aleje maršala Tita, sećam se i jedne tuče tamo. Grupa „Orfeji“ svirala je svakog vikenda u zgradi fiskulturne sale bioskopa „Jadran“. Sada je tamo pozorište. Na toj pozornici sam video prve lokalne predstave koje iz današnjeg aspekta mogu slobodno da definišem kao umetničke performanse. Glavni akter tih skečeva bio je Rudolf Ruzman koji je radio neobične radnje na sceni. Na primer, spavao je na nekom kauču ispred punog gledališta.
A pića?
Sombati: Što se pića tiče, već sam pomenuo da je moja generacija uglavnom pila pivo. Muškarac obično posle četrdesete prelazi na vino, ali za neke ni to nije pravilo. Članovi grupe „Bosch+Bosch“ sastajali su se svake nedelje jednom, u nedovršenoj kući porodice Ištvana Krekovića u “Kertvarošu”. Na zatvorenim seansama upoznavali smo se sa novim radovima iz pojedinačnih “ateljea”. Tu bi se ponekad našla domaća rakija, ali samo u nekim slučajevima i sa blagim posledicama. Ali, brzo smo se oporavili. To osećanje je kasnije formulisao zagrebački bend “Prljavo kazalište”: “Sve je lako kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji, ma svaka rana manje boli…”.
Gde su Vas putevi vodili nakon 1976. godine od Subotice preko Novog Sada do karantina 2020. godine?
Sombati: Sa Matkovićem sam bio u bratskom prijateljstvu od početaka sve do njegove smrti 1994. godine. Osamdesetih godina počeo sam da radim performanse i bivao pozivan na razne festivale po srednjoj Evropi na koje sam vodio i njega. Bila mu je potrebna pratnja, jer sam nije voleo da putuje čak ni u okviru Juge. Tim prilikama upoznao je tadašnju mađarsku i slovačku neoavangardu, a pošto je perfektno govorio mađarski druženje mu nije teško palo. “Mitteleuropa”, voleo je taj izraz, postala je naš dom.
Ante Vukov čita svoje pesme na literarnoj večeri grupe „Bosch+Bosch“ u sali subotičke gimnazije, 1975. godine
Nasuprot životnom iskustvu Fernanda Pesoe, koji je govorio da se nigde u svetu ne oseća kod kuće, moj je doživljaj bio da se osećam kao kod kuće gde god bio. Živeo sam deset godina u svom rodnom mestu, Pačiru, zatim deset sudbinski važnih u Subotici. Potom, trideset u Sremskoj Kamenici, odnosno Novom Sadu. Sada već dvadeset godina boravim u Budimpešti. Kada mi je Zoran Kolundžija, direktor Izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada, kome sam dizajnirao više stotina knjiga, rekao da sam 2000. godine otišao “daleko”, rekao sam mu sledeće: “Rođen sam u Karpatskoj niziji, pa i sada živim tamo”.
Rekli ste da se grupi 1973. godine priključila Katalin Ladik. Kasnije ste postali bračni par. Koliko ste u stvaralačkom smislu upotpunjavali jedno drugo i da li je dolazilo do međusobnog umetničkog sputavanja?
Sombati: Postali smo bračni par pre nego što je ona pristupila grupi. Ali, sve se to desilo 1973. godine. Znao sam je od ranije, preko njenih pesama i pesničkih nastupa. Dolazila je u redakciju „Uj simpoziona“ gde smo se i upoznali. Matkoviću sam predložio da je pozovemo u grupu, jer je bila jedinstvena u svojim individualnim nastojanjima da pokaže koliko socijalističko žensko biće može da bude slobodno, samo ako ima dovoljno štofa i smelosti.
Gimnazijalci prate književni nastup Ante Vukova, 1975. godine
Već je oko 1970. godine izvodila pesničke predstave erotskog naboja, pa i performanse. U likovnu umetnost nije imala uvid, sve dok je nisam upoznao sa savremenim kretanjima. Pokazao sam joj, na primer, kako se izrađuje kolaž, šta je „mejl-art“, umetnost poštanskih pošiljaka, zatim vizuelna poezija i konceptualna umetnost. Istovremeno, ona mi je približila neke nove progresivne muzičke pojave na jugoslovenskoj i internacionalnoj sceni. Međusobno smo se inspirisali i pomagali, bez ikakve zavisti.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
Često zamišljam svoje najbolje bivše prijatelje, Slavka Matkovića i pisca Vojislava Despotova, kako čeprkaju po svojim mobilnim spravama, stavljajući slušalice na glavu da slušaju svoju omiljenu muziku
Branislava Žujović
U poslednjem od tri dela razgovora sa umetnikom Balintom Sombatijem, jednim od osnivača grupe „Bosch+Bosch“, na čiju se inicijativu grupa i razišla, saznajemo koji su umetnični uticaji stizali do Subotice krajem šezdesetih godina i zašto je jedan broj beogradskog časopisa „Student“, koji je on uredio, bio zabranjen.
Objasnio nam je zašto se gušio obavijen selotejp trakom i poliven „Rubinovim” vinjakom sećajući se tada svog najbližeg prijatelja Slavka Matkovića koga danas zamišlja kako „čeprka“ po svom mobilnom telefonu.
Koji su umetnički uticaji stizali do Subotice šezdesetih i sedamdesetih godina?
Sombati: U početku u znatnoj meri uticao je na nas evropski novi figuralizam francuskog porekla. Kreković, Matković, Tomanović, pa i ja, kultivisali smo to novo shvatanje projekcije ljudskog tela sve do 1970. Ali sam već 1969. otkrio vizuelnu poeziju mađarskih aktivista između dva rata, na čelu sa Lajošem Kašakom koga je Evropa slavila, ali je u Mađarskoj bio nepriznat i stavljen u pozadinu.
„U ime umetnosti!“ Matković i Sombati, Subotica, 1973. Foto: Laslo Kerekeš
Duh mađarskog aktivizma usadio sam u naše zajedničko razmišljanje i shvatanje umetnosti. To je postalo presudno za dalji razvitak. Osim mene, Kašak je najviše inspirisao Matkovića. U ono vreme, o njegovom uticaju na vojvođansku mađarsku literaturu između dva rata još nismo znali, ali se već, tu i tamo, govorilo da je jedna dadaistička matineja i u Subotici održana 1922. u bioskopu „Korzo“ koji je kasnije nazvan „Radnički“. Te događaje je kasnije do detalja prostudirala naša bivša sugrađanka Marija Cindori.
Sve u svemu, mađarski aktivizam je bitno uticao na naš senzibilitet i otvorio nas ka savremenim neoavangardnim kretanjima u svetu. Literature je bilo na pretek u jugoslovenskim časopisima, jer se dosta toga prevodilo, a izdanja u originalu takođe su bila dohvatljiva. Sve se moglo naručiti poštom, uglavnom iz izvora na engleskom jeziku. U tom smislu razlikovali smo se od ostalih socijalističkih zemalja, u kojima je sve što je poticalo sa Zapada bilo zabranjivano. Počeli smo da stvaramo svoje sopstvene kućne biblioteke. Svako prema svom interesovanju i mogućnostima.
Koliko je bilo moguće živeti od umetnosti koju su članovi grupe stvarali?
Sombati: Kada je grupa osnovana bili smo uglavnom srednjoškolci. Matković je već pohađao višu ekonomsku školu. Jedino je Salma bio u radnom odnosu kao cinkograf u „Birografici“. Tada je to bila štamparija Jugoslovenskih železnica. Nisam imao uvid u materijalno stanje ostalih, ali kako sam već ranije pomenuo, bili smo iz vrlo skromnih porodica. Kada vidite snimke posete Biljane Tomić i Jerka Denegrija domu Matkovićevih i kada vidite kako je dvorište izgledalo, odmah vam je jasno kakve su okolnosti bile. Dvorište je isto tako ili slično izgledalo i kod Salme, Vukova, pa i kod mene.
Moja je lična sreća što se posla nikada nisam plašio. Od petnaeste godine gledao sam gde mogu nešto da zaradim, da skinem teret sa leđa svog oca koji je bio tapetar u Fabrici nameštaja „Nova budućnost“.
Laslo Kerekeš i Jožef Ač, pokretač prvih umetničkih kolonija u Vojvodini. Galerija Tribine mladih, Novi Sad, 1972. Foto: Laslo Dorman
Posle završetka osnovne škole, istoga leta, javio sam se na posao u palićkoj „Peščari“ gde sam punih mesec i po dana utovarao sanduke sa kajsijama. Od tog novca obezbedio sam školovanje u gimnaziji, kupio svoje prvo konfekcijsko odelo i trkački bicikl „Favorit“. Kao srednjoškolac postao sam stalni subotički dopisnik omladinskog nedeljnika na mađarskom jeziku „Kepeš ifjušag“, a pisao sam i za druge listove. Od stečenih honorara sasvim sam se lepo snalazio krajem šezdesetih. Znatno više novca sam mogao ulagati u svoju umetnost kada sam postao grafički urednik „Uj simpoziona“. Na to zaduženje me je postavio Oto Tolnai.
Ne smem nikako prećutati da smo od Tribine mladih dobijali sredstva za materijalne troškove, da obezbedimo sebi papir za crtanje, a kasnije i filmski materijal. Nemojte da pomislite na neki ozbiljan novac. Bez obzira na sve, volja je postojala i na višim nivoima. Nisu razumeli ono što radimo, ali su nas pomagali koliko su mogli. To je bilo za svaku pohvalu.
Retrospektivna izložba u Kranju, u pozadini Franci Zagoričnik, organizator i veliki prijatelj grupe. Galerija v Prešernovi hiši, 1983.
Ako smo već kod ove teme moram izričito da naglasim da mi u grupi „Bosch+Bosch“ nikada nismo razmišljali o tome da stvaramo dela za prodaju, za tržište. To bi nam bilo ispod časti. U tom smislu nismo ni mislili da će naši radovi za nekoliko decenija postati deo kolekcija u značajnim muzejima. Bili smo iskreni i prema sebi i prema umetnosti. Iskrenost se uvek isplati.
Matković je preminuo rano, 1994. godine. Čitala sam da se poslednjih godina osećao neshvaćeno, da mu je rat teško pao, da se povukao. Šta je Vama, kao svom bliskom prijatelju, govorio tokom ovog perioda. Koliko je bio svestan kraja koji mu se bližio i kakav je odnos imao prema smrti?
Sombati: Jeseni 1993. vraćali smo se iz južnoslovačkog grada Nove Zamki sa multimedijalnog festivala, gde je Slavko izveo performans na temu rata na tlu bivše Jugoslavije. Kada smo stigli u Suboticu, odlučio sam da zajedno sa njim siđem sa voza mada sam mogao da nastavim za Novi Sad. Spustili smo se u bife-podrum u ulici Matije Korvina, gde smo popili po koje pivo, do mog sledećeg voza, da sumiramo doživljaje sa festivala. Samo tri dana posle toga, stiglo mi pismo u kojem mi je Slavko javio da je ispljunuo krv i da ide kod specijaliste. Poslali su ga na dalje ispitivanje u Sremsku Kamenicu. U tom mestu sam i ja stanovao. Šta više, poznavao sam načelnika odeljenja za plućne bolesti, jer mi je bio komšija. Otišao sam kod njega i objasnio mu ko je Matković, tada već njegov pacijent. Zamolio sam ga da mi javi rezultat, čim saznaju tačnu dijagnozu. Vadili su mu isečak iz pluća i ustanovili da se radi o bolesti kancerogene prirode. Boravio je tamo nekoliko nedelja, čak je dolazio kod mene na druženje. Posle toga su ga vratili u subotičku bolnicu, da tamo umre. Niko to nije rekao naglas, naravno, ali se znalo da nema pomoći. Umro je gušeći se. Da apsurd života bude veći, Laslo Kerekeš je osamdesetih naslikao njegov portret na kojem se vidi kako se Matković guši, kako mu vazduh izbija iz organa za disanje. Neobjašnjivo.
Ne smatram da uzrok njegove smrti direktno treba tražiti u ratnim i haotičnim okolnostima devedesetih, ali je sasvim sigurno da je taj tragičan doživljaj u mnogome uticao na slabljenje njegove vere u humani život u koji smo se “zakleli” u počecima. U duši i intelektu bio je pravi Jugosloven i raspad zemlje nije umeo da obradi u sebi. Odlučio se za samodestrukciju, smelo, kao pravi umetnik iz Istočne Evrope.
Koja je bila poruka Matkovićevog umotavanja u selotejp i ispijanja vinjaka?
Sombati: Umotavanje glave selotejpom je, u stvari, samo jedan skeč za fotografisanje, bez vinjaka i drugih rekvizita. Snimak je načinjen u dvorištu Milorada Grujića, kasnijeg rukovodioca Matice srpske, u Sremskoj Kamenici. Performans od toga razvio sam ja, posle Slavkove smrti, koristeći „Rubinov“ vinjak, njegovo omiljeno piće. Obavijem glavu tom trakom i onda se polijem žestokim pićem koje me grize, a ionako se već gušim. U drugoj ruci držim upaljenu sveću koja mi ispada. Doživljavam gušenje. Tipičan omaž tipičnog istočnoevropskog umetnika za svog najbližeg istočnoevropskog prijatelja, autodestrukcija kao tipična životna forma umetnika sa ovdašnjih terena. To smo mi. To smo mi koji obrađujemo tragičnost života i ne shvatamo život kao što to čine zapadnoevropski umetnici, igrajući neprestano neku večitu neusiljenu igru. Dva različita iskustva i stila shvatanja života, to jest ono na šta je nas naučio život. Na kraju krajeva: tautologija.
Možemo li reći da je performans obeležio rad grupe, ali i da je zauzimao jedno od centralnih mesta Vašeg umetničkog delovanja? Zašto performans? Postoje li njegove granice i da li ga je moguće definisati?
Sombati: Za vreme postojanja grupe performans je radila jedino Katalin Ladik. Počeo sam sa praksom performansa u drugoj polovini osamdesetih, a neposredno posle mene i Matković, mada je on radio znatno manje produkcija i nije prodro na svetsku međunarodnu scenu.
Ono što smo u grupi radili kao nešto “in lajv” bile su akcije u zatvorenom i otvorenom prostoru: u galerijama i na ulicama, trgovima, zatim u prirodi.
Prve zvanične performanse videli smo na Aprilskim susretima u beogradskom Studentskom kulturnom centru, u prvoj polovini sedamdesetih. Marina Abramović, Raša Todosijević od domaćih, Jozef Bojs, Tim Marioni, Hans Hake i drugi od inostranih umetnika. Svoj prvi performans izveo sam u subotičkom Likovnom susretu 1986. godine, razbijajući 32 televizijska ekrana na otvaranju svoje samostalne izložbe. To je već bio nagoveštaj predstojećeg rata. Hteo sam metaforički da uništim televiziju kao instituciju za širenje nacističke propagande.
Zašto je broj časopisa „Student“ koji ste grafički uredili bio zabranjen?
Sombati: Uveo sam 1971. dosta novina u vizuelno oblikovanje časopisa „Uj simpozion“. U jedan od brojeva, na primer, ulepio sam poštansku markicu od 0,05 dinara sa portretom maršala Tita. U svih 800 primeraka. Moje su inovacije zapazili i oni koji nisu znali mađarski jezik, pre svega intelektualci iz Beograda. Iste godine dobio sam poziv od Jovice Aćina i Milorada Vučelića, urednika lista „Student“, da im grafički uobličim specijalni broj o američkoj andergraund kulturi.
Nikada lepšu i zahvalniju temu nisam mogao da zamislim. Nisam se uzdržao. Na naslovnoj strani opalio sam američku zastavu u kontrapoziciji, da zvezdice budu na nama desnoj, a iz perspektive zastave na levoj strani. Ispod zastave stavio sam tekst: “Made in Yugoslavia”. Ali nije ovo izbilo osigurač javnog tužilaštva, nego tekst novosadskog umetnika Slavka Bogdanovića u kojem je otvoreno kritikovao pokrajinski partijski vrh, te jedno “pisamce” na zadnjoj strani u kojem je neka komuna iz Holandije pozvala Tita da je poseti.
Naravno, bio sam prisutan na prelomu lista u „Srboštampi“. Svi su dotaknuti znali da će broj biti zabranjen još pre distribucije. Svi prisutni urednici uzeli su desetine primeraka da ih sačuvaju za buduća vremena. I ja sam poneo tridesetak primeraka i odneo ih u Novi Sad. Na suđenje sam pozvan kao svedok. Aćin i Vučelić dobili su uslovne kazne, ali za objavljeni tekst Bogdanoviću je izrečena zatvorska kazna.
Okupljanja grupe prolazila su u razgovorima o umetnosti. O kojim temama i stvaraocima je bilo reči?
Sombati: Kada bih sada počeo da nabrajam sve za nas važne umetnike, ne bi bilo kraja. Današnjim generacijama potpuno je normalno da im je sve pristupno na internetu. Lako mogu da dođu do svih autorskih produkcija za koje se zainteresuju. U naša vremena, ne toliko daleko od završetka Drugog svetskog rata, bilo je dosta drugačije. Bila je prava senzacija kada je jugoslovenska televizija počela da prikazuje ciklus najboljih filmova Bergmana, Kurosave, Felinija i francuskog novog talasa sedamdesetih godina. Imao sam svega trinaest ili četrnaest godina kada sam u bioskopu „Jadran“ gledao Felinijev „Bokačo ‘70“ i „Osam i po“. Siže tih filmova, naravno, nisam potpuno razumeo, ali sam saznao da postoji nešto pored partizanskih i kaubojskih filmova.
Što se muzike tiče, u Subotici ništa avangardno nije postojalo. Kada sam prešao u Novi Sad, ubrzo sam otkrio Američku biblioteku odakle sam iznajmljivao gramofonske ploče modernih i avangardnih autora, na primer Arona Koplenda. Ta me je muzika odvela do elektronske muzike internacionalnog spektra. Danas slušam uglavnom klasičnu muziku i operu, a istovremeno uživam i u muzici improvizacije koju neguje današnji naraštaj. Poslednji koncert na kome sam bio je nastup “King Krimsona” u Budimpešti. Tri sata su svirali sa četiri bubnjara u sinhronu. Bio sam u šoku.
Neko mi je ovih dana skrenuo pažnju na nedavno preminulog južnokorejskog režisera Kim Ki-duka. Sada studiram njegovo delo.
Obeležavanje jubileja na dan kada je pre 50. godina grupa osnovana, ispred sveže naduvanog stencila na zidu bivše poslastičarnice „Triglav“, Subotica, 27. avgust 2019: Viktorija Salma, Olga Kovačev Ninkov, Maja Rakočević Cvijanov, Marinko Sudac, Balint Sombati, Mile Tasić, Ištvan Ril, Jolanka Šterbik, Mirko Grlica. Foto: Norbert Cvijanov
Kada je grupa oformljena, tehnički proizvodi kompanije „Boš“ bili su inspirativna inovacija. Matković nije doživeo da vidi današnje tehnologije. Kako Vi vidite odnos koji sadašnji osamnaestogodišnjak ima prema savremenim tehnologijama?
Sombati: Često zamišljam svoje najbolje bivše prijatelje, Slavka Matkovića i pisca Vojislava Despotova, kako čeprkaju po svojim mobilnim spravama, stavljajući slušalice na glavu da slušaju svoju omiljenu muziku. Nisu doživeli novu tehnologiju jer su otišli pre nego što je ona stigla.
Osamnaestogodišnjaku je sve prirodno što ga okružuje, on misli da je uvek bilo ovako. Deca koja imaju desetak godina starosti suvereno barataju mobilnim telefonima. Ne znamo gde to sve vodi, jer mladi ljudi gube sponu sa slojevima stvarnosti i beže u virtuelni svet. Osećaju da je život sve suroviji, da se globalni problemi nagomilavaju uprkos tehnološkim dostignućima. Nemaju drugo gde da pobegnu.
Da li bi Matković bio “jutjuber” da je sada mlad? Ili bi priču o „jutjuberima“ i takozvanim influenserima video kao komercijano foliranje?
Sombati: Matković je voleo pop-muziku i kulturu. Obožavao je “Stonse”, kasnije Madonu. Nije mu bilo ništa strano sa lepše strane života, iliti sa sunčane strane ulice. U klasičnu muziku nije uranjao, mada mu je klasična književnost bila bliska. On bi na ove nove pojave verovatno gledao kao na jedan dobar sladoled iz „Triglava“ koji se liže par minuta i onda nestaje. Uz obavezno pranje ruku.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
Znam da neke kolege kažu da u ponovljenoj režiji ispravljaju greške iz prethodne. Mene je prethodno iskustvo više sputavalo, nego što mi je bilo od pomoći. Izostao je taj trenutak otkrivanja rešenja koji svi volimo u procesu rada na predstavi
Branislava Žujović
Olju Đorđević subotičkoj pozorišnoj publici i sceni uopšte nije posebno potrebno predstavljati. Kako ovaj intervju govori o “Glasinama”, odnosno Olji između subotičkih i kraljevačkih “Glasina”, iz arhive ćemo potegnuti njenu glasinama prilagođenu biografiju:
Neki kažu da je rođena 26. februara 1974. u Beogradu. Sama tvrdi da je završila Trinaestu beogradsku gimnaziju, tri godine, a zatim Džeferson performing arts haj skul u Portlandu, Oregon.
Postoje podaci da je diplomirala na Odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof.
Bore Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zli jezici pričaju okolo da je radila u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope.
Prema zvaničnim podacima, od 2006. je direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorista u Subotici. Na premijerama je viđaju u društvu markantnog mlađeg muškarca preke naravi.
Govorka se u kuloarima da su joj značajnije režije: „Momci iz benda”, M.Krouli – Pozorište mladih, Novi Sad, „Ljubinko i Desanka”, A. Popović – NP Banja Luka, „Pravo na Rusa”, U. Šajtinac – SNP, „Bombardovali smo Nju Hejven”, Dž. Heler – Pozorište mladih, Novi Sad, „Otelo”, izvesni V. Šekspir – Portal teatar, Novi Sad, „Feliks i Doris”, B. Menhof – NP Niš, „Pacijent doktora Frojda”, M. Gavran – Argo teatar, Sombor, „Iza kulisa”, M. Frejn – NP „Toša Jovanović“ Zrenjanin, „Mračna komedija”, P. Šefer – NP Sombor, „Važno je zvati se Ernest”, Vajld – Narodno pozorište, Sombor, „Apartman”, N. Sajmon – Narodno pozorište, Subotica, „Mnogo vike ni oko čega”, V. Šekspir – Narodno pozorište, Subotica, „Ožalošćena porodica”, B. Nušić – Narodno pozorište, Subotica, „Terapija”, Durang/Đorđević – Deže Kostolanji, Subotica, „Buba u uhu”, Fejdo – Narodno pozorište, Sombor…
Predstavu „Glasine“ režirali ste 2009. godine u subotičkom pozorištu. To je najizvođenija predstava koja je trenitno na repertoaru i publika je zaista voli. Zašto je to tako?
Đorđević: Mislim da je ključ uspeha „Glasina“, pre svega, u fantastičnom piscu, Nilu Sajmonu. Sajmon je najizvođeniji američki komediograf. Preveden je na brojne svetske jezike. Mnogi njegovi komadi su ekranizovani. On piše tople priče sa velikim razumevanjem za svoje likove i njihovu prirodu. Zbog toga je publici lako da se poistoveti sa njima, čak i kad nemaju dodirnih tačaka sa njihovim životnim okolnostima, kao što je slučaj sa „Glasinama“. „Glasine“ su priča o neuspeloj proslavi desetogodišnjice braka zamenika gradonačelnika Njujorka, a to je jedna od omiljenih tema u komedijama situacije – žurka koja je krenula naopako. Ono što je, takođe, zanimljivo kod Sajmona je to da kod njega nema negativaca. Kod njega postoje živi, stvarni, ljudi sa svojim problemima i slabostima. Zbog toga je on jedan od mojih omiljenih pisaca, zbog te njegove topline i ljubavi prema čovečanstvu. Zato njegove komade uvek rado režiram. Na žalost, ne znam tačan broj izvođenja, ali odavno smo prešli pedeseto.
“Glasine” u Kraljevu
Početkom septembra u kraljevačkom pozorištu održana je premijera „Glasina“ u Vašoj režiji. Zašto su Vas pozvali?
Đorđević: Ovo je prvi put da sam ponovo režirala potpuno isti tekst. To mi se, donekle, desilo samo jednom pre ovoga, opet sa Sajmonovim komadom „Apartman“. Tada sam, međutim, birajući različite scene, mogla da uradim sasvim drugačiju predstavu od prve. Kod „Glasina“, koje u velikoj meri imaju strukturu vodvilja, to nije bilo moguće. Ovo mi je bilo prvo takvo iskustvo.
U kraljevačkom pozorištu nisam ranije radila. Uvek mi je to delovalo kao predaleko odredište. Međutim, nedavno je na mesto direktora u tamošnjem teatru došao moj dragi kolega Miodrag Dinulović. On zaista čuda čini svojim stepenom zalaganja i požrtvovanošću. Poželela sam da pomognem i na ovaj mali način doprinesem tom trudu.
Zašto su me zvali, to je već pitanje za njih. U predstavi igraju divni, predani, glumci kraljevačkog ansambla, upotpunjeni mladim snagama. Zanimljivost vezana za podelu predstave je ta da su troje mladih glumaca, koji su se našli u podeli, dolazili na audicije subotičkog pozorišta.
Uvek na tim audicijama kažem svima koji dođu da je važno što su došli, jer se svima otvaraju vrata za nove šanse, iako tom prilikom samo jedan dobija ulogu. Uroš Milojević, Miloš Lazić i Aleksandra Belošević nisu dobili uloge u subotičkim predstavama, ali su bili toliko dobri da sam ih zapamtila i pozvala da sa mnom rade ove, nove „Glasine“. Kad sam već pomenula njih troje, moram da dodam da u predstavi igraju i Biljana Talić, Gorica Dinulović, Svetlana Milenković, Kristina Jevtović, Zoran Cerovina, Predrag Pavlović, Dušan Živanić i Valentina Veličanin.
Kakve izazove donosi režija već režirane predstave? Da li prethodno iskustvo pomaže ili može da sputava?
Đorđević: To verovatno zavisi od osobe do osobe. Znam da neke kolege kažu da u ponovljenoj režiji ispravljaju greške iz prethodne. Mene je prethodno iskustvo više sputavalo, nego što mi je bilo od pomoći. Izostao je taj trenutak otkrivanja rešenja koji svi volimo u procesu rada na predstavi. U isto vreme sam stalno sebi bila kontrolor, sve u strahu da se ne ponavljam, iako mi je, od početka, bilo jasno da se nikako te dve predstave ne mogu u potpunosti razlikovati. Međutim, značajna satisfakcija mi je bila u tome što su glumci uživali u tom procesu, isto kao i ekipa moje subotičke predstave. Takođe, publika je na isti način reagovala, tako da je to zaista bilo jedno predivno iskustvo. Nadam se da će i kraljevačka predstava doživeti dugovečnost subotičke.
U Kraljevu ste radili prevod drame i izbor muzike…
Đorđević: I u Subotici je izbor muzike bio moj. Često se to dešavalo, posebno u mojim prvim predstavama. Na žalost, ponekad je izbor muzike neminovnost, zato što nekad budžet predstave ne dozvoljava angažovanje velikog broja saradnika. Muzika je, neosporno, jedan od glavnih elemenata predstave ili filma. Ona daje osnovnu notu. Ukoliko nije tačno izabrana ili komponovana, može označiti pogrešnu atmosferu scene ili čitavog komada. Dešava mi se da inspiracija za nešto što radim krene upravo od muzike. Neki put je to muzika koju biram, a najčešće radim sa divnom Irenom Popović, jednom od najboljih kompozitorki u zemlji.
U kom smislu i koliko ste se promenili za ovih jedanaest godina?
Đorđević: Pre svega, postala sam majka. To je najveća promena u odnosu na period prvih „Glasina“. Godine 2009. još sam bila nova i u Subotici, i na mestu direktora Drame na srpskom jeziku. Od tada sam režirala mnogo predstava. Mnoge od njih su bile komedije. Bilo je i različitih priznanja. Sve u svemu, sada imam znatno više iskustva, u svakom pogledu. U Narodnom pozorištu sam već četrnaest godina, stvari sigurno gledam drugačijim očima nego ranije.
U odnosu na 2009. godinu, mobilna i internetska tehnologija vrtoglavo su napredovale. Glasine se šire brže nego ikad. Da li se ovo primeti u „Glasinama“ kraljevackog pozorišta?
Đorđević: „Glasine“ su pisane 1988.godine. Na neki način, dešavanja u komadu su tako koncipirana da ne dozvoljavaju upotrebu mobilnih telefona ili bilo koje slične tehnologije, pošto bi to narušilo tok same priče. Dok subotička predstava nije bila vremenski određena, odlučila sam da kraljevačku smestim upravo u godinu u kojoj je napisana, tako da smo se vratili u 1988, u neko srećnije i opuštenije vreme.
Foto: Jovan Njegović Drndak (portret sagovornice) i Života Jevtić (snimak predstave).
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotiške.rs
U subotu, 26. juna, sa početkom u 18 časova, u Dvorišnoj galeriji biće otvorena izložba grafičkog kolektiva “Drukker” iz Pečuja. Dvorišna galerija nalazi se na adresi Korzo 1 u dvorištu, na zidu nekadašnjeg bioskopa “Radnički”.
Izložbu će otvoriti Jelena Grujičić, koordinatorka za likovnu umetnost Centra za savremenu kulturu i umetnost, Subotica.
Udruženje “Műintézet” osnovano je 2018. godine i okuplja umetnike oko grafičke radionice pod nazivom “Drukker”. Njihova opsesija je stvaranje otisaka. Nekoliko studenata iz Pečuja formiralo je grupu stvaralaca i pozvalo druge umetnike, profesore i studente da se pridruže društvu grafičara.
Od osnivanja uspešno sarađuju sa lokalnim i nacionalnim nevladinim organizacijama, umetničkim obrazovnim institucijama, univerzitetima u regionu i širom zemlje, delujući na različitim poljima aktivizma kao što su stambeni problemi, briga o beskućnicima, razvoj zajednice…
Objavljuju art-zine publikacije i tematske serije ručno rađenih grafika. Kao značajna i uvek rastuća zajednica sa različitim mišljenjima podstiču druge ljude i grupe da se ponašaju kao aktivni građani i generalno odgovorni lokalni stanovnici. Trude se da predaju i stvaraju umetnost, zajedno i provode dragoceno vreme pod zastavom kolektivne solidarnosti.
Izložba je ostvarena u saradnji sa organizacijom “Szabadkikötő” iz Pečuja i Centra za savremenu kulturu i umetnost iz Subotice, u okviru programa „Izgradnja zajednice kroz kulturne prakse“. Program je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija po projektu Udruženja građana „Klara i Rosa“ iz Subotice.
Više o pečujskim kulturnim prilikama možete saznati kroz radiju emisiju “U gostima” na onlajn radiju “Plac”.
Željko Malnar, Borna Bebek, Profil internacional, Zagreb 2007.
Iako Ibn Batuti pripisuju izreku da putovanja čoveka najpre ostave bez reči, a potom ga pretvore u pripovedača, malo je putnika i još manje putopisaca koji opisuju suštinu putovanja. Malnarova i Bebekova potraga za Staklenim gradom je neka vrsta jevanđelja među našim putopisima, budući da nam pokazuje da između polazne i dolazne tačke leži čitav jedan dragoceni beskraj koji treba dokučiti. Prema toj potrazi ravnaju se svi ostali putopisi napisani kod nas od druge polovine XX veka do danas.
Malnar je svoj putopis garnirao spoznajnim detaljima o kojima birokratizovani profesori u školama nemaju pojma.
Pokazao nam je Budu u starogrčkoj togi. Objasnio je kako se ličnost miri sa sopstvenim rodnim gradom i kuda svetom teče znanje. Pokazao nam je nevidjive istorijske niti Evroazije koje su pleli Zaratustra, Aleksandar Veliki, Darije, Kušani i ostali. Opisao je Kalaše kao da su Banaćani ili Zagorci. Prošao je kroz Indiju zatvoren u vozu, kao Odisej pored Ostrva sirena. Želeo je da uđe u Zemlju u Antiohiji i na Borneu, kao da je žena. Pokazao je kako se preživljava u Azerbejdžanu, kako na pučini Indijskog okeana, kako u Zlatnom trouglu i Avganistanu, a kako u džungli i na Tibetu.
Ne postoji bolji putopis za leto koje vraća osmehe na granične prelaze, u gradu koji je dao čitav književni vod sjajnih putopisaca i pustolova.
Povod za razgovor sa muzejskim savetnikom Viktorijom Šimon Vuletić bio je njena izložba „LP – istorija gramofona i zlatno doba ploča“ koja je nedavno zatvorena u Gradskom muzeju.
Saznali smo kako izgleda organizovanje jedne ovakve izložbe, kako Subotičani reaguju na poziv da ustupe svoje predmete u svrhu izložbe.
Nedavno je zatvorena Vaša izložba u Gradskom muzeju „LP – istorija gramofona i zlatno doba ploča“. Kako bi glasila kratka istorija gramofona?
Šimon Vuletić: Istorija gramofona u stvari uopšte nije kratka. Na izložbi sam pokušala da predstavim sažetu priču koja počinje sa raznim muzičkim kutijama, od kojih jedan izuzetno lep primerak, takozvani polifon, poseduje i Gradski muzej. Priča zatim prati nastanak Edisonovog fonografa koji je koristio voštane valjke umesto kasnije nastalih ploča od šelaka, bakelita i vinila. Budući da se u zbirci muzeja nalazi i jedan Edisonov fonograf, kao i nekoliko kasnijih modela gramofona, izložba je dobila svoje obrise koje sam nakon toga mogla da upotpunjavam pozajmicama od građana Subotice, a veliku pomoć sam dobila i od kolega iz Muzeja nauke i tehnike s kojima imam dugogodišnju saradnju. Međutim, gramofon kakvog ga u svim svojim “alotropskim” oblicima danas poznajemo izumeo je krajem 19. veka Emil Berliner, nemački emigrant u SAD.
Šta je „zlatno doba ploča“?
Šimon Vuletić: Gramofonske ploče su imale svoj dugi razvojni put, međutim, njihovo zlatno doba predstavlja period od pedesetih godina, kada počinje masovna proizvodnja stereo ploča od vinila u svim formatima i sa tri brzine okretaja ugrađenih u većinu gramofona. Najveću popularnost ploče stiču tokom stasavanja takozvane “bejbi bum” generacije za koju muzika i slušanje ploča dobija statusni simbol.
Gde se rodila ideja da priredite ovu izložbu?
Šimon Vuletić: Za muzejsku izložbu je prvo i najvažnije da imate dobru ideju. Tada možete da konkurišete kod Ministarstva kulture koje u principu prepoznaje autentične projekte i podržava ga finansijski, što je ključna stvar, s obzirom na sredstva koja stoje na raspolaganju malim zavičajnim muzejima poput našeg. Budući da sam se kao kustos, a sada već i muzejski savetnik, opredelila da se bavim kulturnom antropologijom, moju preokupaciju predstavljaju zajednički imenitelji Subotice, sadržaji koji korespondiraju sa svim građanima bez obzira na identitetske razlike.
Zatim, da bi se napravila dobra muzejska izložba morate da radite na katalogu i na vizuelnom identitetu izložbe koja često znači da sredstva ulažete i u krečenje prostorije i presvlačenje postamenata, kao i nabavku ostalih potrepština koje se po prirodi stvari habaju. Za savremenu muzeologiju je osim pomenutih elemenata od ključne važnosti i kontakt sa publikom, koji se ostvaruje i dodatnim programima povezanim sa tematskom izložbom. Nažalost pandemija me je sprečila da organizujem mnoge predviđene prateće programe, od koncerata, projekcija filmova, promocija knjiga, do gostovanja vrsnih muzičkih kritičara.
U kojoj meri su se Subotičani odazvali na poziv da ustupe svoje gramofone i ploče za izložbu? Odakle su sve stigli eksponati?
Šimon Vuletić: Bilo ih je na sreću sasvim dovoljno koji su svojim zbirkama ploča i gramofona proširili paletu eksponata, ali meni je naslađe što su mnogi odreagovali tek nakon otvaranja izložbe primedbom “imam i ja kod kuće stari gramofon”. Ideja mi je bila i da tokom leta napravimo prodaju ploča u dvorištu muzeja, međutim, preporuke su bile da se po institucijama ne održavaju veća okupljanja.
Opišite nam ljude koji danas imaju ispravne gramofone i koriste ih?
Šimon Vuletić: Danas se kaže da samo “hipsteri” slušaju ploče, iako je evidentno da slušanje ploča poslednjih godina ponovo dobija na popularnosti. Mnogi posetioci su mi rekli da je najveći problem u nabavci igli za gramofon, jer moraju da se naruče iz inostranstva.
Nedavno je održan festival horor filma „Hrizantema“ koji ste Vi pre osam godina osmislili i osnovali. Zašto baš horor i zašto baš u Subotici?
Šimon Vuletić: U svim pričama o festivalu Hrizantema važno je da naglasim da je inicijalna kapisla za stvaranje subotičkog festivala kratkog metra bio zavidan međunarodni uspeh filma “Priča o stanovnicima zida” našeg sugrađanina Andreja Boke i da smo se, zahvaljujući upoznavanju sa brojnim festivalima na kojima je Bokin film dobijao nagrade, okupili oko ideje da stvorimo subotički festivalski brend, prvenstveno za mlade autore kojima je taj žanr blizak.
Horor i fantazija su se prirodno nametnuli zbog sve popularnije Noći veštica među subotičkom omladinom i uopšte, zbog neke subverzivnosti i nekonvencionalnosti sadržane u “onostranim” pričama.
Ne zaboravite da većina bajki ima te elemente strave i jeze, a da je želja za maskiranjem i promenom identiteta, bar na jedan dan, duboko utkana u sve tradicije. Kao šlag na torti, koncept festivala dodatno je učinila ekskluzivnim činjenica da je Bela Lugoši, najpoznatiji holivudski Drakula, svoju karijeru glumca započeo upravo u subotičkom pozorištu. Moja ideja je bila da festival nazovemo „Hrizantema“ zbog “grobljanskog cveća” koje ulepšava grad i groblja u dane oko Svih svetih, a taj naziv je istovremeno priči o hororu dao jednu pitomu, žensku, pomalo veštičju notu. Posebno što je organizacioni tim „Hrizanteme“ od početka okupio vešte i kreativne Subotičanke, prvenstveno u delu programa koji smo nazvali “Noćni panađur” na kojem su izlagane rukotvorine, pretežno od sveća i nakita, do odeće, koje svojom estetikom korespondiraju sa žanrom festivala.
Festival je tada bio podržan…
Šimon Vuletić: Kada smo navedene ideje spakovali u program od četiri dana 2013.godine, Ministarstvo kulture nas je podržalo minimalnim sredstvima, što je predstavljalo veliki uspeh, budući da ni na državnom nivou žanrovski festivali još nisu bili prepoznati kao značajni. Od početka je program festivala obuhvatao žanrovski profilisane prateće programe u vidu izložbi fotografija, slika, skulptura, književnih večeri i koncerata. Pokazalo se da je “formula” koju smo zamešali privukla veliki broj kreativaca iz grada, ali i goste iz Beograda i regiona. Mislim da sam već tada bila svesna da će i samo pominjanje horora u javnom prostoru izazvati gnušanje mnogih lokalnih čistunaca u čijim dvorištima ne cvetaju hrizanteme, te sam kao zaštitu od uskogrudosti i predrasuda smislila da prvi dan festivala uvek bude gostovanje jednog od naših velikana filma koji se oprobao i u žanru horora.
Ne treba posebno da objašnjavam zašto je izbor pao na Slobodana Šijana, Đorđa Kadijevića ili Gorana Markovića. Prisustvo istinskih autoriteta daje ljudima krila i oslobađa ih od straha. Elem, festivalčić „Hrizantema“ je s jedne strane od pojedinih članova Upravnog odbora „Art bioskopa“ smatran programom koji treba ukinuti, dok je sa druge strane osokolio Miroslava Mogorovića, programskog direktora Palićkog filmskog festivala da osmisli “Dead Lake” festival horor filma u Abaziji na Paliću, koji je, razumljivo, izdašno finasiran od prvog trenutka, iako je nastao dve godine nakon Hrizanteme.
Svedočimo padu festivalskog kvaliteta. Stranke su duboko zašle u kulturu, pa i u organizaciju festivala. Čuli smo brojne primedbe kada su u pitanju Međunarodni festival pozorišta za decu, a sada, evo, svedočimo nečemu što ipak nije trebalo da se dogodi na festivalu “Hrizantema”…
Šimon Vuletić: Mislim sve najgore o uplivu koji pominjete. Ljudi koji donose odluke o “kursu” koji ustanove kulture treba da slede niti poznaju, niti vole ovaj grad. Usvojili su mantru da sve ustanove treba da vode “menadžeri”, a to najćešće podrzumeva nekoga ko će bez adekvatnog obrazovanja i bez ikakvog iskustva u delatnostima kulture u njihovo ime da kontroliše budžet. Tako funkcioniše cenzura danas. Toga je uvek bilo, ali dugo nije bilo čistke u staljinističkom maniru kao 2017. godine, kada su promenjeni ne samo direktori, nego su stručni, kompetentni i obrazovani ljudi dobili otkaze u Fondaciji „Danilo Kiš“ i u Dečjem pozorištu. Taj tip menadžera umetnike smatra plaćenicima u službi njihove ideologije, a ta ideologija se danas zove novac.
Moram da priznam da otkako su mi dečaci odrasli ne pratim dešavanja na festivalu dečijih pozorišta, sem što vidim da nema u centru grada onih veselih, neobaveznih igrarija gostujućih glumaca. Međutim, primetila sam da je filmski festival na Paliću “desubotičanizovan” u skoro svim intelektualnim segmentima. Kako sam jednom već napisala, Subotičani su postali statisti na sopstvenim festivalima.
Da li se festival “Hrizantema”, koji je nedavno održan, razlikuje od izvorne ideje?
Šimon Vuletić: Trenutno smo po broju Hrizantema “nerešeni”. Četiri prva festivala sam ja organizovala sa timom koji bio vrlo fluidan, a poslednje četiri godine se novi mendžement batrga da festival kako-tako liči na sebe. Moj odlazak iz „Art bioskopa“ poklopio se sa dobijanjem do tada najvećih, iako i dalje vrlo skromnih sredstava od Ministarstva kulture, a na osnovu programa koji smo do tančina sastavili. Tu epigoni stupaju na scenu i pokušavaju da u nedostatku podrške od mladih umetnika iz grada “implementiraju” ljude i sadržaje koji sa celom idejom festivala nemaju blage veze. Ne sumnjam da bi sadašnji umetnički direktor festivala, gospodin Stojisavljević, napravio lep i uspešan festival u Somboru, ali to ne može da postigne preotimanjem tuđih ideja i mešanjem baba i žaba.
Najstrašnije mi je što, za razliku od originalne „Hrizanteme“, kada su se svake godine pojavljivala nova lica, sada već godinama gledamo kako se cela priča pretvara u privatnu prćiju nekoliko “izabranika”. Posebno mi je žao kada zbog lične promocije zloupotrebljavaju naše vremešne umetnike, s pravom željne pažnje. I da se poslužim jezikom modernih medija: ni posle četiri godine upornog simulakruma stranica novog festivala „Hrizantema“, koji je u međuvremenu ingeniozno preimenovan u festival fantazije i horora umesto horora i fantazije, nije na “Fejsbuku” dobila ni trećinu broja “sviđanja” koju naša ima.
Šta mislite o ličnom protestu Aleksandre Rajčić u vezi stanja u kom se festival nalazi?
Šimon Vuletić: Aleksandrin gest je tako ne-subotički i divim joj se zbog toga. Kada je snimak osvanuo na “Jutjub” kanalu dobila sam poruke u inboks najčešće uz epitet “carica”. Broj pregleda ovog kratkog klipa dokazuje da još nismo svi postali mrmoti. I nije problem u dozvoli da se film prikaže, dobili bi je svakako, nego što im ni na pamet nije padalo da na festival pozovu i autora filma, Stevana Filipovića, verovatno znajući da bi jedna iskusan reditelj brzo provalio lažnu priču. To je samo dokaz više da ih u celoj farsi umetnici najmanje zanimaju, iako na festival i dan danas sa svih strana sveta stižu najbolji kratkometražni filmovi horora i fantazije. Jedino publiku nemaju.
Viktorija Šimon Vuletić rođena je u Beogradu 1959. godine gde je kasnije studirala psihologiju, etnologiju i antropologiju. Subotičanka je od svoje šeste godine. Viktorija je tokom godina rada postala značajno ime subotičke kulturne scene. Bila je direktorica Art bioskopa “Lifka”, pokrenula je festival horora i fantazije “Hrizantema”, jedan je od osnivača umetničke radionice “Medijala”. U Gradskom muzeju radi kao etnolog – viši kustos, gde je priredila više izloži i publikacija. Od nedavno je zahvaljujući radu “Muzej i film – perspective razvoja relacije muzeja i filma u Gradskom muzeju Subotica” stekla zvanje muzejskoj savetnika.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
