Balint Sombati: Bili smo grupa heterogenih poetika (I)

Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao: “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji…

Branislava Žujović

Balint Sombati, jedan od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosch“, vratio nas je u vreme kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je nekolicina mladih Subotičana, družeći se u “Triglavu” i na Majmun placu, poželela da umetnošću menja svet.

Sombati na jednom mestu kaže: “ Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji”. U tome su i uspeli, ali izvan Subotice. Grupa je bila i ostala zapaženija u Beogradu i drugim velikim gradskim centrima, nego u Subotici.

Nedavno je u Briselu upriličena izložba posvećena grupi “Bosch+Bosch”, a novosadski Forum joj je, takođe nedavno, dodelio Nagradu za likovnu umetonost. Ova dva važa i uglavnom prećutana događaja bila su povod za opširan intervju sa Sombatijem koji ćemo objaviti u tri nastavka.

U “Triglavu” i na Majmun placu

Gde su se članovi grupe „Bosch+Bosch“ upoznali i šta vas je povezalo?

Sombati: Neki od nas su pohađali istu školu. Na primer Edita Baš, Zoltan Mađar i ja pohađali smo gimnaziju, gde nam je profesor likovnog bio Imre Vinkler. Neki su se upoznali na izložbama mladih umetnika amatera na Tribini mladih, u foajeu Narodnog pozorišta. Viđali smo se i u slobodnijim formama, na primer na “majmunskom placu”, na Korzu i redovito u poslastičarnici „Triglav“. Viđali smo se i na vernisažima u Zimskom salonu i u Likovnom susretu. U disko klubovima takođe i naravno na žurkama.

Izlog poslastičarnice „Triglav“, 1970. godine (foto: Laslo Dorman)

Ovaj je umetnički kontekst, kao i bogat kulturni život grada, dao određeni okvir da se stvori neka vrsta duha kolektivizma. Mislili smo da ćemo udruženi steći bolju priliku da formiramo sebe kao misleća i osećajuća bića, a istovremeno da stvorimo šansu da se potvrdimo kao perspektivni omladinci. Povezala nas je generacijska raspoznaja i duh tih burnih godina kraja šezdesetih. Napokon, povezala nas je zajednička vera da je umetnost odgovarajuće sredstvo za stvaranje savršenijeg društva od onoga što nas je okruživalo, od onoga što smo nasledili od naših roditelja.

U maloj sredini je ipak drugačije

Odakle je potekla ideja da se osnuje vrsta umetničke grupe kakva je bila „Bosch+Bosch“?

Sombati: Prvenstveno, ideja je bila da osnujemo grupu, neku vrstu esnafa mladih likovnih umetnika koji stvaraju u različitim tradicionalnim žanrovima, bez neke jasne ideje vodilje. Osvešćenost je došla nešto kasnije, posle godinu dana postojanja. Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji. I ne samo to. Nije nas zadovoljio tadašnji sistem umetnosti.

Braco Dimitrijević, Nena Baljković, Slavko Matković, Balint Sombati, Laslo Kerekeš Studentski kulturni centar, Beograd 1971. godine (foto: Bogdanka Poznanović)

Kada smo izbliza videli kako institucije rade, rekli smo da mi tako nešto ne želimo, jer sigurno može sve bolje da izgleda. Počeli smo da se bunimo protiv vladajućeg sistema vrednosti, isto kao naši vršnjaci u velikim kulturnim centrima, u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu. Ali sasvim je drugačije buniti se u maloj – šta više, malograđanskoj – sredini, bez potrebne reakcije i eha na inovacije duha.

Dok u našem gradu nismo bili shvaćeni, u stranim sredinama naša je pojava prihvaćena, s jedne strane sa iznenađenjem, a sa druge razumevanjem. Iznenađenje je poteklo iz neke vrste zbunjenosti. Na primer, u Beogradu u prvom trenutku niko nije razumeo odakle sada mi iz provincije stvaramo nešto revolucionarno, što i oni kultivišu. Posle samo dve godine zajedničkog rada izlagali smo u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dok su, istovremeno, vrata Likovnog susreta za nas bila zatvorena. Stalno kažem: nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi. Uvek ćeš osećati stegu lokalne štrange!

“Puding bojs…”

Kako ste tada opisivali svoju grupu?

Sombati: Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji. Što se pudinga tiče, sve se poklapalo, jer smo grupu osnovali u poslastičarnici.

Kako smo demantovali Belu Durancija

Ko je bio idejni tvorac i zašto baš „Bosch+Bosch“?

Sombati: Ne sećam se takve osobe. Ali, sigurno znam da smo za “šefa” izabrali Matkovića, jer je bio nešto stariji i iskusniji od nas. Uloge su se kasnije u nekoj meri izmenile, ali to nije najvažnije. U to vreme, s moje strane izvanredno cenjeni istoričar umetnosti, Bela Duranci, imao je teoriju da svaka slična grupa na kraju katapultira jednu osobu u vrh umetnosti, a ostali su oni “koji su još trčali”. „Bosch+Bosch” demantovao je ovaj Durancijev stav, izbacivši sedmoro ljudi koji su u jugoslovenskoj istoriji umetnosti ostavili određeni trag.

Subotica, dvorište Matkovićevih, 1970. godine (foto: Valerija Matković): Slavko Matković, Ješa Denegri, Biljana Tomić, Laslo Kerekeš, Balint Sombati (stoji držeći Zavišu Matkovića)

Naziv „Bosch+Bosch” dobro zvuči barem koliko i “puding bojs”. Svi smo bili očarani slikarstvom nizozemskog stvaraoca Hijeronima Boša, ali smo se brzo okrenuli prema novim medijskim idealima toga vremena.

Neka vrsta zajedničkog pojma nove tehnologije za nas je bio zapadnonemački koncern električnih proizvoda “Bosch”. Ta dva Boša mogli smo fino spojiti. Dobili smo spajanje prošlosti i sadašnjosti. Zatim, to dobro i zvuči.

Matković je bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak

Opišite, molim Vas, svakoga od vas te 1969. godine. Šta je svako pojedinačno uneo u grupu?

Sombati: Edita Baš je bila fina crtačica modnih kreacija. Stekla je veliku slavu u okviru svoje kasnije profesije na jugoslovenskoj sceni pozorišne scenografije. Zoltan Mađar je znao lepo da crta svoje vizije vasionskih katastrofa. Malo je bio neozbiljan i nestao je sa scene posle prekretne 1970. godine. Isto se desilo sa Ištvanom Krekovićem i Slobodanom Tomanovićem. Obojica su bili prvenstveno crtači. Svu trojicu sam izgubio iz vidokruga nakon 1971, kada sam se preselio u Novi Sad.

A Matković?

Sombati: Matković je bio pojava sa svojim uskim pantalonama i belim patikama, nonšalantnim hodanjem. Da bi imao sjajne bele zube, prao ih je soda bikarbonatom. Zbog tog pogrešnog poteza izgubio je dosta zuba. Bez obzira na sva umetnička dostignuća, on je za mene prvenstveno bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak. Nije slučajno što je za svoj pseudonim uzeo ime antijunaka iz stripa: Alan Ford.

Bili smo s ruba tadašnjeg jugoslovenskog društva

Kerekeš, Vukov i ostali?

Sombati: Ante Vukov nam se priključio neposredno pre rasformiranja grupe. Njega smatram “produktom” i “rezultatom” delovanja „Bosch+Bosch”-a. Bio nam je dobar učenik. Lasla Kerekeša su u gradu svi vršnjaci zvali Bidža. Bidža je bio tadašnji izraz za osobu koja je stalno u pokretu, a Kerkeš je bio pravi biološki perpetuum mobile. Njegova se umetnost ispoljila u svojim pravim dimenzijama nakon što je, posle 1986, životno mesto našao u Zapadnom Berlinu. Laslo Salma je bio momak sa periferije grada. Kada se grupa raspala, odmah se vratio crtežu i slikarstvu u čemu je bio istaknuto talentovan.

Slavko Matković, Laslo Salma i Balint Sombati prilikom realizacije akcija u prirodi. 
Glavica na Fruškoj gori, 1972. godine (foto: Zoltan Apro)

Bili smo kolektiv heterogenih poetika i upravo raznolikost daje jedan poseban kvalitet našem nekadašnjem postojanju. Jedina naša zajednička crta oslikava se u činjenici da smo svi bili iz porodica sa ruba jugoslovenskog društva, bez građanskog pedigrea i kulturne pozadine. Znači, uklapali smo se u opštu sliku jugo-(nad)realnosti.

Ima li bunt koji je bio prisutan u stvaralaštvu grupe veze sa dešavanjima u Jugoslaviji 1968. godine?

Sombati: Da nije bilo 1968. grupa bi izgledala sasvim drugačije, ili možda ne bi ni postojala. O dešavanjima unutar zemlje znali smo iz studentske štampe. Mnogo smo više znali o studentskim pobunama u svetu. Tokom 1968. pojavilo se toliko novih i kreativnih ideja, da se sva ta energija pretvorila u neku vrstu generacijske megaskulpture u metaforičnom smislu, uključujući nova umetnička dostignuća. Formiranje grupe rezultat je tih energetskih strujanja.

Te 1968. imao sam 18 godina i sve se poklopilo. Bio sam u vremenu formiranja svoje ličnosti, a pozitivne impulse sam dobijao sa svih strana. Verovao sam da ću moći da utičem na neke tokove šireg značaja koji će da stvore humanije društvo i lepši život.

Koji biste savet sada dali Balintu iz 1969. godine?

Sombati: Savetovao bih mu sledeće: Balinte, nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi.

Roditelji nas nisu ometali

Kakav odnos su vaše porodice imale prema vašoj kreativnosti i buntovnosti? Jesu li vaši razumeli vaš rad i jesu li vas podržavali?

Sombati: Moji su me podržavali na taj način što se nisu mešali u to kuda idem, s kim se družim, šta radim. Imali su poverenje u mene. Dali su mi najveću moguću slobodu. Na taj način, pružili su mi najviše što su mogli. Njima je bilo dosta da se moje ime pojavljuje u štampi, na radiju i televiziji.

Malo su teže “probavili” moj brak sa Katalin Ladik, ali to je bilo samo u početku. Kada su je upoznali izbliza – a ne samo preko medija – videli su da je ona normalna i prijatna osoba koja itekako može da se prihvati i voli.

Kako znam, porodice ni u slučaju drugih članova nisu pravile nikakve prepreke, u smislu da su ih možda kočili u bilo kojem kreativnom poduhvatu. Da smo dolazili iz građanskih porodica, e tu bi već sigurno bilo problematičnih situacija: tata advokat, mama lekar, stric profesor… Svi bi obrađivali mladog pojedinca na svoj način i samo bi ga zbunjivali i terali u lošem smeru, ne dozvolivši mu da se samostalno razvija.

Balint Sobati (1950) rođen je u Pačiru. Godine 1970. postaje grafički urednik časopisa za umetnost i društvena pitanja „Uj simpozion“ („Új Symposion“) iz Novog Sada. U Beogradu 1971. uređuje specijalni broj lista „Student“, posvećen američkoj andergraund kulturi koji je bio zabranjen. Grafički urednik dnevnog lista „Mađar so“ („Magyar Szó“) postao je 1973, a 1986. ponovo preuzima umetničko uređenje časopisa „Uj simpozion“. Devedesetih godina radio je za Izdavačku kuću „Prometej“, a 2000. se nastanuje u Budimpešti. U mađarskoj prestonici uređuje časopis za umetnost „Mađar mihej“ („Magyar Műhely“) i vodi istoimenu galeriju, realizujući, pored ostalih, izložbe autora iz bivše Jugoslavije. Godine 2018. dobio je Viteški krst, visoko državno odlikovanje Mađarske za doprinos savremenoj umetničkoj sceni.

Intervju je prvobitno objavljen na sajtu Subotičke.rs

Balint Sombati (II): Peciva nisu (bila) za buntovnike

Na delovanje grupe “Bosch+Bosch” gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio, nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Zašto institucije van Srbije otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora?

Branislava Žujović

U drugom delu razgovora sa Balintom Sombatijem, jednim od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosh“, koja je, kako sam Sombati kaže, nastala i delovala u Subotici kao zbir heterogenih poetika, saznajemo da će i tokom narednih godina biti nastavljeno predstavljanje njihovog umetničkog stvaralaštva širom Evrope.

Takođe, u prilici smo da saznamo neke od nazora same grupe, ali i detalje koji se tiču vremena u kom je grupa umetnički stasavala i delovala.

Na čemu ste svi zajedno radili tokom sedam godina postojanja grupe „Bosch+Bosch“? Zašto je rad grupe do danas ostao prepoznatljiv i značajan kada se govori o stvaralaštu neoavangarde? O ovome svedoči i trenutna izložba posvećena grupi u Mađarskom institutu u Briselu…

Sombati: Izložba u Briselu prikazuje jedan sažet materijal iz kolekcije koju je prikupio Marinko Sudac iz Zagreba i kolekcije Muzeja „Ludvig“ iz Budimpešte. Glavni grad Belgije trenutna je stanica upoznavanja evropske publike sa radom grupe. Uvek se prilagođavamo datostima određenog mesta prezentacije. Iduće godine na red dolazi Rijeka, u znatno većem obimu, pa češki grad Olomuc. „Bosch+Bosch” postao je međunarodni brend i ne zna se kraj tog “post festum” putovanja. Istovremeno, Marinko Sudac priprema ogromno, sveobuhvatno izdanje koje će da prikaže opus grupe u celosti.

Slavko Matković (desno) sa Endreom Faragom, bivšim subotičkim slikarom na otvaranju
retrospektivne izložbe grupe „Bosch+Bosch“. Galerija „Nova“, Zagreb, 1981.
Foto: Gabor Tot

U svakom slučaju, postavlja se pitanje zašto institucije van Srbije, odnosno iz Hrvatske i Mađarske, otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora, gde je grupa nastala i delovala, a to bi pre svega trebalo da bude Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Gradskom muzeju Subotica veliko hvala, što se svojim skromnim mogućnostima priključio obeležavanju pedesete godišnjice osnivanja grupe, oslanjajući se na radove koji su u njegovom vlasništvu i na manji izbor iz drugih izvora u pokrajini.

Da se vratim na vaše prevashodno pitanje… Stvaralaštvo grupe različito je i bogato u smislu poetika, jezika i shvatanja redefinisanog pojma umetnosti. Razlog toga je što nismo imali strog zajednički program, nego smo dali svakome maksimum slobode da se ispolji. Istraživali smo granice slobode i demonstrirali naše pojedinačno shvatanje toga pojma.

Na delovanje grupe gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Ta škola nije delila diplome, ali je dala nešto unikalno i neponovljivo. Znanjem iz te “škole” svako se služio u okviru svojih datosti i mogućnosti.

Sombati i Matković ispred Salona Muzeja savremene umetnosti prilikom otvaranja retrospektive grupe, Beograd, 1980. (Foto: Arpad F. Tot)

Koji su bili razlozi da se grupa raziđe 1976. godine? Kako ste se osećali tada po pitanju svega urađenog tokom sedam godina? Da li danas osećate i razmišljate da je moglo drugačije, više, ili da je, pak, trebalo manje?

Sombati: Razlozi su imali objektivnu i subjektivnu prirodu. U drugoj polovini sedamdesetih promenila se opšta paradigma u umetničkom svetu. Duh kolektivizma je bio u nestajanju. Već uhodane grupe i autorski kolektivi počeli su da nestaju sa scene, nastupilo je vreme individualnih nastojanja i sa tim, istovremeno, povratak ka slikarstvu. Umetnici sa akademije, koji su samo nekoliko godina ranije bacili kičicu, jer je trend postao “biti konceptualac”, sada su se ponovo vratili starom zanatu. Za mene je to bilo odvratno. Danas si ovo, sutra ćeš postati ono. Skačeš iz jedne kože u drugu. Izdaješ ono što si bio do sada.

Bilo je, naravno, i drugih razloga. Suboticu sam napustio 1971. godine. Ubrzo posle toga Kerekeš je takođe došao u Novi Sad. Tamo smo kasnije imali dva nova člana, jer su 1973. grupi pristupili Katalin Ladik i Atila Černik, oboje Novosađani. U matičnoj Subotici ostali su Matković i Salma.

Šta se dogodilo sa Matkovićem?

Sombati: Matković se našao u svojevrsnom vakuumu. Izgubio je najvažnije svakodnevne fizičke kontakte. Mislim da se prelom desio 1975. godine, kada se vratio iz JNA. Sačekale su ga drugačije okolnosti. Dok je bio u vojsci, dosta se toga promenilo u vanjskom svetu. Odjednom, postao je usamljen. Izgubio je kontekst iliti svoju izvornu intelektualnu pozadinu u svom rodnom gradu.

Članovi grupe (Laslo Salma i Ante Vukov) u poseti vojniku Slavku Matkoviću.
Križevci, 1975. Foto: Balint Sombati

U isto vreme, osećao sam da mi je grupa sve veći teret. Kada sam Slavku predložio da se rasformiramo, to mu je palo dosta teško, mada se složio. Kerekeš je istupio već 1975, jer je počeo da slika i da radi studije restauracije u Beogradu. Nakon 1976. često mi je govorio da ponovo pokrenemo grupu, što je za mene bio nonsens jer sam u grupu uložio previše svoje energije i konačno, hteo sam da tu energiju usmerim u svoju umetnost.

Teško je napraviti raspodelu rada u jednom kolektivu u kom su u manjini oni koji vuku jaram. Oni koji organizuju aktivnosti, događaje, izložbe, dopisuju se sa institucijama, dok oni pasivni samo čekaju znak kada i za koju izložbu treba da predaju svoje radove. Sve u svemu, Matković je u Subotici odjednom ostao u velikoj meri usamljen.

Jeste li mogli više?

Sombati: Da li je moglo ili trebalo više ili manje? Teško je reći. Što se produkcije tiče, vreme će suditi o svemu – šta će od svega ostati samo pojava, a šta dugotrajna vrednost. Bilo je dobro onako kako se desilo, nije mi žao ničega. U stvari, žao mi je što retrospektiva grupe 1981. godine, iz meni nepoznatih razloga, nije održana u subotičkom Gradskom muzeju, to jest nije preuzeta iz Beograda i Zagreba, mada je dogovor bio takav. Neko je odlučio da se na “revival” čeka još četrdeset godina. Na žalost, neki to nisu doživeli. Što je najveća tragedija, otišli su nam svi oni članovi koji su rodom iz Subotice.

Sastajali ste se u poslastičarnici „Triglav“. U njoj je i nastala grupa. Koji kolači su zaslađivali vašu umetnost?

Sombati: Pravo da vam kažem, ne sećam se nikakvih kolača. Peciva nisu bila naš žanr, nisu bila za buntovnike. Pili smo popularna jugoslovenska osvežavajuća pića “Jupi” i “Koktu”, a zatim domaće pivo. Ako smo želeli neko bolje strano pivo, onda smo išli u „Dubravku“ na “Skol” ili “Lederer”.

Slavko Matković sa slikama palmi koje je izradio osamdesetih godina, na molbu poslastičarnice „Triglav“. Palme su bile izložene sve do zatvaranja „Triglava“…

Ali, da se ipak vratimo na kolače, jer sam se setio svog prvog anonimnog performansa koji se desio u nekom lokalu, u zgradi Narodnog pozorišta u okruženju gimnazijskih prijatelja: za opkladu, pojeo sam 18 onih visokih šampita u jednom mahu. Od tada, ni jednu…

Rekli ste da ste se pored „Triglava“ sretali u diskotekama. Kako je izgledao život omladine okrenute umetnosti u Subotici u to vreme? Gde ste izlazili? Šta se pilo u to vreme? Kad sam ja počela da izlazim, počeli da su da se zatvaraju kafići na Korzu i pio se gusti sok od jagode sa šlagom. Nikada mi neće biti jasno zašto je neko to spojio. Koje neobične kombinacije je naručivala vaša generacija?

Sombati: Prvo je bila legendarna diskoteka „Largo“ u Zagrebačkoj ulici. Kasnije je otvorena još jedna, kod Železničke stanice, gde je disk-džokej bio Jožef Miškolci, kasniji osnivač pogrebnog preduzeća „Funero“. Bila je jedna iza Aleje maršala Tita, sećam se i jedne tuče tamo. Grupa „Orfeji“ svirala je svakog vikenda u zgradi fiskulturne sale bioskopa „Jadran“. Sada je tamo pozorište. Na toj pozornici sam video prve lokalne predstave koje iz današnjeg aspekta mogu slobodno da definišem kao umetničke performanse. Glavni akter tih skečeva bio je Rudolf Ruzman koji je radio neobične radnje na sceni. Na primer, spavao je na nekom kauču ispred punog gledališta.

A pića?

Sombati: Što se pića tiče, već sam pomenuo da je moja generacija uglavnom pila pivo. Muškarac obično posle četrdesete prelazi na vino, ali za neke ni to nije pravilo. Članovi grupe „Bosch+Bosch“ sastajali su se svake nedelje jednom, u nedovršenoj kući porodice Ištvana Krekovića u “Kertvarošu”. Na zatvorenim seansama upoznavali smo se sa novim radovima iz pojedinačnih “ateljea”. Tu bi se ponekad našla domaća rakija, ali samo u nekim slučajevima i sa blagim posledicama. Ali, brzo smo se oporavili. To osećanje je kasnije formulisao zagrebački bend “Prljavo kazalište”: “Sve je lako kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji, ma svaka rana manje boli…”.

Gde su Vas putevi vodili nakon 1976. godine od Subotice preko Novog Sada do karantina 2020. godine?

Sombati: Sa Matkovićem sam bio u bratskom prijateljstvu od početaka sve do njegove smrti 1994. godine. Osamdesetih godina počeo sam da radim performanse i bivao pozivan na razne festivale po srednjoj Evropi na koje sam vodio i njega. Bila mu je potrebna pratnja, jer sam nije voleo da putuje čak ni u okviru Juge. Tim prilikama upoznao je tadašnju mađarsku i slovačku neoavangardu, a pošto je perfektno govorio mađarski druženje mu nije teško palo. “Mitteleuropa”, voleo je taj izraz, postala je naš dom.

Ante Vukov čita svoje pesme na literarnoj večeri grupe „Bosch+Bosch“ u sali subotičke gimnazije, 1975. godine

Nasuprot životnom iskustvu Fernanda Pesoe, koji je govorio da se nigde u svetu ne oseća kod kuće, moj je doživljaj bio da se osećam kao kod kuće gde god bio. Živeo sam deset godina u svom rodnom mestu, Pačiru, zatim deset sudbinski važnih u Subotici. Potom, trideset u Sremskoj Kamenici, odnosno Novom Sadu. Sada već dvadeset godina boravim u Budimpešti. Kada mi je Zoran Kolundžija, direktor Izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada, kome sam dizajnirao više stotina knjiga, rekao da sam 2000. godine otišao “daleko”, rekao sam mu sledeće: “Rođen sam u Karpatskoj niziji, pa i sada živim tamo”.

Rekli ste da se grupi 1973. godine priključila Katalin Ladik. Kasnije ste postali bračni par. Koliko ste u stvaralačkom smislu upotpunjavali jedno drugo i da li je dolazilo do međusobnog umetničkog sputavanja?

Sombati: Postali smo bračni par pre nego što je ona pristupila grupi. Ali, sve se to desilo 1973. godine. Znao sam je od ranije, preko njenih pesama i pesničkih nastupa. Dolazila je u redakciju „Uj simpoziona“ gde smo se i upoznali. Matkoviću sam predložio da je pozovemo u grupu, jer je bila jedinstvena u svojim individualnim nastojanjima da pokaže koliko socijalističko žensko biće može da bude slobodno, samo ako ima dovoljno štofa i smelosti.

Gimnazijalci prate književni nastup Ante Vukova, 1975. godine

Već je oko 1970. godine izvodila pesničke predstave erotskog naboja, pa i performanse. U likovnu umetnost nije imala uvid, sve dok je nisam upoznao sa savremenim kretanjima. Pokazao sam joj, na primer, kako se izrađuje kolaž, šta je „mejl-art“, umetnost poštanskih pošiljaka, zatim vizuelna poezija i konceptualna umetnost. Istovremeno, ona mi je približila neke nove progresivne muzičke pojave na jugoslovenskoj i internacionalnoj sceni. Međusobno smo se inspirisali i pomagali, bez ikakve zavisti.

Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑