Krajem maja, u Beogradu, predstavljena je knjiga u izdanju RTS-a o životu i stvaralaštvu reditelja Aleksandra Đorđevića. Veći deo knjige „Aleksandar Đorđević: Uvek ispočetka“ stvorio je sam pričajući dugogodišnjoj saradnici, teatrologu Dragani Bošković, o svom životu, o jugoslovenskom pozorištu i svom radu za Televiziju Beograd. Ona je oko 14 sati snimljenog materijala uz sećanja brojnih glumaca i drugih kolega pretočila u ovu autobiografiju i monografiju.
Aleksandar Đorđević režirao je filmove i serije koji su obeležili jugoslovensku i srpsku kinematografiju. Zahvaljujući njemu imamo serije: Vruć vetar, Otpisani i Povratak otpisanih, Bolji život, Majstori, Srećni ljudi, Balkan ekspres. Tu su istoimeni filmovi, ali i dobro poznati: Arsenik i stare čipke, Mačor na usijanom limenom krovu, Hajde da se volimo i Tesna koža 3.
U knjizi se govori o Đorđevićevom odrastanju sa majkom Jelenom i bratom Zoranom u Subotici u kojoj se rodio 1924. godine. Studirao je na Pozorišnoj akademiji u Beogradu u klasi profesora Huga Klajna. Radio je u Narodnom pozorištu u Nišu devet sezona. Bio je ranjen na Sremskom frontu, bio tvorac brojnih filmova, serija i drama na Televiziji Beograd, dobio prvu nagradu u Holivudu za film „Čep koji ne propušta vodu“ i uticao na rad mnogobrojnih naših glumaca.
Nedavno je jedan subotički pisac nadobudno izjavio kako je prerastao Suboticu. Na žalost nije. Aleksandar Đorđević prerastao je Suboticu, a ljudi u našem gradu to ne vole. Pošto je njegov rad teško politički upotrebiti ili prisvojiti, odgovor na drskost prerastanja je muk.
Ako ništa nismo naučili od ovog zaboravljenog Subotičanina dok je bio živ, ni sada nije kasno. Uzmite ovu monografiju u ruke i shvatićete kakav je to neverovatan život bio, a počeo je u Subotici. Širite priču dalje i postanite svesni da su neki zaista veliki ljudi rođeni u našem gradu, koji ga jesu prerasli i to su pokazali – delima.
Pomeramo granice percepcije prostora, rušimo zidove, te otvaramo prozore u jedno novo i posve drugačije sutra. Više od devedeset odsto zatvorske populacije u Hrvatskoj podržava projektnu inicijativnu slikarske revitalizacije prostora i smatra da je ona preko potrebna u svim zatvorsko-kaznioničkim prostorima
Pominjanje zatvora ili bolnica povezuje se sa sivilom ili belinom ispunjenim strepnjom, samoćom i tugom. Dok nas mediji svakodnevno zasipaju temama o neizvesnoj jeseni i zimi pred nama, umetnost je još jednom pokazala da se pojavljuje i tamo gde je niko ne očekuje.
Zato smo razgovarali sa Melindom Šefčić, slikarkom iz Subotice koja je osnovne, master i doktorske studije završila na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu i koja oslikavanjem unosi boje u zatvorske i bolničke prostorije širom Hrvatske.
Melinda nam je ispričala odakle je pokrenuta inicijativa za ulepšavanje zatvora u Hrvatskoj, kako izgleda kada umetnik služi zajednici i šta bi uradila kada bi je rodni grad pozvao da ulepša boravak pacijentima u subotičkoj bolnici.
Radite na oslikavanju unutrašnjih prostorija u bolnicama i zatvorima u Hrvatskoj. Koliko dugo se bavite oplemenjivanjem atmosfere u ovim ustanovama?
Šefčić: Svoj prvi rad u javnom prostoru izvela sam, sada već davne, 2011. godine, u sklopu Sedmog velesajma kulture. Do 2016. godine izvela sam nekoliko intervencija u javnom prostoru, ponajviše u Italiji.
Zapravo, s početkom doktorskih studija 2016. godine započela sam intenzivno s izvođenjem likovnih intervencija u javnom prostoru, s naglaskom na bolničke prostore. Tek 2018. počela sam da izvodim likovne intervencije u zatvorskim prostorima.
Svoje intervencije izvodila sam u sklopu vlastitih autorskih projekata koje godinama izvodim u saradnji sa Hrvatskim društvom likovnih umetnika (HDLU), čija sam članica od 2011. godine, te član Upravnog odbora od 2014. godine.
Odakle je potekla ideja?
Šefčić: Ideja je sazrevala u meni dugi niz godina, još pre početka doktorskih studija, a onda se u jednom trenu, sledom različitih okolnosti, sve poklopilo. Pružila mi se prilika da u sklopu projekta Evropske unije “CreArt” za 2016/2017. godinu, koji je realizovao HDLU, ostvarim projekat po želji. Tada su se otvorila vrata sa projektima intervencija u javnom prostoru bolnice. Upravo tako, 2017. godine realizovan je prvi projekat „Estetizacija i rehumanizacija bolničkoga prostora: Umetnost kao terapija“ u sklopu čega je izvedeno šest likovnih intervencija u prostoru Kliničkog bolničkog centra Zagreb, na lokaciji bolnice “Rebro”.
Upravo je realizacija ovog projekta bila „okidač“ i nit vodilja za razvoj mog daljeg profesionalnog usmerenja kao umetnice ali i autorke i voditeljke nadolazećih projekata.
Nakon toga, usledilo je pisanje i prijavljivanje na brojne natečaje kako bi se obezbedila sredstva za nastavak rada na projektima. Moram priznati, to nije bilo nimalo lako. Tek 2018. na 2019. godinu realizovan je projekat pod nazivom „Estetizacija i rehumanizacija bolničkoga prostora: Umetnost u svrhu zdravlja“ koji je uključio rad osmoro umetnika i troje studenata Akademije likovnih umetnosti u Zagrebu.
Projekt su finansirali Zaklada “Adris”, Hrvatska elektroprivreda i gradska skupština Zagreba. Godine 2019. na 2020. odobreno mi je izvođenje samostalnog projekta „Estetizacija bolničkog prostora: Umetnost u svrhu zdravlja“ koji finansira Ministarstvo kulture Republike Hrvatske, a u sklopu čega izvodim deset likovnih intervencija u bolničkom prostoru u Zagrebu.
Potaknuta iskustvom rada na projektima bolnice, pukom znatiželjom i težnjom za pokretanjem nečega nesvakidašnjeg i posve neuobičajenog čak i u Evropi, u saradnji sa HDLU-om i Ministarstvom pravosuđa 2017. na 2018. godinu realizovan je prvi ikadaprojekat oslikavanja zatvorsko-kaznioničkog prostora u Hrvatskoj. Projekt pod nazivom „Uzorna kaznionica“ prvi je u nizu ostvarenih projekata u zatvorskom prostoru, a realizovan je u Kaznionici u Požegi, u sklopu čega je oslikan ceo drugi kat zatvorenog odeljenja ženske kaznionice. Potom, u 2019. godini, usledila je realizacija EU projekta “CreArt 2.0” koji realizuje HDLU, pod nazivom „Revitalizacija zatvorskog prostora umetnošću“ koji je uključio rad četiri umetnika i oslikavanje Zatvora u Zagrebu, poznatijeg kao Remetinec.
Godine 2019. na 2020. odobrena je realizacija trećeg projekta nazvanog „Horizont slobode“, koji finansira Ministarstvo pravosuđa. Projekat je uključio rad šestoro umetnika koji su oslikali Zatvorsku bolnicu u Zagrebu i Kaznionice u Glini. Ovaj projekat je još u procesu izvođenja. Preostalo nam je još izvođenje istraživačkog rada i projektnog kataloga.
Koliko zatvora i koliko bolnica ste ulepšali?
Šefčić: Puno. U svakom projektu koji ostvarujem u saradnji sa HDLU i sama sudelujem kao umetnica. Prvenstveno me potiče unutrašnja potreba da oslikavam specifične prostore, no takav rad pre svega uključuje aktivnost koncipiranja i pisanja projektnog predloga, a potom i vođenje samog projekta. Oslikavala sam prostor u Kaznionici u Požegi, a nedavno i prostor u kaznionici u Glini, dok sam, kada su bolnice u pitanju, oslikavala ponajviše Klinički bolinički centar Zagreb, te Kliniku za dečje bolesti Zagreb.
Koje prostorije unutar objekata su u pitanju?
Šefčić: Prostori su šaroliki, i brojni, od odeljenja pedijatrije i pulmologije, do čekaonice na očnoj klinici, zatim brojni hodnici, čekaonice, mesta gdje je velika fluktuacija ljudi koji potom mogu konzumirati nastale radove.
Preferiram sve prostore, po novome to su vanjski prostori, ali su i oni zanimljivi, jer su to obično dosta frekventne lokacije, te se pruža prilika da se sa radom susretne veći broj ljudi, što je suprotno od onoga kada se oslikava čekaonica nekog odeljenja ili klinike. Do sada sam izvela preko trideset likovnih intervencija u bolničkom prostoru u Zagrebu.
Koliko umetnika je uključeno u takve projekte?
Šefčić: Svaki projekat obuhvati šestoro umetnika. Umetnike odabiram ja, u saradnji sa koleginicom na projektu i HDLU-om. Biram umetnike čiji rad odgovara projektnoj zamisli i prostoru rada, one koji su prilagodljivi i one koji su željni iskusiti nešto novo.
Nije ni to lak posao, jer nema puno umetnika koji se bave takvim radom. Ipak se tu radi o pozitivnoj distrakciji umetnošću, nadasve ilustraciji javnog prostora, estetizaciji, a tako i revitalizaciji. To je posve humani prostup radu, društveno angažovan, gde se rukopis i stil moraju prilagoditi ljudima, strukturi ljudi i prostornim datostima i potrebama.
Do sada su u projektnoj realizaciji sudelovali brojni umetnici sa hrvetske scene: Slaven Lunar Kosanović, Goran Rakić (Chez), Miron Milić, Stipan Tadić, Tomislav Buntak, Damir Sobota, Ivo Kosanović, Mario Romoda, Ivan Oštarčević, Dominik Vuković, Ivan Stanišić, Sanja Stojković (Tifani Rubi), Ana Sobota, Monika Meglić, Vida Meić, Tea Jurišić, Agata Lučić, Jasmina Krajačić, Ivanom Pipal, Vandom Čižmek, Martom Tutom, Olenom Sokolovski i Ida Jakovljević, Mia Maraković i Marnina Miholić, te moja malenkost Melinda Šefčić.
Složenost projekata?
Šefčić: Kada je u pitanju kompleksnost projekata, ona je postojana. Ne samo administrativno gledano, već i organizaciono. U svom užem timu imam predivne ljudi, pre svih HDLU kao krovnu instituciju, a potom i moju profesionalnu koleginicu, neizostavnu desnu ruku, Vidu Meić.
Projekti koje koncipiram uvek su kompleksni i zahtevaju punu prisutnost i predanost. Tim ljudi koji radi na projektu je veliki, obzirom da projekti pored intervencija neizostavno uključuju izvođenje edukacije umetnika, izvođenje istraživačke komponente projekta, pomno svakodnevno fotografisanje procesa rada i izvođenje projektnog kataloga, te završnog skupa. Sama realizacija projekata traje gotovo godinu dana.
Kada je u pitanju istraživački rad, saradnju ostvarujem sa vrhunskim institucijama i istraživačima podjednako. Do sada sam sarađivala sa vrhunskim istraživačicama, poput dr sc. Nevene Škrbić Alempijević, dr sc. Sanje Potkonjak s Odseka za etnologiju i kulturnu antropologiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, dr sc. Valentine Gulin Zrnić i dr sc. Sanje Đurin s Instituta za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu, te dr sc. Anite Jandrić Nišević s Odseka za kriminologiju Edukaciono-rehabilitacionog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, mag. soc. Mirana Jurića, saradnika iz HDLU.
Isti su neretko u istraživački rad uključivali i rad sutudenata s fakulteta, pa je upravo tako, jedna studentkinja s Edukaciono-rehabilitacionog fakulteta diplomirala na temu pozitivnog uticaja umetnosti na zatvorsku zajednicu.
Kako ste se osećali kada ste započinjali i kada ste završavali prvo oslikavanje tih javnih prostora
Šefčić: Prvo oslikavanje bolničkog prostora desilo se u sklopu projekta „Estetizacija i rehumanizacija bolničkoga prostora: Umetnost kao terapija“ 2017. godine, u predvorju Poliklinike pri Klinici za pedijatriju u dnevnoj bolnici bolnice “Rebro”. Iskustvo je bilo toliko dojmljivo da se i danas bavim oslikavanjem bolničkog prostora.
Kada je u pitanju rad u tako specifičnom prostoru, teško je odvojiti se od emocija, pogotovo ako se susrećeš s ljudima, pacijentima, zaposlenicima i posetiocima. Reakcije su većinom toliko pozitivne da daju osećaj ispunjenosti i potvrdu da je to što radiš dobro i preko potrebno ljudima.
Ovaj je posao odvojen od primarnih unutrašnjih potreba koje najčešće umetnik ima kada stvara. Tu se ipak radi o umetničkom stvaralaštvu usmerenom na zajednicu i ljude. Zadatak umetnika je da maksimalno doprinese zadovoljstvu i pozitivnom osećaju ljudi koji će taj rad konzumirati direktno u prostoru, u ovom slučaju bolničkom.
Šta se u Vama promenilo tokom godina rada na oslikavanju ustanova?
Šefčić: Puno toga. Pre svega, ne stvaram toliko više za sebe. Ovo je rad koji me u potpunosti ispunjava kao umetnicu, ali nisam više uredsređena na rad u ateljeu i izložbama. One i ovako dolaze. Srećom da se pokreće svest o potrebi uvrštenja i ove sfere rada u izložbeni prostor i program. Iako se sam rad ne može fizički izložiti u prostoru neke galerije, našli smo model kako to učiniti, te se najčešće slike izlažu kao “print” ili uz pomoć projekcije.
Moja težnja trenutno je usmerena na projekte, na doprinos društvu i zajednici. Svaki rad, svaka intervencija, promeni nešto u nama, makar doprinese novom iskustvu, ali je ono neprocenjivo za dalji rad. Pri realizaciji svakog projekta naučim nešto novo o sebi, o ljudima, o potrebama i usmerenjima, koje potom implementiram u daljji rad.
Jeste li imali prilike da vidite reakcije zatvorenika kada prvi put vide oslikan prostor?
Šefčić: Da, imala sam priliku da vidim te reakccije. Svakom realizacijom projekta, susrećem se sa njihovim reakcijama, ili osobno, ili putem istraživačkog rada, ispunjavanjem anketa koje se upravo odnose na propitivanje njihovog mišljenja i viđenja projektih rezultata i potreba.
Reakcije su u većem postotku pozitivne. Zamislite samo, mi smo praktično jedini u EU koji provode projekte oslikavanja zatvorskog prostora, te smo u neposrednom ili posrednom kontaktu s njima. To je veliki preokret i u zatvorskom sistemu, ali i poimanju zatvora podjednako. Pomeramo granice percepcije prostora, rušimo zidove, te otvaramo prozore u jedno novo i posve drugačije sutra. Velika je stvar raditi u i na ovakvim projektima, upravo me njihova pozitivna reakcija potiče i pokreće na dalji rad i stvaranje novoga. No, neizostavni su i zatvorski sistem i Ministarstvo pravosuđa, koji su prepoznali pozitivnu inicijativu projekata, te ga podržavaju i podupiru u realizaciji. Neopisivi su to uspesi za sve nas.
Kako oni vide ovu promenu?
Šefčić: Izuzetno pozitivno. Više od devedeset odsto zatvorske populacije, tamo gde su realizovani ovi projekti, podržava projektnu inicijativnu, te smatra da je ona preko potrebna u svim zatvorsko-kaznioničkim prostorima. To je veliki uspeh i pokazatelj onoga što oni misle. Reakcije su podjednake kod žena i muškaraca. Mi se, kao kolektiv, trudimo da striktno vodimo računa o motivima radova, tehnici i koloritu. Sve je maksimalno prilagođeno prostoru. Ipak se radi o jednoj estetizaciji, a tako i revitalizaciji prostora. Tematika radova je striktno ograničena.
Vidite li kovid ambulante kao nove ustanove poželjne za unošenje boja?
Šefčić: Za sada ih ne vidim kao takve. To su izuzetno rizični prostori za rad. Upravo je cela situacija sa kovidom doprinela promeni koncepta dva projekta koja trenutno vodim i sprovodim, te sam zbog cele negativne situacije morala sve intervencije u unutrašnjem prostoru da izmestim u vanjski, bez kontakta sa ljudima.
Ne znam šta nas čeka u bliskoj budućnosti u pogledu mogućnosti rada u unutrašnjem prostoru, prvenstveno bolničkom. Ne bih se usudila kao voditeljica insistirati, ali ni biti odgovorna, za svoje umetnike ili studente. Dok se situacija ne normalizuje, s intervencijama idemo isključivo napolje i na sigurna mesta. Skoro svakodnevno komuniciram sa glavnom sestrom KBC-a u Zagrebu, slušam i postupam po njihovim uputstvima, čak i kada sam ja u pitanju sa svojim vlastitim radom.
Kada bi Vas iz Subotice pozvali da oslikate jednu prostoriju, po svom izboru, da li biste se odazvali i koja bi prostorija bila Vaš izbor?
Šefčić: Naravo da bih se odazvala. To bi mi pre svega bila čast. Ne samo zato što se radi o Subotici, za koju sam toliko emotivno vezana, već i zato što bi mi bila čast da pokrenem i napravim nešto dobro u zajednici kojoj još uvek na neki način pripadam. Pre svega, mislim da prvenstveno treba da postoji svest o potrebi, saznanje o pozitivnom učinku umetnosti u bolničkom prostoru, s pozitivnim ishodom, kako na pacijente tako i na celu bolničku zajednicu. Kada bih mogla da odaberem prostor, bila bi to pulmologija ili pedijatrija.
Kakav je plan što se tiče Vaših novih izložbi?
Šefčić: Kada su u pitanju samostalne izložbe, trenutno nemam u vidu ni jednu. Učestvovaću na 35. salonu mladih, u organizaciji i realizaciji HDLU-a. To je najveća izložba za umetnike do 35. godina, a održava se svake dve godine i predstavlja presek mlade umetničke scene u Hrvatskoj.
Kada su u pitanju projekti, u završnoj fazi su dva. Jedan se tiče zatvorskih prostora. To je rojekat pod nazivom „Horizont slobode“. Drugi se odnosi na oslikavanje bolničkih prostora. Veliko mi je zadovoljstvo da istaknem da nam je u saradnji sa HDLU-om odobren “Erasmus + KA2” projekat pod nazivom „Arts of Freedom“, koji finansira Agencija za mobilnost i programe Evropske unije (AMPEU). U sklopu projekta biće štampane dve knjige o radu i svrsi umetničkog rada u zatvorskom prostoru. Jedna je namenjena za edukaciju umjetnika, a druga za edukaciju zaposlenika. Projekat se sprovodi u partnerstvu sa vrhunskim evropskim stručnjacima i institucijama poput: “European Prison Education Association” iz Norveške, “Uniwersytet Jagiellonski” iz Poljske, “Eszterhazy Karoly Egyetem” iz Mađarske te “Changes&Chances” iz Nizozemske, dok su nam pridruženi partneri španski “Department of Justice of the Generalitat de Catalunya i Ministarstvo pravosuđa Hrvatske. Projektna realizacija traje dve godine. Veselim se početku i nadolazećem sledu realizacije projektnih zamisli i aktivnosti podjednako.
Intervju je prvobitno objavljen na portali Subotičke.rs
Dovoljno je da izađemo na ulicu i da vidimo da dominiraju kladionice, pekare i advokatske kancelarije. To je Subotica danas. Ako se ovako ophodimo prema našoj tradiciji, šta će ostati i šta ćemo dati svojim pokolenjima? Mislim da je ovo najbolji odgovor zašto Jovan Cvijić
Srpski naučnik, geolog i etnolog Jovan Cvijić, preminuo je 16. januara 1927. godine u Beogradu. Godišnjica njegove smrti bila je povod za razgovor sa našim sugrađaninom Arpadom Papom, višim kustosom u Gradskom muzeju koji je na mađarski jezik preveo Cvijićevo kapitalno delo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“. Saznali smo zašto je Pap poželeo da prevede dva toma ove knjige, kako je prevođenje počelo i koliko je upoznavanje drugih kultura važno.
Kako ste se upoznali sa delom Jovana Cvijića i odlučili da prevedete njegovo dvotomno delo?
Pap: Nekoliko događaja tokom devedesetih godina uticalo je na moje razmišljanje, odnosno na to da poželim i odlučim se da prevedem Cvijićevo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ na mađarski jezik.
Nakon što sam u Budimpešti završio studije etnologije i antropologije, u Beogradu sam morao da polažem diferencijalne ispite. Ovo je bio formalni razlog upoznavanja sa delom Jovana Cvijića, jer je knjiga „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ bila obavezna literatura. Knjiga mi je privukla pažnju jer je veoma čitka. Jezik kojim je Cvijić pisao prvi tom i kojim je, posle njegove smrti, drugi tom priredio Tihomir Đorđević, delovao mi je tada kao jezik kojim smo mi govorili sedamdesetih godina u Subotici.
Srpskohrvatski jezik koji smo tada govorili, pored maternjeg mađarskog jezika, bio je blizak Cvijićevom jeziku. Za sebe i danas tvrdim da sam dvojezičan, ne govorim pet jezika, uključujući bosanski i crnogorski. Upravo zbog načina na koji je napisana, osetio sam potrebu da se ova knjiga prevede na mađarski jezik.
Koji su bili drugi razlozi?
Pap: Tokom letovanja u Hrvatskoj 2000. godine, kod domaćina kod koga smo odseli, pronašao sam knjigu „Povijest hrvatskoga naroda“. Knjiga je bila veoma interesantno napisana, naravno iz perspektive hrvatskog naroda. Nekoliko istorijskih činjenica bilo je tumačeno na veoma autentičan način, što smo mi u mađarskoj istoriji sasvim drugačije tumačili. Jedna istina ima nekoliko pogleda i nekoliko mogućnosti interptetacija.
Hrvatska istorija bila je u ovom slučaju drugačije interpretirana, nego što smo mi učili iz mađarske istorije. To mi je bilo izuzetno interesantno i dovelo me je do logičnog zaključka da nekoliko istina vredi paralelno čitati, ne sumnjajući u autentičnost jednog podatka već pokušati shvatiti interpretaciju autora i prihvatiti je. Nije sigurno da je baš naša interpretacija nepogrešiva i ne možemo smatrati da je samo naše viđenje ispravno. Potrebno je da se distanciramo da bismo shvatili određenu problematiku, jedan istorijski period ili neku pojavu. To je zapravo bio smisao celog mog studiranja u Budimpešti.
Na filozofskom fakultetu, na katedri za etnologiju i antropologiju, učili su nas da pokušamo objektivno, distancirajući se po mogućnosti, da posmatramo svaku pojavu, jer nije sigurno da samo naše gledište postoji, niti da je ispravno. Ljudi se čak i nesvesno susreću sa dve suprotstavljenje pojave, dotaknute u prethodnoj rečenici: etnocentrizmom i naučnom objektivnošću.
Ako sve to oduzmemo, treba da tragamo za istinom. Na fakultetu etnocentrizam nije bio predmet rugla već problematike. Tako smo, donekle, stekli mogućnost da razvijemo gledište koje je naučno, a ne nacionalno obojeno. Svakako moramo priznati da su predmeti, odnosno naučne grane, poput istorije ili etnologije, ipak nacionalno obojene, što ne znači da se neka stvar može posmatrati isključivo nacionalno obojeno. Taj duh studija, letovanja u Hrvatskoj i diferencijalnih ispita poveo me u pokušaj da prevedem Cvijićevo delo.
Kakvu ste podršku imali?
Pap: Kontaktirao sam profesora Vilmoša Voigta kog smatram svojim mentorom, iako je on izvorno folklorista evropskog ranga. On i danas živi u Pešti. Izuzetno je širokog obrazovanja i gledišta. Govori mnoštvo jezika, od staroislandskog do turskog. Konsultovao sam se sa njim da li ispravno razmišljam, pokušavajući da pronađem način da se delo Jovana Cvijića prevede i on me je podržao, rekavši da je to veoma dobra ideja. Posavetovao me je da o ovome razgovaram sa Stojanom Vujičićem, čuvenim naučnikom na polju etnologije i folklora Srba u Mađarskoj. To sam i uradio. Na žalost, Vujičić i ja smo se čuli samo telefonom više puta, jer je tada već bio veoma star. Tada je počelo prevođenje.
Kako je izgledalo samo prevođenje?
Pap: Nato bombardovanje zateklo me je u Budimpešti gde sam prevodio knjigu. Nisam mogao da se vratim u Suboticu i budem sa svojom porodicom. Ovo je najveći paradoks koji mi se desio u životu. Zbog napete situacije mogao sam veoma brzo da prevedem oba toma knjige, jer ništa drugo nisam imao da radim. Duže vreme prevod je bio u rukopisu. Desetak godina kasnije, uspeli smo da odštampamo knjigu. Izdavači su bili Zavod za kulturu Vojvodine i Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara.
Šta ste imali na umu kada ste prevodili Cvijićevo delo?
Pap: Namera je sasvim jasna. Jovan Cvijić je nezaobilazna ličnost i faktor sa početka 20. veka, što se tiče balkanske, južnoslovenske, a u tome i srpske etnologije. Pored toga, imao sam nameru da čitaocima na mađarskom jeziku približim drugo gledište i pisanje o jednom području. Srpski jezik u Mađarskoj nije preterano čitan. Na žalost, nisu ni drugi jezici. U ovom trenutku, ako se nešto pozitivno može reći za nas, gledajući prethodnih sto godina, onda je to da smo mogli da naučimo srpski jezik ako smo to želeli. To nije samo pitanje kućnog vaspitanja i obrazovanja, da li ćemo komšiju da pozdravimo na njegovom jeziku, već, nakon toga, pitanje dostizanje znanja jezika na naučnom nivou. Kada već stignete do tog nivoa, zašto ne biste nešto i preveli? Zašto ne biste služili na svojstven način zbližavanju kultura? To je po meni logično. Dok sam živ verovaću da nisu podobni oni koji će svet izvesti na bolji put, već oni koji imaju znanje, koji se bave naukom. Tu mislim i na filologe, istoričare, a ne samo na predstavnike prirodnih nauka. Naša tragedija je u tome što smo dozvolili da neznanje vlada.
Kome je namenjen prevod knjige?
Pap: Ova knjiga prvobitno je namenjena bila čitalačkoj publici koja ne zna srpski jezik, a želi više da upozna područje koje je obradio Jovan Cvijić. Mislim na područje južno od Dunava i Save. Namenjena je svima onima koji su otvoreni i znatiželjni, koji žele da upoznaju drugu vrstu literature o jednom određenom području i mentalitetu. Prevodilac ima neki svoj motiv koji ga pokreće. Na čitaocu je da li će prevod da pročita. Prevodilac mu samo daje mogućnost da pročita delo pisano na drugom jeziku. Naš problem je što se kulture zatvaraju. Počinje novi nacionalizam, zasnovan na političkoj ideologiji koja stvara zombije, koji će jednog dana, na žalost, reći da su oni nosioci kulture. Knjiga se koristi na fakultetima kojih nije mnogo u Mađarskoj: u Segedinu, Budimpešti, Debrecinu, Pečuju i Miškolcu, kada je predmet razmatranja zapadni Balkan. Ovo nije prvi slučaj da se Cvijić koristi.
Pričali su mi stariji profesori o profesorima koji su predavali između dva svetska rata. Oni su im strogo skretali pažnju da Cvijića treba čitati. Radi se o metodologiji koju je on koristio. Treba imati na umu da je vreme u kom je on stvarao, a to je početak 20. veka, vreme stvaranja nacije. Pre Prvog svetskog rata, njegovo učenje bilo je izuzetno napredno. Interesantno je da je Cvijić, zbog metodologije koju je koristio, pored naučne postao i politička ličnost. Tu se postavljaju pitanja koliko nauka može da doprinese politici i da li politika, kao takva, sama može da opstane? Daću odgovor. Ne može.
Politika u sistemu koji ne angažuje ljude na pametan način je samoubistvo. Ovo nije moja prognoza. Mnogi naučnici su došli do ovog zaključka. Mnogi naučnici izlaze iz politike, bolje im je da budu u senci nego da ih povežu da sarađuju sa nekim, a oni koji šuruju sa politikom loše prolaze.
Dovoljno je da izađemo na ulicu i da vidimo da dominiraju kladionice, pekare i advokatske kancelarije. To je Subotica danas. Ako se ovako ophodimo prema našoj tradiciji, šta će ostati i šta ćemo dati svojim pokolenjima. Mislim da je ovo najbolji odgovor zašto Jovan Cvijić. Njegova metodologija je danas falična, ali on ne živi danas.
Koliko toga ste saznali o samom Jovanu Cvijiću dok ste radili na prevodu?
Pap: Istraživanja sam radio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, zatim Matici srpskoj i u Budimpešti. Naišao sam na mnogo detalja koji su veoma važni i nepoznati. Želeo sam da lik i delo Jovana Cvijića posmatram objektivno i sa naučne distance.
Treba priznati da je obračun sa njegovim likom i delom počeo šezdesetih godina. Smatram da je bio antagonistična ličnost. Određeni istraživači ga i dalje smatraju nepogrešivim, ali u naučnom smislu bio je grešan, što je normalno. U vreme kada je stvarao, zajedno sa Jovanom Skerlićem, bio je tvorac jedne ideologije. Njegove ideje su ponekad podlegale određenim slabostima, ali nekad nisu. Ideja jugoslovenstva, za koju se zalagao u nekim oblicima, prisutna je još uvek.
Arpad Pad rođen je 1968. godine u Subotici gde je završio osnovnu, srednju školu i Višu tehničku školu, mašinski smer. Etnologiju i antropologiju na filozofskom fakultetu „Etveš Lorand“ u Budimpešti upisuje 1991, gde je i doktorirao 2007. godine. U Gradskom muzeju u Subotici radi od 1998. godine. Sa suprugom Žužanom Korhec Pap ima petoro dece.
Foto: Branislava Žujović
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Suboticke.rs
Vreme je da se kritika, književna teorija i istorija pozabave fenomenom kaporovskog intervjua
Branko M. Žujović
Našoj široj, a naročito književnoj javnosti, nije nepoznata činjenica da je Momo Kapor intervjuisao neka od najznačajnijih imena XX veka. Pomenimo Sola Beloua, Bernarda Malamuda, Eriku Jong i Pjera Kardena. Razgovori sa njima objavljeni su u domaćim novinama i časopisima, a neke su preneli prestižni svetski mediji.
Ovim imenima treba pridodati desetine značajnih domaćih ličnosti, Kaporovih sagovornika sa one strane kamere i novinarske beležnice, dakako onda kada je ovaj beležnicu upotrebljavao. Kapor sagovornicima nije pristupao samo kao novinar. Njegov pristup intervjuu je širi, bremenit umetničkim, provokativnim, čak filosofskim doživljajima i kontradiktornim osećanjima, poput onog da Sola Beloua nije morao ništa da pita, da je o njemu sve znao.
Francuski ključ intervjua
Oksfordov rečnik intervju određuje kao sastanak ljudi, licem u lice, osobito radi konsultacija. Sledi da intervju može da bude razgovor između novinara, radijskog ili televizijskog prezentera sa osobom od javnog interesa, zatim usmeni ispit prilikom polaganja ispita i prijavljivanja za posao ili formalno ispitivanje osobe u policiji.
Na Kembridžu intervju vide kao sastanak na kom neko postavlja pitanja kako bi doznao jeste li podesni za posao ili kurs. To je i sastanak na kom neko odgovara na pitanja o sebi za potrebe novinskog članka, televizijske emisije i slično. Na trećem mestu intervju može da bude sastanak tokom kog policija postavlja pitanja nekome u vezi počinjenog zločina.
Na sličan način intervju određuje Makmilanov rečnik, naglašavajući da je po sredi razgovor sa poznatom osobom. Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije intervju definiše kao zakazano viđenje ili razgovor sa nekom istaknutom ličnošću o njenim stavovima, delatnostima i dr. u cilju objavljivanja sadržaja tog razgovora. U isto vreme, to je metod kojim se, pomoću razgovora, dobijaju podaci o ispitaniku.
Dok Vujaklija imenicu intervju izvodi iz engleske reči “interview”, Oksfordski rečnik njeno dublje poreklo pronalazi u XVI veku, 1514. godine, od francuske reči “antrvoar” (“entrevoir”), što u prevodu Svetlane Maksović na srpski jezik približno znači ugledati. Jedno od prvih pominjanja imenice “intervju” zabeleženo je 1520. godine, nedaleko do Kalea u današnjoj Francuskoj.
Smatra se da je imenica intervju u engleski jezik ušla iz francuskog 1514. godine. U početku, intervju je podrazumevao razgovor visokorangiranih pojedinaca. Godine 1520, nedaleko od Kalea u današnjoj Francuskoj, sastali su se kraljevi Francuske i Engleske, Fransoa I i Henri VIII. Cilj je bio poboljšanje odnosa dve zemlje. Polje na kom je priređen dvonedeljni sastanak nazvan je Poljem zlatne tkanine. Na oko deset hiljada kvadratnih metara podignuta je prava palata sačinjena od šatora. Susret dva vladara, prilikom kog je Henri VIII zabavljao francuskog kralja, smatra se jednim od prvih “intervjua”.
Do Kraja XIX veka, sa razvojem modernog novinarstva, imenica intervju poprima današnje, uobičajeno značenje i odnosi se pre svega na novinarski intervju ili razgovor kandidata za posao sa predstavnicima poslodavca. Vebsterov rečnik iz 1913. godine intervju određuje kao razgovor ili ispitivanje u svrhu izmamljivanja informacija za javnost. Vebsterov rečnik navodi da je izraz “interviewee” (intervjuisan) iz 1884. godine izgubio svoje staro ceremonijalno značenje i da je stekao primarno, moderno značenje u novinarskoj praksi.
Na Kolumbija univerzitetu, kao i u ostatku SAD, Velike Britanije i Zapadne Evrope, razlikuju dve vrste intervjua: njuz intervju i profilni intervju. Svrha njuz intervjua je da objedini informacije i objasni ideju, događaj ili situaciju iz vesti. Druga vrsta je profilni intervju koji je usredsređen na pojedinca, odnosno ličnost samog sagovornika.
Dubravka Valić Nedeljković ističe da je intervju temeljni novinarski žanr, pre svega u elektronskim medijima. Ujedno, to je, po njoj, žanr kojim su se komunikolozi, lingvisti, sociolozi komuniciranja i psiholozi najviše bavili zbog kompleksnosti odnosa (interakcije) učesnika.
Ona navodi da su se domaći autori bavili definisanjem intervjua ili kao leksikografi (Vujaklija, Srdić), ili kao novinari – tvorci praktikuma za medijsku praksu (Slavković, Šćekić, Đurić, Plenković…) ne upuštajući se u teorijska razmatranja problematike medijskog intervjua, već ga osvetljavajući samo na nivou medijskog žanra.
Intervju kao laž
Od Kapora saznajemo da je intervju u osnovi vrsta laži. “I onaj koji postavlja pitanja, i onaj koji odgovara, trude se što je više moguće da ostave povoljan utisak o sebi”, navodi Kapor. “Oni, naime, glume svoje mišljenje u skladu sa onim što se od njih, kao od javnih ličnosti, očekuje”, kaže Kapor u romanu “Una” kroz usta profesora Mišela Babića.
Po Kaporu, intervju je i jedna vrsta dvoboja, blizak rodu kamerne drame sa dve uloge (ličnosti). Intervju je za Kapora vrsta javne ispovedaonice. S obzirom da je podložna sudu javnosti, javna ispovedaonica u dvouglu novinar – sagovornik potkrepljuje definiciju intervjua kao vrste laži. Za ispovest u intervjuu, naime, saznaje mnoštvo, sprečavajući sagovornika da bude potpuno iskren, pa ovaj pribegava autocenzuri.
Sudeći po Kaporovim stanovištima, intervju karakterišu ljudske osobine, naročito slabosti. Intervju nije lišen mana sagovornika, sujete, želje da se oba, svaki za sebe, prikažu u što boljem svetlu, podilazeći onome što smatraju da publika od obojice očekuje da čuje.
U romanu “Una”, Kapor kroz lik profesora Babića, u intervjuu koji sa njim vodi njegova studentkinja i ljubavnica Una Vojvodić, snimajući usput njihove razgovore po nalogu univerzitetskih vlasti, objašnjava kako bi trebalo da izgleda pravi intervju. Kapor, odnosno glavni junak romana Mišel Babić, kaže da veruje da je pravi intervju moguć i da bi ga on nazvao – totalnim intervjuom.
“Najpre, taj intervju bi trebalo da bude dovoljno širok da u sebe primi sve aspekte ličnosti kojom se bavi. To znači da bi, sem onoga što ta ličnost ispriča sama o sebi i o svom pogledu na svet i život, intervju morao da sadrži dijagram detektora istine, na primer tonski zapis boje glasa, kardiogram, encefalografske izveštaje, krvnu sliku, sve podatke o težini, građi, boji očiju, o rođacima, prijateljima, o prostoru u kome intervjuisani boravi, jela kojima se hrani, kratke beleške o ljudima sa kojima se druži, fotografije i faksimile rukopisa, otiske prstiju, možda horoskop, ispunjene psihološke testove, snimak dlana leve ruke, spisak ključnih knjiga koje su ga duhovno oblikovale… šta ja znam?”
Evo kako Kapor opisuje intervju koji je 1976. godine vodio sa nobelovcem Solom Belouom. Kapor tokom razgovora sa Belouom nije imao beležnicu i olovku, a kako je sam isticao kasnije nije imao ni potrebu da ga bilo šta pita. Napisao je da je odglumio da pravi taj intervju.
“…U jesen 1976, pravio sam intervju u Njujorku sa američkim nobelovcem Solom Belouom, čije sam sve knjige pročitao. Mada tek što je bio dobio Nobelovu nagradu, niko od ljudi u lobiju hotela ‘Šeraton’ na Petoj aveniji nije obraćao nikakvu pažnju na njega; bio je to samo jedan postariji gospodin bele kose u elegantnom crnom odelu koji je razgovarao sa nekim u dubokoj fotelji jedne od garnitura. Vidite, nisam imao ni magnetofon, ni olovku ni hartiju, ništa nisam imao, a pravili smo intervju za ‘Politiku’. Nisam imao čak ni potrebe da mu postavim bilo kakvo pitanje o njegovom delu ili o uticaju filma na dramaturgiju priče ili o navodnoj krizi romana, o čemu se tada mnogo govorilo. Mogli smo mirno da otćutimo jedan sat, jer sam znao sve o njemu i sve o tome šta bi mogao da misli i kaže o mojim pitanjima, ali sam odglumio da zaista pravim intervju, i to je bilo u redu…” (“Ispovesti”)
U intervjuu “Glasu Srpske”, Kapor je svojevremeno rekao da je novinarstvo za koje je vezan sporo, prisno, udobno, kao neka stara fotelja ili papuče na koje ste se navikli. Novine su jedan razgovor sa čitaocem i dokaz da naš mentalitet još uvek nije u tom ubrzanju da od novina pravi samo hitnu informaciju, nego da još uvek traži jedan razgovor. Novine su kod nas više ritual nego informacija, zaključio je Kapor.
Momo Kapor i Sol Belou
Evo primera za to u završetku opisa intervjua sa Solom Belouom: “…A zatim je usledio obavezan deo programa. Serija rutinskih pitanja, posle čega sam se nadao da ću dobiti jedini odgovor koji me je, zaista, zanimao: – Kada pišete? – Radim svakoga jutra. Bez obzira da li pišem ili ne, celog jutra živim intelektualno. – Čime pišete? – Ovim! – mađioničarskom kretnjom, Sol Belou je izvukao iz džepa jeftini crni flomaster. – Najpre pišem rukom, zatim prekucavam prvu verziju. Rukopis obrađujem nekoliko puta pre nego što ode u štampu. Veoma jednostavan postupak. Sve ostalo je tajna. I tada smo došli na onu stvar: – Jeste li nekada pomislili da u sebi nemate više materijala ni za jednu novu knjigu? Da li vas je uhvatio strah? Ćutao je jedno vreme. – Kad pišem – Kazao je – dajem sve od sebe i nadam se da će mi se to na neki način vratiti, da ću se ponovo ispuniti sadržajem. Pisci jedne knjige za mene i nisu nikakvi pisci. Oni obično opišu svoj unutrašnji život, a to je, uglavnom, materijal samo za jednu knjigu. Simenon je lepo rekao da pisac počinje od druge knjige, ali mislim da je on preterao. Pretvorio se u mašinu! Neki pisci, opet, napišu mnogo knjiga, ali to je neprestano jedan isti roman. Džems Farel je dobar primer za to. – Kako se odlučujete hoće li knjiga biti pisana u prvom licu, kao ispovest, ili u trećem, iz ugla svevidećeg oka? – To zavisi od toga koliko se osećam prisnim sa glavnim junakom; tačnije, koliko mi je udobno u njegovoj koži. Vitak, sedokos, odeven u elegantno tamno odelo, više je ličio na nekog od čikaških šefova mafije, nego na pisca. Osetio je u čemu je stvar: moj strah od nove knjige izbijao mi je na svaku poru kože. – Zašto biste o tome, uopšte, razmišljali? – Pogledao me je svojim svetlim laserskim očima. – Uopšte nije važno u kojoj ćete formi pisati. Da li se to zove roman ili bilo kako drugačije. Važno je da se piše, važno je da se izražavate, da kažete ono što želite…”
Iako je važio za pisca koji je temom i stilom umeo da dopre do srži čitalačkog interesovanja, iz priloženog vidimo da je Kapor tokom intervjua sa Solom Belouom, verujući da njegovo delo odlično poznaje i zna sve Belouove odgovore, u stvari, želeo da dozna šta sobom nosi drugi roman. To više nije samo intervju kojim se zadovoljava čitalačka znatiželja. Intervju je kod Kapora i sredstvo ličnog doznavanja.
Ništa manje nije interesantan ni njegov opis početka intervjua koji je vodio sa još jednim čuvenim američkim piscem. “…Trebalo je da intervjuišem poznatog pisca Bernarda Malamuda, pa je Bili došao da me odvede na drugi kraj Njujorka. Sasatanak je bio već ranije ugovoren preko kancelarije gospodina Margolijusa iz Stejt departmenta, na čijem je zidu, na mapi Sjedinjenih Država, špenadlama raznobojnih glava, bilo praćeno moje putovanje. Kada smo pozvonili na vrata, na njima se pojavi poznato lice velikog pisca. Pogledao nas je i video dva čoveka; jednog bradatog, sa zelenom torbom i kapom, u smeđem odelu, i drugog, u ‘Barberi’ mantilu i u ‘Balijevim’ cipelama. Okrenuo mi se i upitao me pokazujući na Bilija: ‘Jeli to taj bugarski pisac?’. Ne, odgovorio sam, to je gospodin Vilijam S. Džekson, moj prevodilac. Bili je prebledeo od te uvrede i prevodio je sve vreme vrlo mrzovoljno…”
Kaporov intervju sa Bernardom Malamudom Iz privatne arhive Ljiljane Kapor
Fenomen Kaporovog ili kaporovskog intervjua prisutan je u srpskoj publicistici i kulturi kao pojava i čeka da se o njemu kaže više.
Obrise kaporovskog intervjua čine: stav da je intervju vrsta laži (sagovornici zbog javnosti glume sopstveno mišljenje, u skladu sa onim što se od njih kao javnih ličnosti očekuje), tvrdnja da je intervju dvoboj sagovornika blizak je kamernoj drami sa dve uloge i tvrdnja da je intervju vrsta ispovedaonice.
S obzirom da je podložan sudu javnosti, intervju kao javna ispovedaonica u dvouglu novinar – sagovornik potkrepljuje definiciju intervjua kao vrste laži. Za ispovest u intervjuu, naime, saznaje mnoštvo, sprečavajući sagovornika da bude potpuno iskren, pa ovaj, manje ili više, pribegava autocenzuri.
Sudeći po Kaporovim stanovištima, intervju karakterišu ljudske osobine, naročito slabosti. Intervju nije lišen mana sagovornika, sujete, želje da se oba, svaki za sebe, prikažu u što boljem svetlu, podilazeći onome što smatraju da publika od obojice očekuje da čuje.
Kaporovski intervju proteže se dalje od konvencionalnog, do čulnog i taktilnog i još dalje, do totalnog intervjua. Granica totalnog intervjua, u Kaporovoj umetničkoj imaginaciji, seže do potpunog unošenja u intervjuisanu ličnost, čak i fizičkog odnosa sagovornika.
Kapor neguje ležeran pristup intervjuu. On na neke značajne intervjue odlazi, na prvi pogled, nepripremljen, bez beležnice i olovke, kao što je bio slučaj u anegdoti kada je intervjuisao Sola Beloua.
Sam Kapor više puta je isticao da je za njega novinarstvo, ono za koje je on vezan, sporo, prisno, udobno, kao neka stara fotelja ili papuče na koje ste se navikli. Novine su jedan razgovor sa čitaocem i po Kaporu dokaz da domaći mentalitet još uvek nije dovoljno ubrzan da od novina pravi samo hitnu informaciju, nego da još uvek, kako je rekao, traži jedan razgovor. Novine su kod nas, po njemu, više ritual nego informacija.
U širem smislu, idući ka onome što je Kapor u umetničkom stvaralaštvu nazivao totalnim intervjuom, intervju, po Kaporu, nadilazi sve novinarske postupke i poprima dimenziju privatnog i ličnog.
Za početak pravog leta, jedna bajka koja to možda i nije.
Bajka za decu ili odrasle?
Nisam tražila objašnjenje zašto je naslov “onda”. Ostao je osećaj da je onda jednom sve počelo i onda davno moglo biti zaustavljeno. Da se onda desila prva posledica, a za njom su usledile i naredne i da je onda sve nestalo. Sve jer Sanja je verovala da je ona Vanji sve.
Svakako priča koja osvešćuje posledice izneveravanja onih koje bi trebalo da volimo i o kojima bi trebalo da brinemo. Misli i delo stapaju se u jedno i ostavljaju neizbrisivi trag čak i onda kada nema svedoka.
