Preminuo Bela Duranci

Gradski muzej danas je saopštio da nas je napustio Bela Duranci (1931 – 2021), prvi diplomirani istoričar umetnosti u Subotici, koji je radio u Gradskom muzeju Subotica od 1959. do 1975. kao kustos–istoričar umetnosti, a tokom dve godine i kao direktor ustanove i jedan je od osnivača i prvih zaposlenih subotičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Duranci je bio jedan od osnivača Savremene galerije.

Muzej će naknadno saopštiti vreme i mesto komemoracije.

Viktorija Šimon Vuletić: LP ploče kao zajednički imenitelj Subotičana

Povod za razgovor sa muzejskim savetnikom Viktorijom Šimon Vuletić bio je njena izložba „LP – istorija gramofona i zlatno doba ploča“ koja je nedavno zatvorena u Gradskom muzeju.

Saznali smo kako izgleda organizovanje jedne ovakve izložbe, kako Subotičani reaguju na poziv da ustupe svoje predmete u svrhu izložbe.

Nedavno je zatvorena Vaša izložba u Gradskom muzeju „LP – istorija gramofona i zlatno doba ploča“. Kako bi glasila kratka istorija gramofona?

Šimon Vuletić: Istorija gramofona u stvari uopšte nije kratka. Na izložbi sam pokušala da predstavim sažetu priču koja počinje sa raznim muzičkim kutijama, od kojih jedan izuzetno lep primerak, takozvani polifon, poseduje i Gradski muzej. Priča zatim prati nastanak Edisonovog fonografa koji je koristio voštane valjke umesto kasnije nastalih ploča od šelaka, bakelita i vinila. Budući da se u zbirci muzeja nalazi i jedan Edisonov fonograf, kao i nekoliko kasnijih modela gramofona, izložba je dobila svoje obrise koje sam nakon toga mogla da upotpunjavam pozajmicama od građana Subotice, a veliku pomoć sam dobila i od kolega iz Muzeja nauke i tehnike s kojima imam dugogodišnju saradnju. Međutim, gramofon kakvog ga u svim svojim “alotropskim” oblicima danas poznajemo izumeo je krajem 19. veka Emil Berliner, nemački emigrant u SAD.

Šta je „zlatno doba ploča“?

Šimon Vuletić: Gramofonske ploče su imale svoj dugi razvojni put, međutim, njihovo zlatno doba predstavlja period od pedesetih godina, kada počinje masovna proizvodnja stereo ploča od vinila u svim formatima i sa tri brzine okretaja ugrađenih u većinu gramofona. Najveću popularnost ploče stiču tokom stasavanja takozvane “bejbi bum” generacije za koju muzika i slušanje ploča dobija statusni simbol.

Gde se rodila ideja da priredite ovu izložbu?

Šimon Vuletić: Za muzejsku izložbu je prvo i najvažnije da imate dobru ideju. Tada možete da konkurišete kod Ministarstva kulture koje u principu prepoznaje autentične projekte i podržava ga finansijski, što je ključna stvar, s obzirom na sredstva koja stoje na raspolaganju malim zavičajnim muzejima poput našeg. Budući da sam se kao kustos, a sada već i muzejski savetnik, opredelila da se bavim kulturnom antropologijom, moju preokupaciju predstavljaju zajednički imenitelji Subotice, sadržaji koji korespondiraju sa svim građanima bez obzira na identitetske razlike.

Zatim, da bi se napravila dobra muzejska izložba morate da radite na katalogu i na vizuelnom identitetu izložbe koja često znači da sredstva ulažete i u krečenje prostorije i presvlačenje postamenata, kao i nabavku ostalih potrepština koje se po prirodi stvari habaju. Za savremenu muzeologiju je osim pomenutih elemenata od ključne važnosti i kontakt sa publikom, koji se ostvaruje i dodatnim programima povezanim sa tematskom izložbom. Nažalost pandemija me je sprečila da organizujem mnoge predviđene prateće programe, od koncerata, projekcija filmova, promocija knjiga, do gostovanja vrsnih muzičkih kritičara.

U kojoj meri su se Subotičani odazvali na poziv da ustupe svoje gramofone i ploče za izložbu? Odakle su sve stigli eksponati?

Šimon Vuletić: Bilo ih je na sreću sasvim dovoljno koji su svojim zbirkama ploča i gramofona proširili paletu eksponata, ali meni je naslađe što su mnogi odreagovali tek nakon otvaranja izložbe primedbom “imam i ja kod kuće stari gramofon”. Ideja mi je bila i da tokom leta napravimo prodaju ploča u dvorištu muzeja, međutim, preporuke su bile da se po institucijama ne održavaju veća okupljanja.

Opišite nam ljude koji danas imaju ispravne gramofone i koriste ih?

Šimon Vuletić: Danas se kaže da samo “hipsteri” slušaju ploče, iako je evidentno da slušanje ploča poslednjih godina ponovo dobija na popularnosti. Mnogi posetioci su mi rekli da je najveći problem u nabavci igli za gramofon, jer moraju da se naruče iz inostranstva.

Nedavno je održan festival horor filma „Hrizantema“ koji ste Vi pre osam godina osmislili i osnovali. Zašto baš horor i zašto baš u Subotici?

Šimon Vuletić: U svim pričama o festivalu Hrizantema važno je da naglasim da je inicijalna kapisla za stvaranje subotičkog festivala kratkog metra bio zavidan međunarodni uspeh filma “Priča o stanovnicima zida” našeg sugrađanina Andreja Boke i da smo se, zahvaljujući upoznavanju sa brojnim festivalima na kojima je Bokin film dobijao nagrade, okupili oko ideje da stvorimo subotički festivalski brend, prvenstveno za mlade autore kojima je taj žanr blizak.

Horor i fantazija su se prirodno nametnuli zbog sve popularnije Noći veštica među subotičkom omladinom i uopšte, zbog neke subverzivnosti i nekonvencionalnosti sadržane u “onostranim” pričama.

Ne zaboravite da većina bajki ima te elemente strave i jeze, a da je želja za maskiranjem i promenom identiteta, bar na jedan dan, duboko utkana u sve tradicije. Kao šlag na torti, koncept festivala dodatno je učinila ekskluzivnim činjenica da je Bela Lugoši, najpoznatiji holivudski Drakula, svoju karijeru glumca započeo upravo u subotičkom pozorištu. Moja ideja je bila da festival nazovemo „Hrizantema“ zbog “grobljanskog cveća” koje ulepšava grad i groblja u dane oko Svih svetih, a taj naziv je istovremeno priči o hororu dao jednu pitomu, žensku, pomalo veštičju notu. Posebno što je organizacioni tim „Hrizanteme“ od početka okupio vešte i kreativne Subotičanke, prvenstveno u delu programa koji smo nazvali “Noćni panađur” na kojem su izlagane rukotvorine, pretežno od sveća i nakita, do odeće, koje svojom estetikom korespondiraju sa žanrom festivala.

Festival je tada bio podržan…

Šimon Vuletić: Kada smo navedene ideje spakovali u program od četiri dana 2013.godine, Ministarstvo kulture nas je podržalo minimalnim sredstvima, što je predstavljalo veliki uspeh, budući da ni na državnom nivou žanrovski festivali još nisu bili prepoznati kao značajni. Od početka je program festivala obuhvatao žanrovski profilisane prateće programe u vidu izložbi fotografija, slika, skulptura, književnih večeri i koncerata. Pokazalo se da je “formula” koju smo zamešali privukla veliki broj kreativaca iz grada, ali i goste iz Beograda i regiona. Mislim da sam već tada bila svesna da će i samo pominjanje horora u javnom prostoru izazvati gnušanje mnogih lokalnih čistunaca u čijim dvorištima ne cvetaju hrizanteme, te sam kao zaštitu od uskogrudosti i predrasuda smislila da prvi dan festivala uvek bude gostovanje jednog od naših velikana filma koji se oprobao i u žanru horora.

Ne treba posebno da objašnjavam zašto je izbor pao na Slobodana Šijana, Đorđa Kadijevića ili Gorana Markovića. Prisustvo istinskih autoriteta daje ljudima krila i oslobađa ih od straha. Elem, festivalčić „Hrizantema“ je s jedne strane od pojedinih članova Upravnog odbora „Art bioskopa“ smatran programom koji treba ukinuti, dok je sa druge strane osokolio Miroslava Mogorovića, programskog direktora Palićkog filmskog festivala da osmisli “Dead Lake” festival horor filma u Abaziji na Paliću, koji je, razumljivo, izdašno finasiran od prvog trenutka, iako je nastao dve godine nakon Hrizanteme.

Svedočimo padu festivalskog kvaliteta. Stranke su duboko zašle u kulturu, pa i u organizaciju festivala. Čuli smo brojne primedbe kada su u pitanju Međunarodni festival pozorišta za decu, a sada, evo, svedočimo nečemu što ipak nije trebalo da se dogodi na festivalu “Hrizantema”…

Šimon Vuletić: Mislim sve najgore o uplivu koji pominjete. Ljudi koji donose odluke o “kursu” koji ustanove kulture treba da slede niti poznaju, niti vole ovaj grad. Usvojili su mantru da sve ustanove treba da vode “menadžeri”, a to najćešće podrzumeva nekoga ko će bez adekvatnog obrazovanja i bez ikakvog iskustva u delatnostima kulture u njihovo ime da kontroliše budžet. Tako funkcioniše cenzura danas. Toga je uvek bilo, ali dugo nije bilo čistke u staljinističkom maniru kao 2017. godine, kada su promenjeni ne samo direktori, nego su stručni, kompetentni i obrazovani ljudi dobili otkaze u Fondaciji „Danilo Kiš“ i u Dečjem pozorištu. Taj tip menadžera umetnike smatra plaćenicima u službi njihove ideologije, a ta ideologija se danas zove novac.

Moram da priznam da otkako su mi dečaci odrasli ne pratim dešavanja na festivalu dečijih pozorišta, sem što vidim da nema u centru grada onih veselih, neobaveznih igrarija gostujućih glumaca. Međutim, primetila sam da je filmski festival na Paliću “desubotičanizovan” u skoro svim intelektualnim segmentima. Kako sam jednom već napisala, Subotičani su postali statisti na sopstvenim festivalima.

Da li se festival “Hrizantema”, koji je nedavno održan, razlikuje od izvorne ideje?

Šimon Vuletić: Trenutno smo po broju Hrizantema “nerešeni”. Četiri prva festivala sam ja organizovala sa timom koji bio vrlo fluidan, a poslednje četiri godine se novi mendžement batrga da festival kako-tako liči na sebe. Moj odlazak iz „Art bioskopa“ poklopio se sa dobijanjem do tada najvećih, iako i dalje vrlo skromnih sredstava od Ministarstva kulture, a na osnovu programa koji smo do tančina sastavili. Tu epigoni stupaju na scenu i pokušavaju da u nedostatku podrške od mladih umetnika iz grada “implementiraju” ljude i sadržaje koji sa celom idejom festivala nemaju blage veze. Ne sumnjam da bi sadašnji umetnički direktor festivala, gospodin Stojisavljević, napravio lep i uspešan festival u Somboru, ali to ne može da postigne preotimanjem tuđih ideja i mešanjem baba i žaba.

Najstrašnije mi je što, za razliku od originalne „Hrizanteme“, kada su se svake godine pojavljivala nova lica, sada već godinama gledamo kako se cela priča pretvara u privatnu prćiju nekoliko “izabranika”. Posebno mi je žao kada zbog lične promocije zloupotrebljavaju naše vremešne umetnike, s pravom željne pažnje. I da se poslužim jezikom modernih medija: ni posle četiri godine upornog simulakruma stranica novog festivala „Hrizantema“, koji je u međuvremenu ingeniozno preimenovan u festival fantazije i horora umesto horora i fantazije, nije na “Fejsbuku” dobila ni trećinu broja “sviđanja” koju naša ima.

Šta mislite o ličnom protestu Aleksandre Rajčić u vezi stanja u kom se festival nalazi?

Šimon Vuletić: Aleksandrin gest je tako ne-subotički i divim joj se zbog toga. Kada je snimak osvanuo na “Jutjub” kanalu dobila sam poruke u inboks najčešće uz epitet “carica”. Broj pregleda ovog kratkog klipa dokazuje da još nismo svi postali mrmoti. I nije problem u dozvoli da se film prikaže, dobili bi je svakako, nego što im ni na pamet nije padalo da na festival pozovu i autora filma, Stevana Filipovića, verovatno znajući da bi jedna iskusan reditelj brzo provalio lažnu priču. To je samo dokaz više da ih u celoj farsi umetnici najmanje zanimaju, iako na festival i dan danas sa svih strana sveta stižu najbolji kratkometražni filmovi horora i fantazije. Jedino publiku nemaju.

Viktorija Šimon Vuletić rođena je u Beogradu 1959. godine gde je kasnije studirala psihologiju, etnologiju i antropologiju. Subotičanka je od svoje šeste godine. Viktorija je tokom godina rada postala značajno ime subotičke kulturne scene. Bila je direktorica Art bioskopa “Lifka”, pokrenula je festival horora i fantazije “Hrizantema”, jedan je od osnivača umetničke radionice “Medijala”. U Gradskom muzeju radi kao etnolog – viši kustos, gde je priredila više izloži i publikacija. Od nedavno je zahvaljujući radu “Muzej i film – perspective razvoja relacije muzeja i filma u Gradskom muzeju Subotica” stekla zvanje muzejskoj savetnika.

Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs

Arpad Pap: Politika u sistemu koji ne angažuje ljude na pametan način je samoubistvo

Dovoljno je da izađemo na ulicu i da vidimo da dominiraju kladionice, pekare i advokatske kancelarije. To je Subotica danas. Ako se ovako ophodimo prema našoj tradiciji, šta će ostati i šta ćemo dati svojim pokolenjima? Mislim da je ovo najbolji odgovor zašto Jovan Cvijić

Srpski naučnik, geolog i etnolog Jovan Cvijić, preminuo je 16. januara 1927. godine u Beogradu. Godišnjica njegove smrti bila je povod za razgovor sa našim sugrađaninom Arpadom Papom, višim kustosom u Gradskom muzeju koji je na mađarski jezik preveo Cvijićevo kapitalno delo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“. Saznali smo zašto je Pap poželeo da prevede dva toma ove knjige, kako je prevođenje počelo i koliko je upoznavanje drugih kultura važno.

Kako ste se upoznali sa delom Jovana Cvijića i odlučili da prevedete njegovo dvotomno delo?

Pap: Nekoliko događaja tokom devedesetih godina uticalo je na moje razmišljanje, odnosno na to da poželim i odlučim se da prevedem Cvijićevo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ na mađarski jezik.

Nakon što sam u Budimpešti završio studije etnologije i antropologije, u Beogradu sam morao da polažem diferencijalne ispite. Ovo je bio formalni razlog upoznavanja sa delom Jovana Cvijića, jer je knjiga „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ bila obavezna literatura. Knjiga mi je privukla pažnju jer je veoma čitka. Jezik kojim je Cvijić pisao prvi tom i kojim je, posle njegove smrti, drugi tom priredio Tihomir Đorđević, delovao mi je tada kao jezik kojim smo mi govorili sedamdesetih godina u Subotici.

Srpskohrvatski jezik koji smo tada govorili, pored maternjeg mađarskog jezika, bio je blizak Cvijićevom jeziku. Za sebe i danas tvrdim da sam dvojezičan, ne govorim pet jezika, uključujući bosanski i crnogorski. Upravo zbog načina na koji je napisana, osetio sam potrebu da se ova knjiga prevede na mađarski jezik.

Koji su bili drugi razlozi?

Pap: Tokom letovanja u Hrvatskoj 2000. godine, kod domaćina kod koga smo odseli, pronašao sam knjigu „Povijest hrvatskoga naroda“. Knjiga je bila veoma interesantno napisana, naravno iz perspektive hrvatskog naroda. Nekoliko istorijskih činjenica bilo je tumačeno na veoma autentičan način, što smo mi u mađarskoj istoriji sasvim drugačije tumačili. Jedna istina ima nekoliko pogleda i nekoliko mogućnosti interptetacija.

Hrvatska istorija bila je u ovom slučaju drugačije interpretirana, nego što smo mi učili iz mađarske istorije. To mi je bilo izuzetno interesantno i dovelo me je do logičnog zaključka da nekoliko istina vredi paralelno čitati, ne sumnjajući u autentičnost jednog podatka već pokušati shvatiti interpretaciju autora i prihvatiti je. Nije sigurno da je baš naša interpretacija nepogrešiva i ne možemo smatrati da je samo naše viđenje ispravno. Potrebno je da se distanciramo da bismo shvatili određenu problematiku, jedan istorijski period ili neku pojavu. To je zapravo bio smisao celog mog studiranja u Budimpešti.

Na filozofskom fakultetu, na katedri za etnologiju i antropologiju, učili su nas da pokušamo objektivno, distancirajući se po mogućnosti, da posmatramo svaku pojavu, jer nije sigurno da samo naše gledište postoji, niti da je ispravno. Ljudi se čak i nesvesno susreću sa dve suprotstavljenje pojave, dotaknute u prethodnoj rečenici: etnocentrizmom i naučnom objektivnošću.

Ako sve to oduzmemo, treba da tragamo za istinom. Na fakultetu etnocentrizam nije bio predmet rugla već problematike. Tako smo, donekle, stekli mogućnost da razvijemo gledište koje je naučno, a ne nacionalno obojeno. Svakako moramo priznati da su predmeti, odnosno naučne grane, poput istorije ili etnologije, ipak nacionalno obojene, što ne znači da se neka stvar može posmatrati isključivo nacionalno obojeno. Taj duh studija, letovanja u Hrvatskoj i diferencijalnih ispita poveo me u pokušaj da prevedem Cvijićevo delo.

Kakvu ste podršku imali?

Pap: Kontaktirao sam profesora Vilmoša Voigta kog smatram svojim mentorom, iako je on izvorno folklorista evropskog ranga. On i danas živi u Pešti. Izuzetno je širokog obrazovanja i gledišta. Govori mnoštvo jezika, od staroislandskog do turskog. Konsultovao sam se sa njim da li ispravno razmišljam, pokušavajući da pronađem način da se delo Jovana Cvijića prevede i on me je podržao, rekavši da je to veoma dobra ideja. Posavetovao me je da o ovome razgovaram sa Stojanom Vujičićem, čuvenim naučnikom na polju etnologije i folklora Srba u Mađarskoj. To sam i uradio. Na žalost, Vujičić i ja smo se čuli samo telefonom više puta, jer je tada već bio veoma star. Tada je počelo prevođenje.

Kako je izgledalo samo prevođenje?

Pap: Nato bombardovanje zateklo me je u Budimpešti gde sam prevodio knjigu. Nisam mogao da se vratim u Suboticu i budem sa svojom porodicom. Ovo je najveći paradoks koji mi se desio u životu. Zbog napete situacije mogao sam veoma brzo da prevedem oba toma knjige, jer ništa drugo nisam imao da radim. Duže vreme prevod je bio u rukopisu. Desetak godina kasnije, uspeli smo da odštampamo knjigu. Izdavači su bili Zavod za kulturu Vojvodine i Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara.

Šta ste imali na umu kada ste prevodili Cvijićevo delo?

Pap: Namera je sasvim jasna. Jovan Cvijić je nezaobilazna ličnost i faktor sa početka 20. veka, što se tiče balkanske, južnoslovenske, a u tome i srpske etnologije. Pored toga, imao sam nameru da čitaocima na mađarskom jeziku približim drugo gledište i pisanje o jednom području. Srpski jezik u Mađarskoj nije preterano čitan. Na žalost, nisu ni drugi jezici. U ovom trenutku, ako se nešto pozitivno može reći za nas, gledajući prethodnih sto godina, onda je to da smo mogli da naučimo srpski jezik ako smo to želeli. To nije samo pitanje kućnog vaspitanja i obrazovanja, da li ćemo komšiju da pozdravimo na njegovom jeziku, već, nakon toga, pitanje dostizanje znanja jezika na naučnom nivou. Kada već stignete do tog nivoa, zašto ne biste nešto i preveli? Zašto ne biste služili na svojstven način zbližavanju kultura? To je po meni logično. Dok sam živ verovaću da nisu podobni oni koji će svet izvesti na bolji put, već oni koji imaju znanje, koji se bave naukom. Tu mislim i na filologe, istoričare, a ne samo na predstavnike prirodnih nauka. Naša tragedija je u tome što smo dozvolili da neznanje vlada.

Kome je namenjen prevod knjige?

Pap: Ova knjiga prvobitno je namenjena bila čitalačkoj publici koja ne zna srpski jezik, a želi više da upozna područje koje je obradio Jovan Cvijić. Mislim na područje južno od Dunava i Save. Namenjena je svima onima koji su otvoreni i znatiželjni, koji žele da upoznaju drugu vrstu literature o jednom određenom području i mentalitetu. Prevodilac ima neki svoj motiv koji ga pokreće. Na čitaocu je da li će prevod da pročita. Prevodilac mu samo daje mogućnost da pročita delo pisano na drugom jeziku. Naš problem je što se kulture zatvaraju. Počinje novi nacionalizam, zasnovan na političkoj ideologiji koja stvara zombije, koji će jednog dana, na žalost, reći da su oni nosioci kulture. Knjiga se koristi na fakultetima kojih nije mnogo u Mađarskoj: u Segedinu, Budimpešti, Debrecinu, Pečuju i Miškolcu, kada je predmet razmatranja zapadni Balkan. Ovo nije prvi slučaj da se Cvijić koristi.

Pričali su mi stariji profesori o profesorima koji su predavali između dva svetska rata. Oni su im strogo skretali pažnju da Cvijića treba čitati. Radi se o metodologiji koju je on koristio. Treba imati na umu da je vreme u kom je on stvarao, a to je početak 20. veka, vreme stvaranja nacije. Pre Prvog svetskog rata, njegovo učenje bilo je izuzetno napredno. Interesantno je da je Cvijić, zbog metodologije koju je koristio, pored naučne postao i politička ličnost. Tu se postavljaju pitanja koliko nauka može da doprinese politici i da li politika, kao takva, sama može da opstane? Daću odgovor. Ne može.

Politika u sistemu koji ne angažuje ljude na pametan način je samoubistvo. Ovo nije moja prognoza. Mnogi naučnici su došli do ovog zaključka. Mnogi naučnici izlaze iz politike, bolje im je da budu u senci nego da ih povežu da sarađuju sa nekim, a oni koji šuruju sa politikom loše prolaze.

Dovoljno je da izađemo na ulicu i da vidimo da dominiraju kladionice, pekare i advokatske kancelarije. To je Subotica danas. Ako se ovako ophodimo prema našoj tradiciji, šta će ostati i šta ćemo dati svojim pokolenjima. Mislim da je ovo najbolji odgovor zašto Jovan Cvijić. Njegova metodologija je danas falična, ali on ne živi danas.

Koliko toga ste saznali o samom Jovanu Cvijiću dok ste radili na prevodu?

Pap: Istraživanja sam radio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, zatim Matici srpskoj i u Budimpešti. Naišao sam na mnogo detalja koji su veoma važni i nepoznati. Želeo sam da lik i delo Jovana Cvijića posmatram objektivno i sa naučne distance.

Treba priznati da je obračun sa njegovim likom i delom počeo šezdesetih godina. Smatram da je bio antagonistična ličnost. Određeni istraživači ga i dalje smatraju nepogrešivim, ali u naučnom smislu bio je grešan, što je normalno. U vreme kada je stvarao, zajedno sa Jovanom Skerlićem, bio je tvorac jedne ideologije. Njegove ideje su ponekad podlegale određenim slabostima, ali nekad nisu. Ideja jugoslovenstva, za koju se zalagao u nekim oblicima, prisutna je još uvek.

Arpad Pad rođen je 1968. godine u Subotici gde je završio osnovnu, srednju školu i Višu tehničku školu, mašinski smer. Etnologiju i antropologiju na filozofskom fakultetu „Etveš Lorand“ u Budimpešti upisuje 1991, gde je i doktorirao 2007. godine. U Gradskom muzeju u Subotici radi od 1998. godine. Sa suprugom Žužanom Korhec Pap ima petoro dece.

Foto: Branislava Žujović

Intervju je prvobitno objavljen na portalu Suboticke.rs

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑