Vladušić: Crnjanskog još uvek pamtimo

Ne samo zato što je bio veliki pisac, već zato što je bio veći format od ljudi koji su za novac činili sve. Ako svi izlazimo iz demokratije, onda ključno pitanje nije više pitanje političke kulture, već stepena prosvećenosti onoga ko vlada, odnosno formata onih koji pružaju otpor okupaciji, tj. promeni svesti ovog naroda

Branislava Žujović

Najnoviji roman Slobodana Vladušića “Omama” ovih dana ne izbija sa književnih top-lista i iz štamparskih mašina. U toku je štampanje drugog izdanja “Omame”, samo mesec dana nakon njene pojave u knjižarama.

Roman koji je možda najbolje čitati uporedo sa Crnjanskovim “Embahadama”, povod je za intervju sa Vladušićem koji je, izgleda, načinio autorski iskorak u odnosu na, takođe zapaženi, “Veliki juriš”, svoj prethodni roman.

Kako je Miloš Crnjanski postao junak romana „Omama“?

Vladušić: Vreme koje je Crnjanski proveo u Berlinu, 1928. godine, zainteresovalo me je još kada sam prvi put čitao njegov putopis „Iris Berlina”, u kome opisuje to vreme. Kasnije je taj tekst postao jedna od okosnica moje doktorske teze, a onda i knjige „Crnjanski Megalopolis“. Mene je začudila činjenica da Crnjanski u Berlinu vidi naznake onoga što smo, posle pada Berlinskog zida 1989. godine, počeli da zovemo globalizacijom. Recimo to ovako: Crnjanski je u Berlinu video grad koji ima više veza sa Njujorkom nego sa Minhenom, na primer. To onda dovodi do toga da indentitet Berlina nije isto što i identitet Nemačke. Da li onda možemo govoriti o Berlinu kao o prestonici (Vajmarske) Nemačke ili o nekom posebnom globalnom identitetu? Ko onda vlada tim Berlinom? Kome on pripada? Mislim da je Crnjanski sve to osetio. Kako su ta pitanja aktuelna i danas, bilo je prirodno da u svom romanu domislim ono što bi se moglo dalje dogoditi u Berlinu, sa Crnjanskim.

Da li se Crnjanskom prvi put desilo da bude književni junak?

Vladušić: Nisam prvi autor koji je od Crnjanskog napravio književnog junaka. Postoji jedna zbirka priča iz 2013. godine koju je izdala Laguna u kojoj su sabrane priče srpskih pisaca u kojima se Crnjanski pojavljuje kao junak ili motiv. Prošle godine je Crnjanskog kao junaka tematizovao i Milisav Savić, a slično se događa i u novom romana Aleksandra Gatalice. Pa ipak, to ne znači da je u različitim delima Crnjanski uvek isti. Svaki pisac ima svog Crnjanskog.

Zašto ste odabrali period Crnjanskovog službovanja u Berlinu, a ne u Rimu?

Vladušić: Odabrao sam Berlin zato što je to grad koji najavljuje ono što dolazi. Rim je pred 1941. godinu, kada u njemu boravi Crnjanski, grad prošlosti: grobnica jedne Evrope koju će Drugi svetski rat sahraniti. To je Evropa koja više neće biti subjekt svetske istorije već objekt, Evropa koja će izgubiti svoj kulturni prestiž, Evropa koja će se utopiti u Megalopolis, koji u delu Crnjanskog simbolizuje „Roman o Londonu“. Međutim, taj posleratni London se već nazire u međuratnom Berlinu.

Kako je izgledalo istraživanje građe za roman? Šta Vas je iznenadilo?

Vladušić: Nisu me iznenadili fenomeni karakteristični za period Vajmarske Nemačke, u kome se dešava moj roman, ali me je iznanadila preciznost sa kojom su obrađene neke teme. Recimo, naleteo sam na jednu knjigu koja se detaljno bavila fenomenom prostitucije u Berlinu tog vremena. Ispostavilo se da je u gradu od 4 miliona stanovnika oko 150.000 živelo od prostitucije. Takođe, tamo su navedeni i svi tipovi prostitutki koje su tada operisale u Berlinu, kao i mnogi drugi detalji. Razume se, nisam sve to koristio u romanu, jer smisao građe nije u tome da prebukirate svoju prozu podacima, koliko da te podatke iskoristite kao podlogu za imaginaciju. Postoji još jedan momenat na koji sam obratio pažnju: ono što je u istoriji podatak, često nebitan, u književnom delu može da postane simbol ili metafora. Ako pisac u tome uspe, onda imaginarni svet koji oblikuje postaje živ. On počinje da zrači neki smisao o kome pisac nije ni sanjao kada je pisao svoj roman.

Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović recenzenti su romana „Omama“. Oni su i scenaristi serije „Senke nad Balkanom“ čija se radnja dešava u isto vreme kada i radnja Vašeg romana. Jeste li gledali seriju? Koje sličnosti i razlike prate luksuzma mesta i siromašne kvartove Beograda i Berlina krajem tridesetih godina 20. veka?

Vladušić: Dejan i Vladimir su mi pre svega prijatelji i kolege iz grupe P-70 i znamo se veoma dugo. Rado su pristali da pročitaju ,,Omamu” u rukopisu i da napišu takozvane blurbove na zadnjoj korici knjige. Razume se, i ja pratim serije za koje pišu scenarije, kao i njihove romane. Gledao sam tako, naravno i Senke nad Balkanom. Međuratni Beograd i međuratni Berlin imaju neke sličnosti, pre svega u raslojavanju stanovništva. To na kraju dovodi do toga da u Berlinu pobede nacisti, a u Beogradu, na kraju rata, komunisti. Takozvani građanski sloj je bio poražen u oba grada. Rekao bih, zasluženo i svojom krivicom.

Dok Miloš Crnjanski u „Omami“ traga za nestalim Milutinom Topalovićem u Berlinu, da li se i na koji način pojavljuje njegova supruga Vida?

Vladušić: Pozicija i smisao Vide Crnjanski u „Omami” je vrlo specifičan. Ukoliko bih sada pokušao da to objasnim, čini mi se da bih pokvario ugođaj čitaocima koji tek čitaju moj roman ili imaju nameru da ga pročitaju. Zato bih ovde stao sa odgovorom.

Moja prva asocijacija na omamu povezanu sa 1928. godinom bio je opijum. Kakav je bio uticaj ovog opijata na politiku, filosofiju, umetnost, književnost? Ima li uticaj na likove u Vašem romanu?

Vladušić: To je sasvim legitimna asocijacija. Berlin se krajem dvadesetih godina zaista masovno drogirao. Zato junak koji pripoveda priču u „Omami” ima donekle pomereno stanje svesti. Ponekad je to stanje pojačano opijatima – recimo, meskalinom – ali ta pomernost je kod njega zapravo neprekidna, zato što se junak nalazi u poodmaklom stadijumu jedne opake bolesti. To, ipak, ne utiče na smisao priče i njenu dramatičnost. Štaviše, čini je zanimljivijom. Tako je u romanu. Meni su lično opijati strani i nikada nisam osetio potrebu za njima.

„Omamu“ ste pisali tokom pandemije. Ovaj period izazovan je za ljude na različite načine. Doneo je i lošeg i dobrog pojedincima. Kako se odrazio na stvaranje Vašeg romana?

Vladušić: Vrlo povoljno, moram da priznam, iako bih, naravno, više voleo da pandemije nije bilo. Naime, prvi put sam u poslednje dve decenije spojio nekoliko nedelja bez putovanja i tako sam mogao da posvetim romanu svakodnevno nekoliko sati svog najboljeg vremena, a to u mom slučaju znači jutarnje časove. Mislim da je taj kontinuitet za roman važan, posebno za ovako masivan roman kao što je „Omama”. Možda ovaj roman ne bi ni izgledao ovako da nisam na raspolaganju imao toliko vremena za pisanje.

Kada sam Vas upoznala bili ste poznati kao književni kritičar i univerzitetski profesor. U međuvremenu objavili ste četiri romana. Kako je počelo pisanje Vašeg prvog romana „Forvard“?

Vladušić: U književnost sam ušao kao književni kritičar koji je za sebe pisao priče. Kritike sam objavljivao, a priče, sem jedne jedine, nisam. Onda sam napravio jednu zbirku priča koju sam pokušao da objavim, bezuspešno. Dva tada ugledna izdavača su mi blagonaklono savetovala da to ne objavljujem. Kažem savetovala, zato što sam urednike tih izdavačkih kuća poznavao, kao što ih poznajem i sada, pa su i razgovori bili prijateljski. Bili su u pravu. Te priče nisu bile vredne pažnje. Ali tako je počelo.

Meni je trebalo vremena dok nisam, na neki način, oslobodio pisca u sebi. Napustio sam priče. Počeo sam da pišem roman i tako je posle desetak godina rada nastao „Forward” (2009) za koji sam dobio Vitalovu nagradu i Pekićevu stipendiju. Potom sam napisao roman „Mi izbrisani” (2013) za koji sam dobio nagradu Meša Selimović. Onda je nastupila jedna kriza, jer nisam mogao da pronađem neki novi koncept književnosti koji bi mi omogućio da nastavim da pišem, pa je do mog sledećeg romana, čiji je naslov „Veliki juriš”, trebalo da prođe još pet godina.

Iako sam ga pisao u nekoj vrsti grča, jer sam se neprekidno plašio da će mi se rasuti, taj roman je na kraju dobio dve književne nagrade, Svetozar Ćorović i Janko Veselinović, pet izdanja u Laguni, a prodaje se, sasvim solidno i dalje.

Za mene lično, ,,Veliki juriš” znači veoma mnogo, ne samo zbog tematike i junaka koji se tamo se pojavljuju, već i zato što sam preko tog romana uspeo da kreiram koncept takozvane brze i duboke književnosti. Taj koncept je moj odgovor na pitanje kako danas treba pisati prozu. Koristio sam ga i u „Omami“.

Bili ste član žirija za dodelu Ninove nagrade. Zašto ste istupili iz tog žirija?

Vladušić: Razlog je jednostavan: objavio sam roman „Forward” i tada sam simbolički prestao da budem književni kritičar. Nije više bilo smisla da budem u Ninovom žiriju.

Subotičanin Petko Vojnić Purčar dobio je 1977. godine Ninovu nagradu za roman „Dom sve dalji“. Ova odluka se često navodi kao jedna od najapsurdnijih, a jedini živi član tadašnjeg žirija, Jovica Aćin, danas se, kako tvrdi, ne seća okolnosti pod kojima su Vojnić Purčaru dodelili nagradu. Kako Vi gledate na nju?

Vladušić: Te 1977. godine imao sam 4 godine i neke druge stvari su me više zanimale od književnosti. Kasnije, kada sam čuo za podatak koji navodite, nisam bio naročito pogođen. To je zato što sam već dugo u književnosti i mnogo toga sam video i čuo. Posebno na temu Ninove nagrade. Ja sam naime, svoje prve tekstove objavio u prošlom veku, a sada se nalazim u grupi srpskih pisaca koji bojkotuju Ninovu nagradu, zato što smatram da to više nije ni književna nagrada, a ni nagrada za roman na srpskom jeziku kao što i dalje piše u statutu nagrade. Sve što je ostalo, to je ljuštura jedna nagrade, koja je nekada imala veliku ugled, a danas više ne postoji.

To se vidi i po njenom domašaju: nekada je onda davala specifičnu auru autoru koji bi je dobio, a to se odražavalo i na tiraž njegovog romana. Sada to više nije slučaj: autori su prisutni u medijima, a njihovi romani postaju bestseleri i bez te nagrade.

Kada je prošlost Ninove nagrade u pitanju, parafraziraću misao mog bivšeg profesora Slavka Gordića: nekim ljudima je potrebna nagrada, a neki ljudi su potrebni nagradi. Ninovoj nagradi su bili potrebni Crnjanski, Kiš, Pekić, Pavić, Selimović, Dragoslav Mihailović, Goran Petrović. Sa druge strane, postoje i oni pisci kojima je ona bila potrebna. Prema tim autorima smo, danas, uglavnom ravnodušni.

Živite u Subotici. Biću slobodna da kažem da Vas grad ne doživljava kao svog. Uspeh se ovde teško prašta. U Novom Sadu radite na Filozofskom fakultetu. U Beogradu ste često prisutni. Kako izgleda ne biti ničiji, jer ostajete svoji?

Vladušić: Moj odnos prema rodnom gradu se vremenom menjao. Čovek raste i sazreva. Cipele koje su mu bile velike u desetoj godini, u pedesetoj su mu odavno male. Tako je i sa gradom u kome živim. Pisac treba da ima svoje čitaoce, a ne svoj grad. Tako i ja imam ljude koji čitaju moju publicistiku, moju teorijsku prozu, moje romane, ljude koji čitaju moje intervjue i gledaju emisije u kojima se pojavljujem. To su ljudi koji mi veruju, koji mi se javljaju preko društvenih mreža, a nekada i uživo, na ulici. To nisu moji fanovi, već moji čitaoci, a čitanje je oblik druženja, oblik prijateljstva. Ja takve prijatelje imam svuda gde se priča srpski – pa tako i u Subotici – i ta činjenica me zaista raduje. Meni je to bitno. Da li me ,,Subotica“ doživljava kao svog ili ne, to meni, sada, u ovim godinama, više nije bitno.

Subotica se u izvesnom smislu zatvorila u začarani krug tobožnje borbe protiv palanke oružjem palanke. Gde je po vama izlaz iz njega?

Vladušić: Crnjanski je 1919. godine, sa 27 godina, napisao tekst „Vaspitanje i revolucije” u kome kaže ovo: „Danas se za novac čini sve, niko neće da trpi, niko neće da radi. Menjaju se ne samo načela, nego i narodnosti, i zakletve itd. Sve je sebičnost. Revolucije nema nego je to bljutava sebična komedija”.

Crnjanski ovde pod revolucijom podrazumeva neku veliku promenu, koja pretenduje da promeni prirodu ljudi. On smatra da je brza i spektakularna promena ljudi nemoguća. Kada danas, 2021. godine, čitamo njegove reči, nemamo utisak da se bilo šta promenilo u prirodi ljudi.

Građani Subotice nisu izuzetak. Iako svi o sebi misle da su dobri i pošteni, a da su oni drugi pokvareni i pohlepni, poznato je da su mnogi bili spremni da izigraju zakon da bi se obogatili. Odnosno, da su spremni da za novac čine sve. Neki za mali, neki za malo veći novac. Na kraju, kada ti ljudi budu umrli, i kada naslednici budu podelili njihovu imovinu, oni će pasti u zaborav, kao da nikada nisu ni postojali. Zašto ih se na kraju krajeva i sećati? Kada im se uzme novac, uzelo im se sve što je vredelo.

Crnjanskog, međutim, još uvek pamtimo. Ne samo zato što je bio veliki pisac, već zato što je bio veći format od tih ljudi koji su za novac činili sve.

Isto tako pamtim jednog subotičkog lekara, hirurga, koji je operisao ujaka moje supruge, iako mu je preporučeno da to ne radi, jer je rizično. Operacija je uspela i njen ujak je i dalje živ. Da je taj hirurg bio čovek manjeg formata, njen ujak bi bio mrtav. Tako se taj hirurg borio protiv kasabe.

Pamtiću i direktora jedne škole koji nije primao nastavnike koji bi mu nudili novac, već one za koje je mislio da su najbolji. To je bio način na koji se on borio protiv kasabe.

Mislim da su i vaš sajt i vaš partnerski sajt takođe jedan način borbe protiv kasabe ili palanke, kako hoćete.

Bili ste član političkog saveta Demokratske stranke Srbije, ali ne i član pomenute stranke. U Srbiji se razlika između ova dva najčešće ne pravi. Šta ovaj primer govori o stepenu političke kulture u našoj državi?

Vladušić: Ja sam ušao u Politički savet Demokratske stranke Srbije u vreme kada je predsednik tog saveta postao moj prijatelj Miloš Ković. Imali smo neku ideju da iznutra, dakle iz pozicije političke stranke, pokušamo da nekim savetom ili idejom učinimo nešto dobro za Srbiju. Niko od nas nije imao nikakvu finansijsku korist od tog angažmana, niti smo to imali na umu kada smo pristali da uđemo u Politički savet DSS-a, stranke koja je tada bila, a i sada je, ispod cenzusa.

Cinici bi kazali da smo bili idealisti. Ja međutim, verujem da je cinizam lakše rešenje, a u jednom Tarantinovom filmu se kaže da ne mora sve uvek da bude lako.

Uglavnom, sada ni Ković, ni ja, nismo više članovi tog saveta. Nisu to više ni ostali naši prijatelji koji su takođe bili u savetu. Ta priča je gotova.

Što se tiče vašeg konkretnog pitanja o stepenu političke kulture u ovoj državi, on je onakav kakav je svuda. Kolin Krauč je još 2004. godine napisao knjigu „Postdemokratija“. Danas su na Zapadu u opticaju pojmovi post-istine i post-humanizma, što znači da se na teorijskom planu ukidaju obaveze prema istini i ljudskosti.

Tamo gde se stvarno odlučuje o tome ko će da vlada, tamo prestaju svi mogući obziri. U Srbiji je situacija za nijansu gora zato što smo siromašna i okupirana zemlja, pa mnogo egzistencija direktno zavisi od toga ko vlada. Dakle, ako svi izlazimo iz demokratije, onda ključno pitanje nije više pitanje političke kulture, već stepena prosvećenosti onoga ko vlada, odnosno formata onih koji pružaju otpor okupaciji, tj. promeni svesti ovog naroda.

Foto: Laguna

Preminuo Bela Duranci

Gradski muzej danas je saopštio da nas je napustio Bela Duranci (1931 – 2021), prvi diplomirani istoričar umetnosti u Subotici, koji je radio u Gradskom muzeju Subotica od 1959. do 1975. kao kustos–istoričar umetnosti, a tokom dve godine i kao direktor ustanove i jedan je od osnivača i prvih zaposlenih subotičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Duranci je bio jedan od osnivača Savremene galerije.

Muzej će naknadno saopštiti vreme i mesto komemoracije.

Preporuka za čitanje: “Moja labudova pesma” L. Bunjuel

Moja labudova pesma Luis Bunjuel, Hinaki Novi Sad 2004 (sa francuskog jezika prevela Svetlana Stojanović)

Čitalačko hodočašće pod ruku sa Bunjuelom kroz srednji vek, nadrealizam, Španski građanski rat, Pariz, Njujork, Meksiko, Holivud i Madrid, u mimohodu sa najznačajnijim i najzanimljivijim ličnostima XX veka (Lorka, Hičkok, Ernst, Dali, Ejzenštajn, Breton, Čaplin…).

Žan-Klod Karijer je primetio da je Bunjuel, kao da je u španskom pikarskom romanu, uživao da na ovom putovanju kroz svoj život zastane i ispriča poneku anegdotu o lepoti provedenog vremena. Ta okolnost otkrila nam je pozadinu nastanka njegovih filmova, bez koje ih nije moguće razumeti do kraja.

“Ova knjiga je slika jedne izuzetne, divljenja vredne ličnosti i šetnja kroz buran, ponekad izopačen vek. Samo jednu stvar Luis tvrdi sa sigurnošću – strog lični moral je jdino prema čemu se čovek mora upravljati u životu”, naveo je Karijer.

Predstavljen „Librarion 808“ uz muziku projekta Delta43

U subotu je u Otvorenom ateljeu F predstavljen deveti broj artzina „Librarion 808“ koji izlazi od 2012. godine. Tema ovog izdanja su bendovi i muzički projekti koji su bili prisutni od prvog izdanja Librariona do danas.

Za muzički deo večeri bio je zadužen Dragoljub Ćurčić koji je predstavio svoj improvizacijski rad u okviru ambijentalno-elektro projekta Delta43.

Prisutni su mogli da kupe pomenuto izdanje časopisa i kasete, dok je umetnik Miroslav Lazendić na tekstilu štampao uspomene sa ovoj dešavanja.

Foto: Daniel Tikvicki i Maja Kovač

Natalija Raičević: Cvrčak nije neradnik, nego umetnik

Svi imamo snove belih i crnih labudova. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici.

Branislava Žujović

Osnovna baletska škola „Raičević“ juče je održala 31. godišnji koncert za 31 godinu postojanja. Nakon veoma izazovnog perioda borbe za opstanak škole, razgovarali smo sa direktoricom Natalijom Raičević o njenom osnivanju 1990. godine i akreditaciji koja je nedavno pribavljena za rad u novim prostorijama, o balerinama i njihovom bezmalo spartanskom životu, o časovima i životnim lekcijama koje se odavde ponesu u svet.

Kako je osnovana Osnovna baletska „Raičević“?

Raičević: Škola je osnovana, kao što ste napomenuli, 1990. godine u našoj kući u Šamačkoj 14. Moji roditelji su prosvetni radnici, mama je učiteljica, a tata profesor matematike. Nisu imali nikakve veze sa baletom. Mama je još kao devojčica, kod sestre svoje učiteljice koja je živela u Sloveniji i tamo imala prilike da gleda balet i koja je mojoj mami pričala o baletu i balerinama, prvi put videla špic-patike i imala priliku da gleda baletske predstave. Razmišljala je tada kako bi bilo lepo da i u Subotici može da se susreće sa baletom i gleda baletske predstave.

Dok je kasnije radila kao učiteljica, sa decom je često uvežbavala koreografije za koje su osvajali nagrade. Tako je, u razmišljanju roditelja šta da urade sa kućom, rođena ideja da u njoj bude otvorena baletska škola. Povezali su se sa Novosadskom baletskom školom. Prilikom otvaranja škole, mnogo im je pomogla primabalerina Lidija Prilipenko i tadašnja direktorica baletske škole u Novom Sadu gospođa Vera Fele. Od osnivanja bili smo istureno odeljenje Novosadske baletske škole. Moji roditelji su se 1998. godine izborili da Subotica dobije prvu privatnu baletsku školu. Kasnije nas je podržala i Baletska škola „Lujo Davičo“ iz Beograda. Svi oni su nastavili da prate rad naše škole do mog povratka iz Pariza kada sam preuzela mentorstvo.

Kako je izgledalo Vaše baletsko školovanje?

Raičević: Završila sam osnovnu baletsku školu svojih roditelja nakon koje sam otišla u Baletsku školu u Novom Sadu. Tokom srednje škole bila sam stipendista Fondacije „Marika Besobrasova“ u Monte Karlu, gde sam provela dva leta pod ličnim patronatom Besobrasove. Nakon srednje škole igrala sam u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Odigrala sam više solističkih uloga iako sam bila ansambl igrač.

Kako su se studije uklopile u Vaše planove?

Raičević: U našoj porodici studiranje je bilo obavezno. Počela sam da razmišljam šta ću da radim kada dođe vreme povlačenja sa scene, jer je igrački vek balerine kratak. Dok sam igrala u pozorištu, stekli su se uslovi da odem u Pariz i studiram pedagogiju klasičnog baleta. Tokom studija dobila sam pohvalnicu francuskog ministra kulture za postignute rezultate.  Dobila sam ponudu da ostanem tamo na fakultetu i da doktoriram. U tom trenutku naša škola je postojala dvadeset godina. Znala sam da povratkom kući mnogo toga mogu da pružim školi koju je vodila moja majka, ali koja ipak nije bila iz baletske struke.

Ipak ste se vratili…

Raičević: Ponosna sam što danas imamo decu koja igraju širom Evrope. Dijana Radić igra u Ljubljani. Bila je proglašena za najbolju učenicu budimpeštanske akademije. Petra Gubičak je učenica srednje baletske škole u Budimpešti. Rebeka Šebešćen prošla je audiciju u Budimpešti, a Jelena Milošev i Mina Horvat su maturanti ove godine.

Jelena je završila školu „Lujo Davičo“ u Beogradu. Bila je primljena u Školu ruskog internacionalnog baleta u Londonu. Bila je na audiciji u Hamburgu, u školi Džona Nojmajera i pohađala letnju školu u Monte Karlu. Mina je završila srednju baletsku školu u Novom Sadu, a bila je primljena u Minhenu u internacionalnu baletsku školu. Neke od naših učenica su učestvovale u Kanu u letnjim školama. Za letnje škole o kojima sam govorila prolazi se više eliminacionih krugova. Prvo se šalju fotografije, snimci časova, biografije i tek onda vas pozovu da dođete na audiciju lično.

Kada sam shvatila da sam napravila dobar tim oko sebe i da stručno možemo da pariramo školama u Evropi, počelo je traženje odgovarajućeg prostora i 31. godinu postojanja okončavamo u novim prostorijama.

Vaša škola je poznata i po svojim godišnjim koncertima…

Raičević: Koncerte su od prvog dana održavali moja majka i njeni nastavnici. Od kada sam preuzela školu, uveli smo aprilski koncert. Počeli smo da radimo tri koncerta godišnje, decembarski, aprilski i junski na kom ne odstupamo od akademske klasike. Tema koncerta je uvek božićna priča gde svakog decembra želimo da pošaljemo poruku dobrote i mira kroz umetnost koja spaja sve ljude na svetu u plemenitost dobrote.

Pošto pored klasičnog baleta deca imaju i časove narodne igre, istorijsko-balskih igara, solfeđa i istorije igre, u aprilu imamo malo drugačije koncerte. Tako smo igrali „Pop Ćiru i pop Spiru“ sa elementima narodnih igara, zatim „Alisu u zemlji čuda“ i „Pipi Dugu Čarapu“ koje su bliske deci osnovnoškolskog uzrasta. Izvedba našeg „Cvrčka i mrava“ nije bila klasična, koncert smo završili poentom da cvrčak nije neradnik nego umetnik.

Kako smo škola koja ima dužnost i obavezu da neguje klasičan pokret i klasičan balet, u junu ne odustajemo od godišnjeg koncerta. Tu je prisutna akademska klasika uokvirena u divertisman ili uradimo celovečernji balet po osnovama originalnog libreta koji prilagodimo učenicima svih uzrasta.

Kako izgleda prepoznavanje, podržavanje i u krajnjoj liniji vraćanje kući talenata u malom gradu kao što je Subotica?

Raičević: Mi talente možemo da negujemo do osmog razreda. Kada ih prepoznamo, u drugom razredu baletske, što je šesti redovne osnovne škole, njih izdvajamo iz grupnog odeljenja i posvećuje se posebna pažnja toj deci. Ova škola ne treba da postoji da bi negovala samo talentovanu decu. To jeste naš glavni cilj, da prepoznamo talentovanu decu i da ih pošaljemo negde dalje. Na žalost, mi smo samo prvi stepenik. Oni sa četrnaest godina treba da odu u Novi Sad, Beograd, Pančevo ili Budimpeštu gde su najbliže srednje škole ili u neki drugi veliki evropski grad. Ova deca se rano odvajaju od roditelja i vode bezmalo spartanski život.

Sa druge strane, deca koja ostaju u grupnim odeljenjima drugačije odrastaju od svojih vršnjaka. Smatram da je važno negovati kritičku misao prema kiču i šundu kojim smo okruženi. Ova deca možda neće biti baletski igrači, ali će biti ljubitelji profesije i školovana publika koja će znati kako se ulazi u pozorište i u njemu ponaša.

Kada se prepozna talenat, mislim da je naš dug prema profesiji da ga podržimo i da učinimo sve što možemo, kada su u pitanju finansijski i stručni deo, da tom detetu balet postane životni poziv. Sa druge strane, ne treba gurati svu decu u balet. Često su porodice talentovane dece lošeg finansijskog stanja i mi ih stipendiramo.

Niko ne upiše školu da jednoga dana bude drvo na sceni, svi mi imamo snove belih i crnih labudova. Teško je reći detetu da ono nije za klasičan balet, ali mi to radimo i trudimo se da ne ubijemo ljubav prema profesiji već da im pružimo drugačije odrastanje. Balet anatomski menja telo, a naše devojčice budu drugačije već na fotografijama sa mature, svojim držanjem i garderobom.

Da li se neka od učenica vratila da bude nastavnica u baletskoj školi?

Raičević: Kada sam bila maturant, predavala mi je Livija Radmanić koja je bila učenica prve generacije baletske škole „Raičević“. Livija je sada u Roterdamu. Jedno polugodište predavala mi je Ivana Dakić koja je sada u Somboru. Nakon osnovne baletske škole, ove devojčice put odnese u smeru pedagogije i jezika, te ostanu u većim gradovima ili poput Bojane Zajović, Sonje Batić i Nikole Stamenovića postanu profesionalni igrači. Retki su oni koji se baš vrate i uđu u struku baletske pedagogije.

Recite nam detaljnije šta učenici pored samog baleta uče.

Raičević: Naši učenici u prvom i drugom razredu imaju velike fondove klasičnog baleta – po 360 časova i primenjenu gimnastiku. Ova vrsta gimnastike je tu da ispravi neke fizičke teškoće koje ometaju ne samo bavljenje klasičnim baletom nego i život. To su na primer ravna stopala i problemi sa kičmom. Važno nam je negovanje zdravlja naših učenika. U trećem razredu dobijaju predmete solfeđo i narodnu igru. U četvrtom razredu imaju istorijsko-balske igre. To su igre od renesanse do 21. veka, na primer pavana, menuet, sarabanda, valceri, fome kadrila. Pošto je našoj današnjoj deci veoma teško objasniti stil izvođenja igara kroz istorijsku epohu, mnogo im pomaže predmet istorije igre gde ih nastavnik povezuje sa vremenom u kom su ljudi živeli i u kom je određena igra nastala.

Naravno, imaju i časove savremene igre, tu spadaju horton, grem i limon tehnika. Koju radimo, zavisi od generacije koju imamo. Uz praćenje plana i programa prilagođavamo im tehniku. Ukoliko se dete sprema za srednju školu u Budimpešti, učimo ga limon tehnici jer će nju nastaviti tamo, a u tome nam pomažu kolege iz Novog Sada posebno profesorica Snežana Ađanski koja je završila u Americi fakultet savremene igre.

Postoji li nešto čega Vaše učenice treba da se pridržavaju i moraju da se pridržavaju?

Raičević: Najpre, ne smeju da žaću žvaku nigde u objektu škole, kao ni u pozorištu. Veoma su slatke kada idemo u pozorište, pa nas vide da stojimo ispred. Onda gledaju gde da izbace žvaku. Ne smeju da nose kratke šortseve i bratelice u školu. Ne smeju da pozdravljaju govorom, one se nama naklone kada se sretnemo, to je baletski pozdrav, mi smo jedina nema jedinica u pozorištu. Treba da budu disciplinovane, uopšte uzevši. Ne odstupamo od ovoga. Smatram da je naša obaveza da devojčice obrazujemo u drugačijem pravcu. Da shvate koja garderoba je prikladna za koju priliku i mesto. Ovo se ne tiče samo njihovog anatomskog razvoja, već jedne estetike življenja.

Bonton, kako to ponekad strano zvuči…

Mislim da se bonton negde izgubio, da smo zaboravili šta znači biti devojčica, kako se sa petnaest godina oblači, ponaša i govori. Nositi zvanje balerine nije lako. Možda je ovo teška reč, ali revoltirana sam kada primetim da dete ima šest ili sedam godina, a da mu svi govore da je balerina. Mi našu decu nazivamo učenicima baletske škole, jer ona to jesu. Treba da prođu četiri godine osnovne i četiri srednje baletske škole, pa da dobiju zvanje baletskog igrača. Balerina ili baletski igrač postajete onda kada u svojim nogama imate barem dva ili tri celovečernja baleta, odigrana na sceni nekog od nacionalnih teatara. To je ono čemu učimo našu decu. Mislim da je to pravilno i da tako treba da bude. Naša deca imaju ispite u junu pred komisijom. Mislim da im nije lako da odrastaju, ali da prednosti ovakvog obrazovanja i vaspitanja jednog dana itekako postaju vidljive.

Koliko je balet zanimljiv dečacima u našem gradu?

Raičević: Do sada su kroz našu školu prošla svega tri ili četiri dečaka. Jedan od njih nastupa u Srpskom narodnom pozorištu. Ime mu je Nikola Stamenović. Mi živimo na Balkanu. Trebaće još mnogo vremena da prođe, da bi muškarac u kostimu baletskog igrača dobio poštovanje i zasluge za svoj mukotrpni rad.

Sa kojim izazovima se škola danas susreće?

Raičević: Devedesetih je bilo teško otvoriti školu. Znam to iz razgovora sa roditeljima. Upravo smo prebrodili izazov opstanka škole. Mislim da smo sada spremni za sve izazove, jer smo konačno u našem prostoru. Dugo nam je trebalo da nađemo adekvatan prostor za školu. Sale treba da budu velike i visoke. Mnogo toga prostor je morao da zadovolji, da bismo uopšte prošli kroz proces akreditacije.

Imali smo jedan veoma težak period. Mislila sam da su svi problemi završeni kada sam prodala kuću i podigla kredit da kupim novi prostor, a onda su inspekcijski nadzori doneli težak period sa kojim smo se borili i izborili.

Imam potrebu da se zahvalim ljudima koji su stali uz školi. U jednom tenutku smo mislili da škola neće opstati, da ćemo posle tri decenije zatvoriti školu. Onda se pojavila Sintija Čipak Katić, žena koja je danas predsednica našeg školskog odbora i koja je prikupljala donacije za rešavanje protivpožarnog problema. Uz nju su stali mnogi ljudi. Nisam verovala da će neko u doba korone osetiti potrebu za postojanjem baletske škole i stati uz nas. Neizmerno sam zahvalna svim tim ljudima. Moram takođe da pomenem Lasla i Natašu Gubičak koji su pomogli da dođemo do ovog prostora, jer je sa bankom uvek nešto novo iskrsavalo. Zahvaljujući njima, jedna banka nam je izašla u susret i pomogla oko kredita, a Sintija je pokrenula mnoge ljude da pruže pomoć školi kada je škola bila u problemu, poput Anite Kiš, Dejana Bukvića, Zorana Sudarevića i drugih. Dokumentaciju o akreditaciji dobili smo 19. maja. Meni je sve to bio ogroman udarac. Verujem da su mama i tata imali uspona i padova, takođe. Birokratija ima svoja pravila, a ja sam samo profesor klasičnog baleta.

Ipak, shvatila sam da nisam sama, da ljudi prepoznaju trud i rad koji smo uložili i da u gradu postoji potreba za ovakvom školom i klasičnim baletom. Pobedili smo, jer nama ovo nije posao već bezuslovna ljubav.

Koliko se u Srbiji priča o baletu i odlazi na predstave?

Raičević: Na to gledam kroz širu sliku negovanja. Ako na televiziji nikada ili vrlo retko gledamo balet ili operu, dramu, kao društvo nemamo mnogo šta da očekujemo. Imamo sjajan program u pozorištima, ali ključna je porodica. Ne možemo da gledamo rijalitije, pa da idemo u operu. Imala sam velike snove kada sam se vratila iz Francuske, a onda sam shvatila da ti snovi moraju da budu moj mali svet. Ne mogu da utičem na sve ljude da se promene, ali mogu ideju u koju verujem da prenesem svojim učenicama. Da ih učim kako da se ponašaju, da razlikuju profesionalizam od amaterizma, da se zalažu za kvalitet spram kvantiteta. To je moja lična pobeda i pobeda škole. Na ostalim ljudima je da to prepoznaju ili ne. Ne treba svi ljudi da budu konzumenti prave i istinske umetnosti, ali treba da postanu poštovaoci.

Subotica željno iščekuje novu zgradu pozorišta. Imali li po Vama prostora u njoj za balet i za saradnju?

Raičević: Upoznala sam novog direktora Narodnog pozorišta Miloša Nikolića koji je pokazao entuzijazam što se planova tiče. On više neće imati probleme “Jadrana”. Biće prostora i za operu i za balet u samoj zgradi. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici.

Foto: Baletska škola „Raičević“

U štampi drugo izdanje romana “Omama”

Četvrti roman Slobodana Vladušića “Omama” doživeće drugo izdanje samo mesec dana nakon što je objavljen u izdavačkoj kući “Laguna”

– Veoma mi je drago što je čitalačka publika tako dobro reagovala na prvo izdanje koje se praktično rasprodalo u roku od dve nedelje nakon što se roman pojavio u knjižarama. Takođe, u međuvremenu sam dobio mnoštvo poruka od čitalaca, a sama potreba da podele utiske o romanu puno mi znači. Naime, svoje čitaoce uvek sam video kao prijatelje. Mnoge sam tako i upoznao, pa razgovor o nečemu što napišem, bilo da se sa mnom slažu ili ne, vidim kao jedno lepo druženje – izjavio je Vladušić za Subkulturu.

Naš sajt uskoro će objaviti opširan intervju sa Vladušićem.

Grafički kolektiv “Drukker” iz Pečuja predstavio se subotičkoj publici

Sinoć su u Dvorišnoj galeriji subotičkoj publici predstavljeni grafički radovi kolektiva “Drukker” iz Pečuja.

Ova rastuća grupa mladih umetnika želi da kroz umetnost skrene pažnju na rastuće probleme koji su najlakše uočljivi u gradovima, a tiču se beskućnika, stambenih problema uopšte i razvoja. Njihova umetnost poziva građane da budu aktivni i odgovorni.

“Drukker” objavljuje umetničke publikacije i tematske serije ručno rađenih grafika.

Izložba je ostvarena uz pomoć udruženja građana “Klara i Rosa” i Centra za savremenu kulturu i umetnost iz Subotice čija je koordinatorka za likovnu umetnost, Jelena Grujučić otvorila izložbu.

Foto: Jovana Žujović

U Subotici završilo jedanaest nagrada sa 66. Sterijinog pozorja

Nakon što je saopšteno da je glumica subotičkog Narodnog pozorišta Minja Peković dobila nagradu „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru u predstavi „Kus petlić“ na 66. Sterijinom pozorju, objavljeni su ostali dobitnici Sterijih nagrada. Čak devet Sterijinih nagrada završilo je u Subotici.

Sterijinu nagradu za režiju dobio je Milan Nešković, režiser pomenutog komada. Nagrade za glumačka ostvarenja dobili su: Minja Peković za ulogu Milje Bušatlije, takođe u predstavi „Kus petlić“, Srđan Sekulić za ulogu Komenana Barjaktara u istoj predstavi i Boris Kučov za ulogu u predstavi „Vitezovi Lake male“ pozorišta „Deže Kostolanji“.

Nagradu za kostimografsko ostvarenje dobila je Biljana Grgur, za predstavu „Kus petlić“. Nagradu za koreografiju dobila je Timea Filep, za predstavu „Vitezovi Lake male“. Nagrada za scenski govor pripala je Saši Latinoviću („Kus petlić“).

Sterijina nagrada iz Fonda „Dara Darinka Čalenić“ za najboljeg mlaog glumca pripala je Milošu Laziću za ulogu Johana Šustera u predstavi „Kus petlić“. Nagrada za epizodnu ulogu pripala je Igoru Greksi za ulogu Đakona Avakuma („Kus petlić“).

Foto: Narodno pozorište Subotica

Minji Peković nagrada “Zoran Radmilović” za glumačku bravuru na 66. Sterijinom pozorju

Minja Peković, glumica drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta dobitnica je nagrade “Zoran Radmilović” na 66. Sterijinom pozorju za glumačku bravuru u predstavi “Kus petlić” Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića za ulogu Milje Bušmatlije. Dok predstave “Kus petlić” i “Vitezovi Lake male” pozorišta “Deže Kostolanji” dele nagradu Okruglog stola kritike za najbolju predstavu u celini.

“Svakim elementom svoje glumačke pojavnosti – stavom, izrazom lica, scenskim pokretom koji katkad kao da je bio deo koreografskog rešenja, impostacijom glasa i glasovnim modulacijama, svakim glumačkim postupkom i partnerskom igrom – Minja Peković je u ovoj sjajnoj i u svakom času uzbudljivoj predstavi na scenu donosila ne samo složeni karakter žene iz naroda koja se uporno bori da u dramatičnim istorijskim i društvenim okolnostima sačuva i sebe i svoj integritet, nego i da sugestivno, izražavajući individualnost lika koji tumači, bude deo komplikovanog glumačkog mehanizma koji je, na osnovu odlične rediteljeve zamisli, podrazumevao jedinstvo. Vaštinom iskusne, premda po godinama još mlade glumice, Minja je igrala na tankoj žici koja razdvaja dramu od komedije, koja u humoru pronalazi tragiku, a dozvoljava da iza ozbiljnog sadržaja načas proviri smešno.

Pritom, Pekovićeva je dramskom tekstu Ace Popovića darivala sugestivnost, njegovoj ponekad zaumnoj rečenici je obezbedila životnu prirodnost, a svaki svoj glumački postupak pretvarala je u bravuru uvlačeći gledaoce u radost teatarske igre.

Zato smo uvereni da Minja Peković pripada glumačkoj porodici čiji je rodonačelnik Zoran Radmilović“,  navodi se u obrazloženju žirija koji čine Vladimir Đuričić, direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ iz Zaječara, Aleksandar Gajin, dramski umetnik i Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar.

Foto: sajt Narodnog pozorišta Subotica

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑