Arpad Pap: Politika u sistemu koji ne angažuje ljude na pametan način je samoubistvo

Dovoljno je da izađemo na ulicu i da vidimo da dominiraju kladionice, pekare i advokatske kancelarije. To je Subotica danas. Ako se ovako ophodimo prema našoj tradiciji, šta će ostati i šta ćemo dati svojim pokolenjima? Mislim da je ovo najbolji odgovor zašto Jovan Cvijić

Srpski naučnik, geolog i etnolog Jovan Cvijić, preminuo je 16. januara 1927. godine u Beogradu. Godišnjica njegove smrti bila je povod za razgovor sa našim sugrađaninom Arpadom Papom, višim kustosom u Gradskom muzeju koji je na mađarski jezik preveo Cvijićevo kapitalno delo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“. Saznali smo zašto je Pap poželeo da prevede dva toma ove knjige, kako je prevođenje počelo i koliko je upoznavanje drugih kultura važno.

Kako ste se upoznali sa delom Jovana Cvijića i odlučili da prevedete njegovo dvotomno delo?

Pap: Nekoliko događaja tokom devedesetih godina uticalo je na moje razmišljanje, odnosno na to da poželim i odlučim se da prevedem Cvijićevo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ na mađarski jezik.

Nakon što sam u Budimpešti završio studije etnologije i antropologije, u Beogradu sam morao da polažem diferencijalne ispite. Ovo je bio formalni razlog upoznavanja sa delom Jovana Cvijića, jer je knjiga „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ bila obavezna literatura. Knjiga mi je privukla pažnju jer je veoma čitka. Jezik kojim je Cvijić pisao prvi tom i kojim je, posle njegove smrti, drugi tom priredio Tihomir Đorđević, delovao mi je tada kao jezik kojim smo mi govorili sedamdesetih godina u Subotici.

Srpskohrvatski jezik koji smo tada govorili, pored maternjeg mađarskog jezika, bio je blizak Cvijićevom jeziku. Za sebe i danas tvrdim da sam dvojezičan, ne govorim pet jezika, uključujući bosanski i crnogorski. Upravo zbog načina na koji je napisana, osetio sam potrebu da se ova knjiga prevede na mađarski jezik.

Koji su bili drugi razlozi?

Pap: Tokom letovanja u Hrvatskoj 2000. godine, kod domaćina kod koga smo odseli, pronašao sam knjigu „Povijest hrvatskoga naroda“. Knjiga je bila veoma interesantno napisana, naravno iz perspektive hrvatskog naroda. Nekoliko istorijskih činjenica bilo je tumačeno na veoma autentičan način, što smo mi u mađarskoj istoriji sasvim drugačije tumačili. Jedna istina ima nekoliko pogleda i nekoliko mogućnosti interptetacija.

Hrvatska istorija bila je u ovom slučaju drugačije interpretirana, nego što smo mi učili iz mađarske istorije. To mi je bilo izuzetno interesantno i dovelo me je do logičnog zaključka da nekoliko istina vredi paralelno čitati, ne sumnjajući u autentičnost jednog podatka već pokušati shvatiti interpretaciju autora i prihvatiti je. Nije sigurno da je baš naša interpretacija nepogrešiva i ne možemo smatrati da je samo naše viđenje ispravno. Potrebno je da se distanciramo da bismo shvatili određenu problematiku, jedan istorijski period ili neku pojavu. To je zapravo bio smisao celog mog studiranja u Budimpešti.

Na filozofskom fakultetu, na katedri za etnologiju i antropologiju, učili su nas da pokušamo objektivno, distancirajući se po mogućnosti, da posmatramo svaku pojavu, jer nije sigurno da samo naše gledište postoji, niti da je ispravno. Ljudi se čak i nesvesno susreću sa dve suprotstavljenje pojave, dotaknute u prethodnoj rečenici: etnocentrizmom i naučnom objektivnošću.

Ako sve to oduzmemo, treba da tragamo za istinom. Na fakultetu etnocentrizam nije bio predmet rugla već problematike. Tako smo, donekle, stekli mogućnost da razvijemo gledište koje je naučno, a ne nacionalno obojeno. Svakako moramo priznati da su predmeti, odnosno naučne grane, poput istorije ili etnologije, ipak nacionalno obojene, što ne znači da se neka stvar može posmatrati isključivo nacionalno obojeno. Taj duh studija, letovanja u Hrvatskoj i diferencijalnih ispita poveo me u pokušaj da prevedem Cvijićevo delo.

Kakvu ste podršku imali?

Pap: Kontaktirao sam profesora Vilmoša Voigta kog smatram svojim mentorom, iako je on izvorno folklorista evropskog ranga. On i danas živi u Pešti. Izuzetno je širokog obrazovanja i gledišta. Govori mnoštvo jezika, od staroislandskog do turskog. Konsultovao sam se sa njim da li ispravno razmišljam, pokušavajući da pronađem način da se delo Jovana Cvijića prevede i on me je podržao, rekavši da je to veoma dobra ideja. Posavetovao me je da o ovome razgovaram sa Stojanom Vujičićem, čuvenim naučnikom na polju etnologije i folklora Srba u Mađarskoj. To sam i uradio. Na žalost, Vujičić i ja smo se čuli samo telefonom više puta, jer je tada već bio veoma star. Tada je počelo prevođenje.

Kako je izgledalo samo prevođenje?

Pap: Nato bombardovanje zateklo me je u Budimpešti gde sam prevodio knjigu. Nisam mogao da se vratim u Suboticu i budem sa svojom porodicom. Ovo je najveći paradoks koji mi se desio u životu. Zbog napete situacije mogao sam veoma brzo da prevedem oba toma knjige, jer ništa drugo nisam imao da radim. Duže vreme prevod je bio u rukopisu. Desetak godina kasnije, uspeli smo da odštampamo knjigu. Izdavači su bili Zavod za kulturu Vojvodine i Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara.

Šta ste imali na umu kada ste prevodili Cvijićevo delo?

Pap: Namera je sasvim jasna. Jovan Cvijić je nezaobilazna ličnost i faktor sa početka 20. veka, što se tiče balkanske, južnoslovenske, a u tome i srpske etnologije. Pored toga, imao sam nameru da čitaocima na mađarskom jeziku približim drugo gledište i pisanje o jednom području. Srpski jezik u Mađarskoj nije preterano čitan. Na žalost, nisu ni drugi jezici. U ovom trenutku, ako se nešto pozitivno može reći za nas, gledajući prethodnih sto godina, onda je to da smo mogli da naučimo srpski jezik ako smo to želeli. To nije samo pitanje kućnog vaspitanja i obrazovanja, da li ćemo komšiju da pozdravimo na njegovom jeziku, već, nakon toga, pitanje dostizanje znanja jezika na naučnom nivou. Kada već stignete do tog nivoa, zašto ne biste nešto i preveli? Zašto ne biste služili na svojstven način zbližavanju kultura? To je po meni logično. Dok sam živ verovaću da nisu podobni oni koji će svet izvesti na bolji put, već oni koji imaju znanje, koji se bave naukom. Tu mislim i na filologe, istoričare, a ne samo na predstavnike prirodnih nauka. Naša tragedija je u tome što smo dozvolili da neznanje vlada.

Kome je namenjen prevod knjige?

Pap: Ova knjiga prvobitno je namenjena bila čitalačkoj publici koja ne zna srpski jezik, a želi više da upozna područje koje je obradio Jovan Cvijić. Mislim na područje južno od Dunava i Save. Namenjena je svima onima koji su otvoreni i znatiželjni, koji žele da upoznaju drugu vrstu literature o jednom određenom području i mentalitetu. Prevodilac ima neki svoj motiv koji ga pokreće. Na čitaocu je da li će prevod da pročita. Prevodilac mu samo daje mogućnost da pročita delo pisano na drugom jeziku. Naš problem je što se kulture zatvaraju. Počinje novi nacionalizam, zasnovan na političkoj ideologiji koja stvara zombije, koji će jednog dana, na žalost, reći da su oni nosioci kulture. Knjiga se koristi na fakultetima kojih nije mnogo u Mađarskoj: u Segedinu, Budimpešti, Debrecinu, Pečuju i Miškolcu, kada je predmet razmatranja zapadni Balkan. Ovo nije prvi slučaj da se Cvijić koristi.

Pričali su mi stariji profesori o profesorima koji su predavali između dva svetska rata. Oni su im strogo skretali pažnju da Cvijića treba čitati. Radi se o metodologiji koju je on koristio. Treba imati na umu da je vreme u kom je on stvarao, a to je početak 20. veka, vreme stvaranja nacije. Pre Prvog svetskog rata, njegovo učenje bilo je izuzetno napredno. Interesantno je da je Cvijić, zbog metodologije koju je koristio, pored naučne postao i politička ličnost. Tu se postavljaju pitanja koliko nauka može da doprinese politici i da li politika, kao takva, sama može da opstane? Daću odgovor. Ne može.

Politika u sistemu koji ne angažuje ljude na pametan način je samoubistvo. Ovo nije moja prognoza. Mnogi naučnici su došli do ovog zaključka. Mnogi naučnici izlaze iz politike, bolje im je da budu u senci nego da ih povežu da sarađuju sa nekim, a oni koji šuruju sa politikom loše prolaze.

Dovoljno je da izađemo na ulicu i da vidimo da dominiraju kladionice, pekare i advokatske kancelarije. To je Subotica danas. Ako se ovako ophodimo prema našoj tradiciji, šta će ostati i šta ćemo dati svojim pokolenjima. Mislim da je ovo najbolji odgovor zašto Jovan Cvijić. Njegova metodologija je danas falična, ali on ne živi danas.

Koliko toga ste saznali o samom Jovanu Cvijiću dok ste radili na prevodu?

Pap: Istraživanja sam radio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, zatim Matici srpskoj i u Budimpešti. Naišao sam na mnogo detalja koji su veoma važni i nepoznati. Želeo sam da lik i delo Jovana Cvijića posmatram objektivno i sa naučne distance.

Treba priznati da je obračun sa njegovim likom i delom počeo šezdesetih godina. Smatram da je bio antagonistična ličnost. Određeni istraživači ga i dalje smatraju nepogrešivim, ali u naučnom smislu bio je grešan, što je normalno. U vreme kada je stvarao, zajedno sa Jovanom Skerlićem, bio je tvorac jedne ideologije. Njegove ideje su ponekad podlegale određenim slabostima, ali nekad nisu. Ideja jugoslovenstva, za koju se zalagao u nekim oblicima, prisutna je još uvek.

Arpad Pad rođen je 1968. godine u Subotici gde je završio osnovnu, srednju školu i Višu tehničku školu, mašinski smer. Etnologiju i antropologiju na filozofskom fakultetu „Etveš Lorand“ u Budimpešti upisuje 1991, gde je i doktorirao 2007. godine. U Gradskom muzeju u Subotici radi od 1998. godine. Sa suprugom Žužanom Korhec Pap ima petoro dece.

Foto: Branislava Žujović

Intervju je prvobitno objavljen na portalu Suboticke.rs

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑