Grupi Bosch+Bosch uručena Likovna nagrada “Foruma”

Direktor novosadske Izdavačke kuće „Forum“ Gabor Virag u petak je u Gradskom muzeju uručio Nagradu za likovnu umetnost ove kuće koju je za 2019. godinu dobila grupa Bosch+Bosch.

U ime grupe Bosch+Bosch nagradu je primio Balint Sombati i predao ju je direktorici Gradskog muzeja u Subotici Aniko Baba Mihajlović sa željom da se nagrada priključi kolekciji radova grupe Bosch+Bosch koja se nalazi u muzeju.

“Želeo bih da napravim paralelu između ove večeri, odnosno predaje nagrade i dadaističke večeri jer delovanje grupe u istorijskom smislu čini kontinuitet, bez obzira što mi onovremeno nismo ništa pouzdano znali o dešavanjima 1922. godine. Samo se šuškalo o tome i sve dok Marija Cindori Šinković nije prostudirala taj matine to je sve ostalo nama nepoznato. Istakao bih srednje-istočno evropski tj. internacionalni karakter tih umetničkih strujanja. Subotica je u tom smislu u dva značajna trenutka, 1922. i 1972. godine, postala deo evropske i svetske umetnosti bez obzira što naša delatnost nije adekvatno vrednovana u lokalnim okvirima kulturnog miljea grada”, izjavio je za naš sajt Balint Sobmati.

Sombati je najavio veliku retrospekciju grupe zakazanu za jun 2022. godine na kojoj će u češkom gradu Olomucu biti izloženo pet stotina eksponata iz kolekcije Marinka Sudca. Sledi i restrospekcija u “Muzeju savremene umetnosti” u Rijeci.

Žiri novosadskog Izdavačkog zavoda „Forum“ 30. novembra 2020. jednoglasno je doneo odluku da grupi „Bosch+Bosch“ dodeli Nagradu za likovnu umetnost, a zbog pandemije uručenje nagrade je odloženo. Članovi žirija u sastavu Eled Černik, Korina Gubik i Geza Ric istakli su da je grupa „Bosch+Bosch“ imala veliki uticaj i dala značajan doprinos umetnosti u Srbiji, a posebno na području Vojvodine.

Ova neoavangardna grupa osnovana je u Subotici 1969. godine i činili su je Balint Sombati, Slavko Matković, Atila Černik, Laslo Kerekeš, Katalin Ladik, Laslo Salma i Ante Vukov.

Foto: Nela Tonković

Balint Sombati: Bili smo grupa heterogenih poetika (I)

Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao: “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji…

Branislava Žujović

Balint Sombati, jedan od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosch“, vratio nas je u vreme kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je nekolicina mladih Subotičana, družeći se u “Triglavu” i na Majmun placu, poželela da umetnošću menja svet.

Sombati na jednom mestu kaže: “ Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji”. U tome su i uspeli, ali izvan Subotice. Grupa je bila i ostala zapaženija u Beogradu i drugim velikim gradskim centrima, nego u Subotici.

Nedavno je u Briselu upriličena izložba posvećena grupi “Bosch+Bosch”, a novosadski Forum joj je, takođe nedavno, dodelio Nagradu za likovnu umetonost. Ova dva važa i uglavnom prećutana događaja bila su povod za opširan intervju sa Sombatijem koji ćemo objaviti u tri nastavka.

U “Triglavu” i na Majmun placu

Gde su se članovi grupe „Bosch+Bosch“ upoznali i šta vas je povezalo?

Sombati: Neki od nas su pohađali istu školu. Na primer Edita Baš, Zoltan Mađar i ja pohađali smo gimnaziju, gde nam je profesor likovnog bio Imre Vinkler. Neki su se upoznali na izložbama mladih umetnika amatera na Tribini mladih, u foajeu Narodnog pozorišta. Viđali smo se i u slobodnijim formama, na primer na “majmunskom placu”, na Korzu i redovito u poslastičarnici „Triglav“. Viđali smo se i na vernisažima u Zimskom salonu i u Likovnom susretu. U disko klubovima takođe i naravno na žurkama.

Izlog poslastičarnice „Triglav“, 1970. godine (foto: Laslo Dorman)

Ovaj je umetnički kontekst, kao i bogat kulturni život grada, dao određeni okvir da se stvori neka vrsta duha kolektivizma. Mislili smo da ćemo udruženi steći bolju priliku da formiramo sebe kao misleća i osećajuća bića, a istovremeno da stvorimo šansu da se potvrdimo kao perspektivni omladinci. Povezala nas je generacijska raspoznaja i duh tih burnih godina kraja šezdesetih. Napokon, povezala nas je zajednička vera da je umetnost odgovarajuće sredstvo za stvaranje savršenijeg društva od onoga što nas je okruživalo, od onoga što smo nasledili od naših roditelja.

U maloj sredini je ipak drugačije

Odakle je potekla ideja da se osnuje vrsta umetničke grupe kakva je bila „Bosch+Bosch“?

Sombati: Prvenstveno, ideja je bila da osnujemo grupu, neku vrstu esnafa mladih likovnih umetnika koji stvaraju u različitim tradicionalnim žanrovima, bez neke jasne ideje vodilje. Osvešćenost je došla nešto kasnije, posle godinu dana postojanja. Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji. I ne samo to. Nije nas zadovoljio tadašnji sistem umetnosti.

Braco Dimitrijević, Nena Baljković, Slavko Matković, Balint Sombati, Laslo Kerekeš Studentski kulturni centar, Beograd 1971. godine (foto: Bogdanka Poznanović)

Kada smo izbliza videli kako institucije rade, rekli smo da mi tako nešto ne želimo, jer sigurno može sve bolje da izgleda. Počeli smo da se bunimo protiv vladajućeg sistema vrednosti, isto kao naši vršnjaci u velikim kulturnim centrima, u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu. Ali sasvim je drugačije buniti se u maloj – šta više, malograđanskoj – sredini, bez potrebne reakcije i eha na inovacije duha.

Dok u našem gradu nismo bili shvaćeni, u stranim sredinama naša je pojava prihvaćena, s jedne strane sa iznenađenjem, a sa druge razumevanjem. Iznenađenje je poteklo iz neke vrste zbunjenosti. Na primer, u Beogradu u prvom trenutku niko nije razumeo odakle sada mi iz provincije stvaramo nešto revolucionarno, što i oni kultivišu. Posle samo dve godine zajedničkog rada izlagali smo u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dok su, istovremeno, vrata Likovnog susreta za nas bila zatvorena. Stalno kažem: nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi. Uvek ćeš osećati stegu lokalne štrange!

“Puding bojs…”

Kako ste tada opisivali svoju grupu?

Sombati: Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji. Što se pudinga tiče, sve se poklapalo, jer smo grupu osnovali u poslastičarnici.

Kako smo demantovali Belu Durancija

Ko je bio idejni tvorac i zašto baš „Bosch+Bosch“?

Sombati: Ne sećam se takve osobe. Ali, sigurno znam da smo za “šefa” izabrali Matkovića, jer je bio nešto stariji i iskusniji od nas. Uloge su se kasnije u nekoj meri izmenile, ali to nije najvažnije. U to vreme, s moje strane izvanredno cenjeni istoričar umetnosti, Bela Duranci, imao je teoriju da svaka slična grupa na kraju katapultira jednu osobu u vrh umetnosti, a ostali su oni “koji su još trčali”. „Bosch+Bosch” demantovao je ovaj Durancijev stav, izbacivši sedmoro ljudi koji su u jugoslovenskoj istoriji umetnosti ostavili određeni trag.

Subotica, dvorište Matkovićevih, 1970. godine (foto: Valerija Matković): Slavko Matković, Ješa Denegri, Biljana Tomić, Laslo Kerekeš, Balint Sombati (stoji držeći Zavišu Matkovića)

Naziv „Bosch+Bosch” dobro zvuči barem koliko i “puding bojs”. Svi smo bili očarani slikarstvom nizozemskog stvaraoca Hijeronima Boša, ali smo se brzo okrenuli prema novim medijskim idealima toga vremena.

Neka vrsta zajedničkog pojma nove tehnologije za nas je bio zapadnonemački koncern električnih proizvoda “Bosch”. Ta dva Boša mogli smo fino spojiti. Dobili smo spajanje prošlosti i sadašnjosti. Zatim, to dobro i zvuči.

Matković je bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak

Opišite, molim Vas, svakoga od vas te 1969. godine. Šta je svako pojedinačno uneo u grupu?

Sombati: Edita Baš je bila fina crtačica modnih kreacija. Stekla je veliku slavu u okviru svoje kasnije profesije na jugoslovenskoj sceni pozorišne scenografije. Zoltan Mađar je znao lepo da crta svoje vizije vasionskih katastrofa. Malo je bio neozbiljan i nestao je sa scene posle prekretne 1970. godine. Isto se desilo sa Ištvanom Krekovićem i Slobodanom Tomanovićem. Obojica su bili prvenstveno crtači. Svu trojicu sam izgubio iz vidokruga nakon 1971, kada sam se preselio u Novi Sad.

A Matković?

Sombati: Matković je bio pojava sa svojim uskim pantalonama i belim patikama, nonšalantnim hodanjem. Da bi imao sjajne bele zube, prao ih je soda bikarbonatom. Zbog tog pogrešnog poteza izgubio je dosta zuba. Bez obzira na sva umetnička dostignuća, on je za mene prvenstveno bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak. Nije slučajno što je za svoj pseudonim uzeo ime antijunaka iz stripa: Alan Ford.

Bili smo s ruba tadašnjeg jugoslovenskog društva

Kerekeš, Vukov i ostali?

Sombati: Ante Vukov nam se priključio neposredno pre rasformiranja grupe. Njega smatram “produktom” i “rezultatom” delovanja „Bosch+Bosch”-a. Bio nam je dobar učenik. Lasla Kerekeša su u gradu svi vršnjaci zvali Bidža. Bidža je bio tadašnji izraz za osobu koja je stalno u pokretu, a Kerkeš je bio pravi biološki perpetuum mobile. Njegova se umetnost ispoljila u svojim pravim dimenzijama nakon što je, posle 1986, životno mesto našao u Zapadnom Berlinu. Laslo Salma je bio momak sa periferije grada. Kada se grupa raspala, odmah se vratio crtežu i slikarstvu u čemu je bio istaknuto talentovan.

Slavko Matković, Laslo Salma i Balint Sombati prilikom realizacije akcija u prirodi. 
Glavica na Fruškoj gori, 1972. godine (foto: Zoltan Apro)

Bili smo kolektiv heterogenih poetika i upravo raznolikost daje jedan poseban kvalitet našem nekadašnjem postojanju. Jedina naša zajednička crta oslikava se u činjenici da smo svi bili iz porodica sa ruba jugoslovenskog društva, bez građanskog pedigrea i kulturne pozadine. Znači, uklapali smo se u opštu sliku jugo-(nad)realnosti.

Ima li bunt koji je bio prisutan u stvaralaštvu grupe veze sa dešavanjima u Jugoslaviji 1968. godine?

Sombati: Da nije bilo 1968. grupa bi izgledala sasvim drugačije, ili možda ne bi ni postojala. O dešavanjima unutar zemlje znali smo iz studentske štampe. Mnogo smo više znali o studentskim pobunama u svetu. Tokom 1968. pojavilo se toliko novih i kreativnih ideja, da se sva ta energija pretvorila u neku vrstu generacijske megaskulpture u metaforičnom smislu, uključujući nova umetnička dostignuća. Formiranje grupe rezultat je tih energetskih strujanja.

Te 1968. imao sam 18 godina i sve se poklopilo. Bio sam u vremenu formiranja svoje ličnosti, a pozitivne impulse sam dobijao sa svih strana. Verovao sam da ću moći da utičem na neke tokove šireg značaja koji će da stvore humanije društvo i lepši život.

Koji biste savet sada dali Balintu iz 1969. godine?

Sombati: Savetovao bih mu sledeće: Balinte, nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi.

Roditelji nas nisu ometali

Kakav odnos su vaše porodice imale prema vašoj kreativnosti i buntovnosti? Jesu li vaši razumeli vaš rad i jesu li vas podržavali?

Sombati: Moji su me podržavali na taj način što se nisu mešali u to kuda idem, s kim se družim, šta radim. Imali su poverenje u mene. Dali su mi najveću moguću slobodu. Na taj način, pružili su mi najviše što su mogli. Njima je bilo dosta da se moje ime pojavljuje u štampi, na radiju i televiziji.

Malo su teže “probavili” moj brak sa Katalin Ladik, ali to je bilo samo u početku. Kada su je upoznali izbliza – a ne samo preko medija – videli su da je ona normalna i prijatna osoba koja itekako može da se prihvati i voli.

Kako znam, porodice ni u slučaju drugih članova nisu pravile nikakve prepreke, u smislu da su ih možda kočili u bilo kojem kreativnom poduhvatu. Da smo dolazili iz građanskih porodica, e tu bi već sigurno bilo problematičnih situacija: tata advokat, mama lekar, stric profesor… Svi bi obrađivali mladog pojedinca na svoj način i samo bi ga zbunjivali i terali u lošem smeru, ne dozvolivši mu da se samostalno razvija.

Balint Sobati (1950) rođen je u Pačiru. Godine 1970. postaje grafički urednik časopisa za umetnost i društvena pitanja „Uj simpozion“ („Új Symposion“) iz Novog Sada. U Beogradu 1971. uređuje specijalni broj lista „Student“, posvećen američkoj andergraund kulturi koji je bio zabranjen. Grafički urednik dnevnog lista „Mađar so“ („Magyar Szó“) postao je 1973, a 1986. ponovo preuzima umetničko uređenje časopisa „Uj simpozion“. Devedesetih godina radio je za Izdavačku kuću „Prometej“, a 2000. se nastanuje u Budimpešti. U mađarskoj prestonici uređuje časopis za umetnost „Mađar mihej“ („Magyar Műhely“) i vodi istoimenu galeriju, realizujući, pored ostalih, izložbe autora iz bivše Jugoslavije. Godine 2018. dobio je Viteški krst, visoko državno odlikovanje Mađarske za doprinos savremenoj umetničkoj sceni.

Intervju je prvobitno objavljen na sajtu Subotičke.rs

Balint Sombati (II): Peciva nisu (bila) za buntovnike

Na delovanje grupe “Bosch+Bosch” gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio, nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Zašto institucije van Srbije otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora?

Branislava Žujović

U drugom delu razgovora sa Balintom Sombatijem, jednim od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosh“, koja je, kako sam Sombati kaže, nastala i delovala u Subotici kao zbir heterogenih poetika, saznajemo da će i tokom narednih godina biti nastavljeno predstavljanje njihovog umetničkog stvaralaštva širom Evrope.

Takođe, u prilici smo da saznamo neke od nazora same grupe, ali i detalje koji se tiču vremena u kom je grupa umetnički stasavala i delovala.

Na čemu ste svi zajedno radili tokom sedam godina postojanja grupe „Bosch+Bosch“? Zašto je rad grupe do danas ostao prepoznatljiv i značajan kada se govori o stvaralaštu neoavangarde? O ovome svedoči i trenutna izložba posvećena grupi u Mađarskom institutu u Briselu…

Sombati: Izložba u Briselu prikazuje jedan sažet materijal iz kolekcije koju je prikupio Marinko Sudac iz Zagreba i kolekcije Muzeja „Ludvig“ iz Budimpešte. Glavni grad Belgije trenutna je stanica upoznavanja evropske publike sa radom grupe. Uvek se prilagođavamo datostima određenog mesta prezentacije. Iduće godine na red dolazi Rijeka, u znatno većem obimu, pa češki grad Olomuc. „Bosch+Bosch” postao je međunarodni brend i ne zna se kraj tog “post festum” putovanja. Istovremeno, Marinko Sudac priprema ogromno, sveobuhvatno izdanje koje će da prikaže opus grupe u celosti.

Slavko Matković (desno) sa Endreom Faragom, bivšim subotičkim slikarom na otvaranju
retrospektivne izložbe grupe „Bosch+Bosch“. Galerija „Nova“, Zagreb, 1981.
Foto: Gabor Tot

U svakom slučaju, postavlja se pitanje zašto institucije van Srbije, odnosno iz Hrvatske i Mađarske, otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora, gde je grupa nastala i delovala, a to bi pre svega trebalo da bude Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Gradskom muzeju Subotica veliko hvala, što se svojim skromnim mogućnostima priključio obeležavanju pedesete godišnjice osnivanja grupe, oslanjajući se na radove koji su u njegovom vlasništvu i na manji izbor iz drugih izvora u pokrajini.

Da se vratim na vaše prevashodno pitanje… Stvaralaštvo grupe različito je i bogato u smislu poetika, jezika i shvatanja redefinisanog pojma umetnosti. Razlog toga je što nismo imali strog zajednički program, nego smo dali svakome maksimum slobode da se ispolji. Istraživali smo granice slobode i demonstrirali naše pojedinačno shvatanje toga pojma.

Na delovanje grupe gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Ta škola nije delila diplome, ali je dala nešto unikalno i neponovljivo. Znanjem iz te “škole” svako se služio u okviru svojih datosti i mogućnosti.

Sombati i Matković ispred Salona Muzeja savremene umetnosti prilikom otvaranja retrospektive grupe, Beograd, 1980. (Foto: Arpad F. Tot)

Koji su bili razlozi da se grupa raziđe 1976. godine? Kako ste se osećali tada po pitanju svega urađenog tokom sedam godina? Da li danas osećate i razmišljate da je moglo drugačije, više, ili da je, pak, trebalo manje?

Sombati: Razlozi su imali objektivnu i subjektivnu prirodu. U drugoj polovini sedamdesetih promenila se opšta paradigma u umetničkom svetu. Duh kolektivizma je bio u nestajanju. Već uhodane grupe i autorski kolektivi počeli su da nestaju sa scene, nastupilo je vreme individualnih nastojanja i sa tim, istovremeno, povratak ka slikarstvu. Umetnici sa akademije, koji su samo nekoliko godina ranije bacili kičicu, jer je trend postao “biti konceptualac”, sada su se ponovo vratili starom zanatu. Za mene je to bilo odvratno. Danas si ovo, sutra ćeš postati ono. Skačeš iz jedne kože u drugu. Izdaješ ono što si bio do sada.

Bilo je, naravno, i drugih razloga. Suboticu sam napustio 1971. godine. Ubrzo posle toga Kerekeš je takođe došao u Novi Sad. Tamo smo kasnije imali dva nova člana, jer su 1973. grupi pristupili Katalin Ladik i Atila Černik, oboje Novosađani. U matičnoj Subotici ostali su Matković i Salma.

Šta se dogodilo sa Matkovićem?

Sombati: Matković se našao u svojevrsnom vakuumu. Izgubio je najvažnije svakodnevne fizičke kontakte. Mislim da se prelom desio 1975. godine, kada se vratio iz JNA. Sačekale su ga drugačije okolnosti. Dok je bio u vojsci, dosta se toga promenilo u vanjskom svetu. Odjednom, postao je usamljen. Izgubio je kontekst iliti svoju izvornu intelektualnu pozadinu u svom rodnom gradu.

Članovi grupe (Laslo Salma i Ante Vukov) u poseti vojniku Slavku Matkoviću.
Križevci, 1975. Foto: Balint Sombati

U isto vreme, osećao sam da mi je grupa sve veći teret. Kada sam Slavku predložio da se rasformiramo, to mu je palo dosta teško, mada se složio. Kerekeš je istupio već 1975, jer je počeo da slika i da radi studije restauracije u Beogradu. Nakon 1976. često mi je govorio da ponovo pokrenemo grupu, što je za mene bio nonsens jer sam u grupu uložio previše svoje energije i konačno, hteo sam da tu energiju usmerim u svoju umetnost.

Teško je napraviti raspodelu rada u jednom kolektivu u kom su u manjini oni koji vuku jaram. Oni koji organizuju aktivnosti, događaje, izložbe, dopisuju se sa institucijama, dok oni pasivni samo čekaju znak kada i za koju izložbu treba da predaju svoje radove. Sve u svemu, Matković je u Subotici odjednom ostao u velikoj meri usamljen.

Jeste li mogli više?

Sombati: Da li je moglo ili trebalo više ili manje? Teško je reći. Što se produkcije tiče, vreme će suditi o svemu – šta će od svega ostati samo pojava, a šta dugotrajna vrednost. Bilo je dobro onako kako se desilo, nije mi žao ničega. U stvari, žao mi je što retrospektiva grupe 1981. godine, iz meni nepoznatih razloga, nije održana u subotičkom Gradskom muzeju, to jest nije preuzeta iz Beograda i Zagreba, mada je dogovor bio takav. Neko je odlučio da se na “revival” čeka još četrdeset godina. Na žalost, neki to nisu doživeli. Što je najveća tragedija, otišli su nam svi oni članovi koji su rodom iz Subotice.

Sastajali ste se u poslastičarnici „Triglav“. U njoj je i nastala grupa. Koji kolači su zaslađivali vašu umetnost?

Sombati: Pravo da vam kažem, ne sećam se nikakvih kolača. Peciva nisu bila naš žanr, nisu bila za buntovnike. Pili smo popularna jugoslovenska osvežavajuća pića “Jupi” i “Koktu”, a zatim domaće pivo. Ako smo želeli neko bolje strano pivo, onda smo išli u „Dubravku“ na “Skol” ili “Lederer”.

Slavko Matković sa slikama palmi koje je izradio osamdesetih godina, na molbu poslastičarnice „Triglav“. Palme su bile izložene sve do zatvaranja „Triglava“…

Ali, da se ipak vratimo na kolače, jer sam se setio svog prvog anonimnog performansa koji se desio u nekom lokalu, u zgradi Narodnog pozorišta u okruženju gimnazijskih prijatelja: za opkladu, pojeo sam 18 onih visokih šampita u jednom mahu. Od tada, ni jednu…

Rekli ste da ste se pored „Triglava“ sretali u diskotekama. Kako je izgledao život omladine okrenute umetnosti u Subotici u to vreme? Gde ste izlazili? Šta se pilo u to vreme? Kad sam ja počela da izlazim, počeli da su da se zatvaraju kafići na Korzu i pio se gusti sok od jagode sa šlagom. Nikada mi neće biti jasno zašto je neko to spojio. Koje neobične kombinacije je naručivala vaša generacija?

Sombati: Prvo je bila legendarna diskoteka „Largo“ u Zagrebačkoj ulici. Kasnije je otvorena još jedna, kod Železničke stanice, gde je disk-džokej bio Jožef Miškolci, kasniji osnivač pogrebnog preduzeća „Funero“. Bila je jedna iza Aleje maršala Tita, sećam se i jedne tuče tamo. Grupa „Orfeji“ svirala je svakog vikenda u zgradi fiskulturne sale bioskopa „Jadran“. Sada je tamo pozorište. Na toj pozornici sam video prve lokalne predstave koje iz današnjeg aspekta mogu slobodno da definišem kao umetničke performanse. Glavni akter tih skečeva bio je Rudolf Ruzman koji je radio neobične radnje na sceni. Na primer, spavao je na nekom kauču ispred punog gledališta.

A pića?

Sombati: Što se pića tiče, već sam pomenuo da je moja generacija uglavnom pila pivo. Muškarac obično posle četrdesete prelazi na vino, ali za neke ni to nije pravilo. Članovi grupe „Bosch+Bosch“ sastajali su se svake nedelje jednom, u nedovršenoj kući porodice Ištvana Krekovića u “Kertvarošu”. Na zatvorenim seansama upoznavali smo se sa novim radovima iz pojedinačnih “ateljea”. Tu bi se ponekad našla domaća rakija, ali samo u nekim slučajevima i sa blagim posledicama. Ali, brzo smo se oporavili. To osećanje je kasnije formulisao zagrebački bend “Prljavo kazalište”: “Sve je lako kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji, ma svaka rana manje boli…”.

Gde su Vas putevi vodili nakon 1976. godine od Subotice preko Novog Sada do karantina 2020. godine?

Sombati: Sa Matkovićem sam bio u bratskom prijateljstvu od početaka sve do njegove smrti 1994. godine. Osamdesetih godina počeo sam da radim performanse i bivao pozivan na razne festivale po srednjoj Evropi na koje sam vodio i njega. Bila mu je potrebna pratnja, jer sam nije voleo da putuje čak ni u okviru Juge. Tim prilikama upoznao je tadašnju mađarsku i slovačku neoavangardu, a pošto je perfektno govorio mađarski druženje mu nije teško palo. “Mitteleuropa”, voleo je taj izraz, postala je naš dom.

Ante Vukov čita svoje pesme na literarnoj večeri grupe „Bosch+Bosch“ u sali subotičke gimnazije, 1975. godine

Nasuprot životnom iskustvu Fernanda Pesoe, koji je govorio da se nigde u svetu ne oseća kod kuće, moj je doživljaj bio da se osećam kao kod kuće gde god bio. Živeo sam deset godina u svom rodnom mestu, Pačiru, zatim deset sudbinski važnih u Subotici. Potom, trideset u Sremskoj Kamenici, odnosno Novom Sadu. Sada već dvadeset godina boravim u Budimpešti. Kada mi je Zoran Kolundžija, direktor Izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada, kome sam dizajnirao više stotina knjiga, rekao da sam 2000. godine otišao “daleko”, rekao sam mu sledeće: “Rođen sam u Karpatskoj niziji, pa i sada živim tamo”.

Rekli ste da se grupi 1973. godine priključila Katalin Ladik. Kasnije ste postali bračni par. Koliko ste u stvaralačkom smislu upotpunjavali jedno drugo i da li je dolazilo do međusobnog umetničkog sputavanja?

Sombati: Postali smo bračni par pre nego što je ona pristupila grupi. Ali, sve se to desilo 1973. godine. Znao sam je od ranije, preko njenih pesama i pesničkih nastupa. Dolazila je u redakciju „Uj simpoziona“ gde smo se i upoznali. Matkoviću sam predložio da je pozovemo u grupu, jer je bila jedinstvena u svojim individualnim nastojanjima da pokaže koliko socijalističko žensko biće može da bude slobodno, samo ako ima dovoljno štofa i smelosti.

Gimnazijalci prate književni nastup Ante Vukova, 1975. godine

Već je oko 1970. godine izvodila pesničke predstave erotskog naboja, pa i performanse. U likovnu umetnost nije imala uvid, sve dok je nisam upoznao sa savremenim kretanjima. Pokazao sam joj, na primer, kako se izrađuje kolaž, šta je „mejl-art“, umetnost poštanskih pošiljaka, zatim vizuelna poezija i konceptualna umetnost. Istovremeno, ona mi je približila neke nove progresivne muzičke pojave na jugoslovenskoj i internacionalnoj sceni. Međusobno smo se inspirisali i pomagali, bez ikakve zavisti.

Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs

BALINT SOMBATI (III): Razbijajući 32 televizijska ekrana hteo sam da uništim instituciju za širenje propagande

Često zamišljam svoje najbolje bivše prijatelje, Slavka Matkovića i pisca Vojislava Despotova, kako čeprkaju po svojim mobilnim spravama, stavljajući slušalice na glavu da slušaju svoju omiljenu muziku

Branislava Žujović

U poslednjem od tri dela razgovora sa umetnikom Balintom Sombatijem, jednim od osnivača grupe „Bosch+Bosch“, na čiju se inicijativu grupa i razišla, saznajemo koji su umetnični uticaji stizali do Subotice krajem šezdesetih godina i zašto je jedan broj beogradskog časopisa „Student“, koji je on uredio, bio zabranjen.

Objasnio nam je zašto se gušio obavijen selotejp trakom i poliven „Rubinovim” vinjakom sećajući se tada svog najbližeg prijatelja Slavka Matkovića koga danas zamišlja kako „čeprka“ po svom mobilnom telefonu.

Koji su umetnički uticaji stizali do Subotice šezdesetih i sedamdesetih godina?

Sombati: U početku u znatnoj meri uticao je na nas evropski novi figuralizam francuskog porekla. Kreković, Matković, Tomanović, pa i ja, kultivisali smo to novo shvatanje projekcije ljudskog tela sve do 1970. Ali sam već 1969. otkrio vizuelnu poeziju mađarskih aktivista između dva rata, na čelu sa Lajošem Kašakom koga je Evropa slavila, ali je u Mađarskoj bio nepriznat i stavljen u pozadinu.

„U ime umetnosti!“ Matković i Sombati, Subotica, 1973. Foto: Laslo Kerekeš

Duh mađarskog aktivizma usadio sam u naše zajedničko razmišljanje i shvatanje umetnosti. To je postalo presudno za dalji razvitak. Osim mene, Kašak je najviše inspirisao Matkovića. U ono vreme, o njegovom uticaju na vojvođansku mađarsku literaturu između dva rata još nismo znali, ali se već, tu i tamo, govorilo da je jedna dadaistička matineja i u Subotici održana 1922. u bioskopu „Korzo“ koji je kasnije nazvan „Radnički“. Te događaje je kasnije do detalja prostudirala naša bivša sugrađanka Marija Cindori.

Sve u svemu, mađarski aktivizam je bitno uticao na naš senzibilitet i otvorio nas ka savremenim neoavangardnim kretanjima u svetu. Literature je bilo na pretek u jugoslovenskim časopisima, jer se dosta toga prevodilo, a izdanja u originalu takođe su bila dohvatljiva. Sve se moglo naručiti poštom, uglavnom iz izvora na engleskom jeziku. U tom smislu razlikovali smo se od ostalih socijalističkih zemalja, u kojima je sve što je poticalo sa Zapada bilo zabranjivano. Počeli smo da stvaramo svoje sopstvene kućne biblioteke. Svako prema svom interesovanju i mogućnostima.

Koliko je bilo moguće živeti od umetnosti koju su članovi grupe stvarali?

Sombati: Kada je grupa osnovana bili smo uglavnom srednjoškolci. Matković je već pohađao višu ekonomsku školu. Jedino je Salma bio u radnom odnosu kao cinkograf u „Birografici“. Tada je to bila štamparija Jugoslovenskih železnica. Nisam imao uvid u materijalno stanje ostalih, ali kako sam već ranije pomenuo, bili smo iz vrlo skromnih porodica. Kada vidite snimke posete Biljane Tomić i Jerka Denegrija domu Matkovićevih i kada vidite kako je dvorište izgledalo, odmah vam je jasno kakve su okolnosti bile. Dvorište je isto tako ili slično izgledalo i kod Salme, Vukova, pa i kod mene.

Moja je lična sreća što se posla nikada nisam plašio. Od petnaeste godine gledao sam gde mogu nešto da zaradim, da skinem teret sa leđa svog oca koji je bio tapetar u Fabrici nameštaja „Nova budućnost“.

Laslo Kerekeš i Jožef Ač, pokretač prvih umetničkih kolonija u Vojvodini. Galerija Tribine mladih, Novi Sad, 1972. Foto: Laslo Dorman

Posle završetka osnovne škole, istoga leta, javio sam se na posao u palićkoj „Peščari“ gde sam punih mesec i po dana utovarao sanduke sa kajsijama. Od tog novca obezbedio sam školovanje u gimnaziji, kupio svoje prvo konfekcijsko odelo i trkački bicikl „Favorit“. Kao srednjoškolac postao sam stalni subotički dopisnik omladinskog nedeljnika na mađarskom jeziku „Kepeš ifjušag“, a pisao sam i za druge listove. Od stečenih honorara sasvim sam se lepo snalazio krajem šezdesetih. Znatno više novca sam mogao ulagati u svoju umetnost kada sam postao grafički urednik „Uj simpoziona“. Na to zaduženje me je postavio Oto Tolnai.

Ne smem nikako prećutati da smo od Tribine mladih dobijali sredstva za materijalne troškove, da obezbedimo sebi papir za crtanje, a kasnije i filmski materijal. Nemojte da pomislite na neki ozbiljan novac. Bez obzira na sve, volja je postojala i na višim nivoima. Nisu razumeli ono što radimo, ali su nas pomagali koliko su mogli. To je bilo za svaku pohvalu.

Retrospektivna izložba u Kranju, u pozadini Franci Zagoričnik, organizator i veliki prijatelj grupe. Galerija v Prešernovi hiši, 1983.

Ako smo već kod ove teme moram izričito da naglasim da mi u grupi „Bosch+Bosch“ nikada nismo razmišljali o tome da stvaramo dela za prodaju, za tržište. To bi nam bilo ispod časti. U tom smislu nismo ni mislili da će naši radovi za nekoliko decenija postati deo kolekcija u značajnim muzejima. Bili smo iskreni i prema sebi i prema umetnosti. Iskrenost se uvek isplati.

Matković je preminuo rano, 1994. godine. Čitala sam da se poslednjih godina osećao neshvaćeno, da mu je rat teško pao, da se povukao. Šta je Vama, kao svom bliskom prijatelju, govorio tokom ovog perioda. Koliko je bio svestan kraja koji mu se bližio i kakav je odnos imao prema smrti?

Sombati: Jeseni 1993. vraćali smo se iz južnoslovačkog grada Nove Zamki sa multimedijalnog festivala, gde je Slavko izveo performans na temu rata na tlu bivše Jugoslavije. Kada smo stigli u Suboticu, odlučio sam da zajedno sa njim siđem sa voza mada sam mogao da nastavim za Novi Sad. Spustili smo se u bife-podrum u ulici Matije Korvina, gde smo popili po koje pivo, do mog sledećeg voza, da sumiramo doživljaje sa festivala. Samo tri dana posle toga, stiglo mi pismo u kojem mi je Slavko javio da je ispljunuo krv i da ide kod specijaliste. Poslali su ga na dalje ispitivanje u Sremsku Kamenicu. U tom mestu sam i ja stanovao. Šta više, poznavao sam načelnika odeljenja za plućne bolesti, jer mi je bio komšija. Otišao sam kod njega i objasnio mu ko je Matković, tada već njegov pacijent. Zamolio sam ga da mi javi rezultat, čim saznaju tačnu dijagnozu. Vadili su mu isečak iz pluća i ustanovili da se radi o bolesti kancerogene prirode. Boravio je tamo nekoliko nedelja, čak je dolazio kod mene na druženje. Posle toga su ga vratili u subotičku bolnicu, da tamo umre. Niko to nije rekao naglas, naravno, ali se znalo da nema pomoći. Umro je gušeći se. Da apsurd života bude veći, Laslo Kerekeš je osamdesetih naslikao njegov portret na kojem se vidi kako se Matković guši, kako mu vazduh izbija iz organa za disanje. Neobjašnjivo.

Ne smatram da uzrok njegove smrti direktno treba tražiti u ratnim i haotičnim okolnostima devedesetih, ali je sasvim sigurno da je taj tragičan doživljaj u mnogome uticao na slabljenje njegove vere u humani život u koji smo se “zakleli” u počecima. U duši i intelektu bio je pravi Jugosloven i raspad zemlje nije umeo da obradi u sebi. Odlučio se za samodestrukciju, smelo, kao pravi umetnik iz Istočne Evrope.

Koja je bila poruka Matkovićevog umotavanja u selotejp i ispijanja vinjaka?

Sombati: Umotavanje glave selotejpom je, u stvari, samo jedan skeč za fotografisanje, bez vinjaka i drugih rekvizita. Snimak je načinjen u dvorištu Milorada Grujića, kasnijeg rukovodioca Matice srpske, u Sremskoj Kamenici. Performans od toga razvio sam ja, posle Slavkove smrti, koristeći „Rubinov“ vinjak, njegovo omiljeno piće. Obavijem glavu tom trakom i onda se polijem žestokim pićem koje me grize, a ionako se već gušim. U drugoj ruci držim upaljenu sveću koja mi ispada. Doživljavam gušenje. Tipičan omaž tipičnog istočnoevropskog umetnika za svog najbližeg istočnoevropskog prijatelja, autodestrukcija kao tipična životna forma umetnika sa ovdašnjih terena. To smo mi. To smo mi koji obrađujemo tragičnost života i ne shvatamo život kao što to čine zapadnoevropski umetnici, igrajući neprestano neku večitu neusiljenu igru. Dva različita iskustva i stila shvatanja života, to jest ono na šta je nas naučio život. Na kraju krajeva: tautologija.

Možemo li reći da je performans obeležio rad grupe, ali i da je zauzimao jedno od centralnih mesta Vašeg umetničkog delovanja? Zašto performans? Postoje li njegove granice i da li ga je moguće definisati?

Sombati: Za vreme postojanja grupe performans je radila jedino Katalin Ladik. Počeo sam sa praksom performansa u drugoj polovini osamdesetih, a neposredno posle mene i Matković, mada je on radio znatno manje produkcija i nije prodro na svetsku međunarodnu scenu.

Ono što smo u grupi radili kao nešto “in lajv” bile su akcije u zatvorenom i otvorenom prostoru: u galerijama i na ulicama, trgovima, zatim u prirodi.

Prve zvanične performanse videli smo na Aprilskim susretima u beogradskom Studentskom kulturnom centru, u prvoj polovini sedamdesetih. Marina Abramović, Raša Todosijević od domaćih, Jozef Bojs, Tim Marioni, Hans Hake i drugi od inostranih umetnika. Svoj prvi performans izveo sam u subotičkom Likovnom susretu 1986. godine, razbijajući 32 televizijska ekrana na otvaranju svoje samostalne izložbe. To je već bio nagoveštaj predstojećeg rata. Hteo sam metaforički da uništim televiziju kao instituciju za širenje nacističke propagande.

Zašto je broj časopisa „Student“ koji ste grafički uredili bio zabranjen?

Sombati: Uveo sam 1971. dosta novina u vizuelno oblikovanje časopisa „Uj simpozion“. U jedan od brojeva, na primer, ulepio sam poštansku markicu od 0,05 dinara sa portretom maršala Tita. U svih 800 primeraka. Moje su inovacije zapazili i oni koji nisu znali mađarski jezik, pre svega intelektualci iz Beograda. Iste godine dobio sam poziv od Jovice Aćina i Milorada Vučelića, urednika lista „Student“, da im grafički uobličim specijalni broj o američkoj andergraund kulturi.

Nikada lepšu i zahvalniju temu nisam mogao da zamislim. Nisam se uzdržao. Na naslovnoj strani opalio sam američku zastavu u kontrapoziciji, da zvezdice budu na nama desnoj, a iz perspektive zastave na levoj strani. Ispod zastave stavio sam tekst: “Made in Yugoslavia”. Ali nije ovo izbilo osigurač javnog tužilaštva, nego tekst novosadskog umetnika Slavka Bogdanovića u kojem je otvoreno kritikovao pokrajinski partijski vrh, te jedno “pisamce” na zadnjoj strani u kojem je neka komuna iz Holandije pozvala Tita da je poseti.

Naravno, bio sam prisutan na prelomu lista u „Srboštampi“. Svi su dotaknuti znali da će broj biti zabranjen još pre distribucije. Svi prisutni urednici uzeli su desetine primeraka da ih sačuvaju za buduća vremena. I ja sam poneo tridesetak primeraka i odneo ih u Novi Sad. Na suđenje sam pozvan kao svedok. Aćin i Vučelić dobili su uslovne kazne, ali za objavljeni tekst Bogdanoviću je izrečena zatvorska kazna.

Okupljanja grupe prolazila su u razgovorima o umetnosti. O kojim temama i stvaraocima je bilo reči?

Sombati: Kada bih sada počeo da nabrajam sve za nas važne umetnike, ne bi bilo kraja. Današnjim generacijama potpuno je normalno da im je sve pristupno na internetu. Lako mogu da dođu do svih autorskih produkcija za koje se zainteresuju. U naša vremena, ne toliko daleko od završetka Drugog svetskog rata, bilo je dosta drugačije. Bila je prava senzacija kada je jugoslovenska televizija počela da prikazuje ciklus najboljih filmova Bergmana, Kurosave, Felinija i francuskog novog talasa sedamdesetih godina. Imao sam svega trinaest ili četrnaest godina kada sam u bioskopu „Jadran“ gledao Felinijev „Bokačo ‘70“ i „Osam i po“. Siže tih filmova, naravno, nisam potpuno razumeo, ali sam saznao da postoji nešto pored partizanskih i kaubojskih filmova.

Što se muzike tiče, u Subotici ništa avangardno nije postojalo. Kada sam prešao u Novi Sad, ubrzo sam otkrio Američku biblioteku odakle sam iznajmljivao gramofonske ploče modernih i avangardnih autora, na primer Arona Koplenda. Ta me je muzika odvela do elektronske muzike internacionalnog spektra. Danas slušam uglavnom klasičnu muziku i operu, a istovremeno uživam i u muzici improvizacije koju neguje današnji naraštaj. Poslednji koncert na kome sam bio je nastup “King Krimsona” u Budimpešti. Tri sata su svirali sa četiri bubnjara u sinhronu. Bio sam u šoku.

Neko mi je ovih dana skrenuo pažnju na nedavno preminulog južnokorejskog režisera Kim Ki-duka. Sada studiram njegovo delo.

Obeležavanje jubileja na dan kada je pre 50. godina grupa osnovana, ispred sveže naduvanog stencila na zidu bivše poslastičarnice „Triglav“, Subotica, 27. avgust 2019: Viktorija Salma, Olga Kovačev Ninkov, Maja Rakočević Cvijanov, Marinko Sudac, Balint Sombati, Mile Tasić, Ištvan Ril, Jolanka Šterbik, Mirko Grlica. Foto: Norbert Cvijanov

Kada je grupa oformljena, tehnički proizvodi kompanije „Boš“ bili su inspirativna inovacija. Matković nije doživeo da vidi današnje tehnologije. Kako Vi vidite odnos koji sadašnji osamnaestogodišnjak ima prema savremenim tehnologijama?

Sombati: Često zamišljam svoje najbolje bivše prijatelje, Slavka Matkovića i pisca Vojislava Despotova, kako čeprkaju po svojim mobilnim spravama, stavljajući slušalice na glavu da slušaju svoju omiljenu muziku. Nisu doživeli novu tehnologiju jer su otišli pre nego što je ona stigla.

Osamnaestogodišnjaku je sve prirodno što ga okružuje, on misli da je uvek bilo ovako. Deca koja imaju desetak godina starosti suvereno barataju mobilnim telefonima. Ne znamo gde to sve vodi, jer mladi ljudi gube sponu sa slojevima stvarnosti i beže u virtuelni svet. Osećaju da je život sve suroviji, da se globalni problemi nagomilavaju uprkos tehnološkim dostignućima. Nemaju drugo gde da pobegnu.

Da li bi Matković bio “jutjuber” da je sada mlad? Ili bi priču o „jutjuberima“ i takozvanim influenserima video kao komercijano foliranje?

Sombati: Matković je voleo pop-muziku i kulturu. Obožavao je “Stonse”, kasnije Madonu. Nije mu bilo ništa strano sa lepše strane života, iliti sa sunčane strane ulice. U klasičnu muziku nije uranjao, mada mu je klasična književnost bila bliska. On bi na ove nove pojave verovatno gledao kao na jedan dobar sladoled iz „Triglava“ koji se liže par minuta i onda nestaje. Uz obavezno pranje ruku.

Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑