Preminuo Bela Duranci

Gradski muzej danas je saopštio da nas je napustio Bela Duranci (1931 – 2021), prvi diplomirani istoričar umetnosti u Subotici, koji je radio u Gradskom muzeju Subotica od 1959. do 1975. kao kustos–istoričar umetnosti, a tokom dve godine i kao direktor ustanove i jedan je od osnivača i prvih zaposlenih subotičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Duranci je bio jedan od osnivača Savremene galerije.

Muzej će naknadno saopštiti vreme i mesto komemoracije.

Preporuka za čitanje: “Moja labudova pesma” L. Bunjuel

Moja labudova pesma Luis Bunjuel, Hinaki Novi Sad 2004 (sa francuskog jezika prevela Svetlana Stojanović)

Čitalačko hodočašće pod ruku sa Bunjuelom kroz srednji vek, nadrealizam, Španski građanski rat, Pariz, Njujork, Meksiko, Holivud i Madrid, u mimohodu sa najznačajnijim i najzanimljivijim ličnostima XX veka (Lorka, Hičkok, Ernst, Dali, Ejzenštajn, Breton, Čaplin…).

Žan-Klod Karijer je primetio da je Bunjuel, kao da je u španskom pikarskom romanu, uživao da na ovom putovanju kroz svoj život zastane i ispriča poneku anegdotu o lepoti provedenog vremena. Ta okolnost otkrila nam je pozadinu nastanka njegovih filmova, bez koje ih nije moguće razumeti do kraja.

“Ova knjiga je slika jedne izuzetne, divljenja vredne ličnosti i šetnja kroz buran, ponekad izopačen vek. Samo jednu stvar Luis tvrdi sa sigurnošću – strog lični moral je jdino prema čemu se čovek mora upravljati u životu”, naveo je Karijer.

Predstavljen „Librarion 808“ uz muziku projekta Delta43

U subotu je u Otvorenom ateljeu F predstavljen deveti broj artzina „Librarion 808“ koji izlazi od 2012. godine. Tema ovog izdanja su bendovi i muzički projekti koji su bili prisutni od prvog izdanja Librariona do danas.

Za muzički deo večeri bio je zadužen Dragoljub Ćurčić koji je predstavio svoj improvizacijski rad u okviru ambijentalno-elektro projekta Delta43.

Prisutni su mogli da kupe pomenuto izdanje časopisa i kasete, dok je umetnik Miroslav Lazendić na tekstilu štampao uspomene sa ovoj dešavanja.

Foto: Daniel Tikvicki i Maja Kovač

Natalija Raičević: Cvrčak nije neradnik, nego umetnik

Svi imamo snove belih i crnih labudova. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici.

Branislava Žujović

Osnovna baletska škola „Raičević“ juče je održala 31. godišnji koncert za 31 godinu postojanja. Nakon veoma izazovnog perioda borbe za opstanak škole, razgovarali smo sa direktoricom Natalijom Raičević o njenom osnivanju 1990. godine i akreditaciji koja je nedavno pribavljena za rad u novim prostorijama, o balerinama i njihovom bezmalo spartanskom životu, o časovima i životnim lekcijama koje se odavde ponesu u svet.

Kako je osnovana Osnovna baletska „Raičević“?

Raičević: Škola je osnovana, kao što ste napomenuli, 1990. godine u našoj kući u Šamačkoj 14. Moji roditelji su prosvetni radnici, mama je učiteljica, a tata profesor matematike. Nisu imali nikakve veze sa baletom. Mama je još kao devojčica, kod sestre svoje učiteljice koja je živela u Sloveniji i tamo imala prilike da gleda balet i koja je mojoj mami pričala o baletu i balerinama, prvi put videla špic-patike i imala priliku da gleda baletske predstave. Razmišljala je tada kako bi bilo lepo da i u Subotici može da se susreće sa baletom i gleda baletske predstave.

Dok je kasnije radila kao učiteljica, sa decom je često uvežbavala koreografije za koje su osvajali nagrade. Tako je, u razmišljanju roditelja šta da urade sa kućom, rođena ideja da u njoj bude otvorena baletska škola. Povezali su se sa Novosadskom baletskom školom. Prilikom otvaranja škole, mnogo im je pomogla primabalerina Lidija Prilipenko i tadašnja direktorica baletske škole u Novom Sadu gospođa Vera Fele. Od osnivanja bili smo istureno odeljenje Novosadske baletske škole. Moji roditelji su se 1998. godine izborili da Subotica dobije prvu privatnu baletsku školu. Kasnije nas je podržala i Baletska škola „Lujo Davičo“ iz Beograda. Svi oni su nastavili da prate rad naše škole do mog povratka iz Pariza kada sam preuzela mentorstvo.

Kako je izgledalo Vaše baletsko školovanje?

Raičević: Završila sam osnovnu baletsku školu svojih roditelja nakon koje sam otišla u Baletsku školu u Novom Sadu. Tokom srednje škole bila sam stipendista Fondacije „Marika Besobrasova“ u Monte Karlu, gde sam provela dva leta pod ličnim patronatom Besobrasove. Nakon srednje škole igrala sam u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Odigrala sam više solističkih uloga iako sam bila ansambl igrač.

Kako su se studije uklopile u Vaše planove?

Raičević: U našoj porodici studiranje je bilo obavezno. Počela sam da razmišljam šta ću da radim kada dođe vreme povlačenja sa scene, jer je igrački vek balerine kratak. Dok sam igrala u pozorištu, stekli su se uslovi da odem u Pariz i studiram pedagogiju klasičnog baleta. Tokom studija dobila sam pohvalnicu francuskog ministra kulture za postignute rezultate.  Dobila sam ponudu da ostanem tamo na fakultetu i da doktoriram. U tom trenutku naša škola je postojala dvadeset godina. Znala sam da povratkom kući mnogo toga mogu da pružim školi koju je vodila moja majka, ali koja ipak nije bila iz baletske struke.

Ipak ste se vratili…

Raičević: Ponosna sam što danas imamo decu koja igraju širom Evrope. Dijana Radić igra u Ljubljani. Bila je proglašena za najbolju učenicu budimpeštanske akademije. Petra Gubičak je učenica srednje baletske škole u Budimpešti. Rebeka Šebešćen prošla je audiciju u Budimpešti, a Jelena Milošev i Mina Horvat su maturanti ove godine.

Jelena je završila školu „Lujo Davičo“ u Beogradu. Bila je primljena u Školu ruskog internacionalnog baleta u Londonu. Bila je na audiciji u Hamburgu, u školi Džona Nojmajera i pohađala letnju školu u Monte Karlu. Mina je završila srednju baletsku školu u Novom Sadu, a bila je primljena u Minhenu u internacionalnu baletsku školu. Neke od naših učenica su učestvovale u Kanu u letnjim školama. Za letnje škole o kojima sam govorila prolazi se više eliminacionih krugova. Prvo se šalju fotografije, snimci časova, biografije i tek onda vas pozovu da dođete na audiciju lično.

Kada sam shvatila da sam napravila dobar tim oko sebe i da stručno možemo da pariramo školama u Evropi, počelo je traženje odgovarajućeg prostora i 31. godinu postojanja okončavamo u novim prostorijama.

Vaša škola je poznata i po svojim godišnjim koncertima…

Raičević: Koncerte su od prvog dana održavali moja majka i njeni nastavnici. Od kada sam preuzela školu, uveli smo aprilski koncert. Počeli smo da radimo tri koncerta godišnje, decembarski, aprilski i junski na kom ne odstupamo od akademske klasike. Tema koncerta je uvek božićna priča gde svakog decembra želimo da pošaljemo poruku dobrote i mira kroz umetnost koja spaja sve ljude na svetu u plemenitost dobrote.

Pošto pored klasičnog baleta deca imaju i časove narodne igre, istorijsko-balskih igara, solfeđa i istorije igre, u aprilu imamo malo drugačije koncerte. Tako smo igrali „Pop Ćiru i pop Spiru“ sa elementima narodnih igara, zatim „Alisu u zemlji čuda“ i „Pipi Dugu Čarapu“ koje su bliske deci osnovnoškolskog uzrasta. Izvedba našeg „Cvrčka i mrava“ nije bila klasična, koncert smo završili poentom da cvrčak nije neradnik nego umetnik.

Kako smo škola koja ima dužnost i obavezu da neguje klasičan pokret i klasičan balet, u junu ne odustajemo od godišnjeg koncerta. Tu je prisutna akademska klasika uokvirena u divertisman ili uradimo celovečernji balet po osnovama originalnog libreta koji prilagodimo učenicima svih uzrasta.

Kako izgleda prepoznavanje, podržavanje i u krajnjoj liniji vraćanje kući talenata u malom gradu kao što je Subotica?

Raičević: Mi talente možemo da negujemo do osmog razreda. Kada ih prepoznamo, u drugom razredu baletske, što je šesti redovne osnovne škole, njih izdvajamo iz grupnog odeljenja i posvećuje se posebna pažnja toj deci. Ova škola ne treba da postoji da bi negovala samo talentovanu decu. To jeste naš glavni cilj, da prepoznamo talentovanu decu i da ih pošaljemo negde dalje. Na žalost, mi smo samo prvi stepenik. Oni sa četrnaest godina treba da odu u Novi Sad, Beograd, Pančevo ili Budimpeštu gde su najbliže srednje škole ili u neki drugi veliki evropski grad. Ova deca se rano odvajaju od roditelja i vode bezmalo spartanski život.

Sa druge strane, deca koja ostaju u grupnim odeljenjima drugačije odrastaju od svojih vršnjaka. Smatram da je važno negovati kritičku misao prema kiču i šundu kojim smo okruženi. Ova deca možda neće biti baletski igrači, ali će biti ljubitelji profesije i školovana publika koja će znati kako se ulazi u pozorište i u njemu ponaša.

Kada se prepozna talenat, mislim da je naš dug prema profesiji da ga podržimo i da učinimo sve što možemo, kada su u pitanju finansijski i stručni deo, da tom detetu balet postane životni poziv. Sa druge strane, ne treba gurati svu decu u balet. Često su porodice talentovane dece lošeg finansijskog stanja i mi ih stipendiramo.

Niko ne upiše školu da jednoga dana bude drvo na sceni, svi mi imamo snove belih i crnih labudova. Teško je reći detetu da ono nije za klasičan balet, ali mi to radimo i trudimo se da ne ubijemo ljubav prema profesiji već da im pružimo drugačije odrastanje. Balet anatomski menja telo, a naše devojčice budu drugačije već na fotografijama sa mature, svojim držanjem i garderobom.

Da li se neka od učenica vratila da bude nastavnica u baletskoj školi?

Raičević: Kada sam bila maturant, predavala mi je Livija Radmanić koja je bila učenica prve generacije baletske škole „Raičević“. Livija je sada u Roterdamu. Jedno polugodište predavala mi je Ivana Dakić koja je sada u Somboru. Nakon osnovne baletske škole, ove devojčice put odnese u smeru pedagogije i jezika, te ostanu u većim gradovima ili poput Bojane Zajović, Sonje Batić i Nikole Stamenovića postanu profesionalni igrači. Retki su oni koji se baš vrate i uđu u struku baletske pedagogije.

Recite nam detaljnije šta učenici pored samog baleta uče.

Raičević: Naši učenici u prvom i drugom razredu imaju velike fondove klasičnog baleta – po 360 časova i primenjenu gimnastiku. Ova vrsta gimnastike je tu da ispravi neke fizičke teškoće koje ometaju ne samo bavljenje klasičnim baletom nego i život. To su na primer ravna stopala i problemi sa kičmom. Važno nam je negovanje zdravlja naših učenika. U trećem razredu dobijaju predmete solfeđo i narodnu igru. U četvrtom razredu imaju istorijsko-balske igre. To su igre od renesanse do 21. veka, na primer pavana, menuet, sarabanda, valceri, fome kadrila. Pošto je našoj današnjoj deci veoma teško objasniti stil izvođenja igara kroz istorijsku epohu, mnogo im pomaže predmet istorije igre gde ih nastavnik povezuje sa vremenom u kom su ljudi živeli i u kom je određena igra nastala.

Naravno, imaju i časove savremene igre, tu spadaju horton, grem i limon tehnika. Koju radimo, zavisi od generacije koju imamo. Uz praćenje plana i programa prilagođavamo im tehniku. Ukoliko se dete sprema za srednju školu u Budimpešti, učimo ga limon tehnici jer će nju nastaviti tamo, a u tome nam pomažu kolege iz Novog Sada posebno profesorica Snežana Ađanski koja je završila u Americi fakultet savremene igre.

Postoji li nešto čega Vaše učenice treba da se pridržavaju i moraju da se pridržavaju?

Raičević: Najpre, ne smeju da žaću žvaku nigde u objektu škole, kao ni u pozorištu. Veoma su slatke kada idemo u pozorište, pa nas vide da stojimo ispred. Onda gledaju gde da izbace žvaku. Ne smeju da nose kratke šortseve i bratelice u školu. Ne smeju da pozdravljaju govorom, one se nama naklone kada se sretnemo, to je baletski pozdrav, mi smo jedina nema jedinica u pozorištu. Treba da budu disciplinovane, uopšte uzevši. Ne odstupamo od ovoga. Smatram da je naša obaveza da devojčice obrazujemo u drugačijem pravcu. Da shvate koja garderoba je prikladna za koju priliku i mesto. Ovo se ne tiče samo njihovog anatomskog razvoja, već jedne estetike življenja.

Bonton, kako to ponekad strano zvuči…

Mislim da se bonton negde izgubio, da smo zaboravili šta znači biti devojčica, kako se sa petnaest godina oblači, ponaša i govori. Nositi zvanje balerine nije lako. Možda je ovo teška reč, ali revoltirana sam kada primetim da dete ima šest ili sedam godina, a da mu svi govore da je balerina. Mi našu decu nazivamo učenicima baletske škole, jer ona to jesu. Treba da prođu četiri godine osnovne i četiri srednje baletske škole, pa da dobiju zvanje baletskog igrača. Balerina ili baletski igrač postajete onda kada u svojim nogama imate barem dva ili tri celovečernja baleta, odigrana na sceni nekog od nacionalnih teatara. To je ono čemu učimo našu decu. Mislim da je to pravilno i da tako treba da bude. Naša deca imaju ispite u junu pred komisijom. Mislim da im nije lako da odrastaju, ali da prednosti ovakvog obrazovanja i vaspitanja jednog dana itekako postaju vidljive.

Koliko je balet zanimljiv dečacima u našem gradu?

Raičević: Do sada su kroz našu školu prošla svega tri ili četiri dečaka. Jedan od njih nastupa u Srpskom narodnom pozorištu. Ime mu je Nikola Stamenović. Mi živimo na Balkanu. Trebaće još mnogo vremena da prođe, da bi muškarac u kostimu baletskog igrača dobio poštovanje i zasluge za svoj mukotrpni rad.

Sa kojim izazovima se škola danas susreće?

Raičević: Devedesetih je bilo teško otvoriti školu. Znam to iz razgovora sa roditeljima. Upravo smo prebrodili izazov opstanka škole. Mislim da smo sada spremni za sve izazove, jer smo konačno u našem prostoru. Dugo nam je trebalo da nađemo adekvatan prostor za školu. Sale treba da budu velike i visoke. Mnogo toga prostor je morao da zadovolji, da bismo uopšte prošli kroz proces akreditacije.

Imali smo jedan veoma težak period. Mislila sam da su svi problemi završeni kada sam prodala kuću i podigla kredit da kupim novi prostor, a onda su inspekcijski nadzori doneli težak period sa kojim smo se borili i izborili.

Imam potrebu da se zahvalim ljudima koji su stali uz školi. U jednom tenutku smo mislili da škola neće opstati, da ćemo posle tri decenije zatvoriti školu. Onda se pojavila Sintija Čipak Katić, žena koja je danas predsednica našeg školskog odbora i koja je prikupljala donacije za rešavanje protivpožarnog problema. Uz nju su stali mnogi ljudi. Nisam verovala da će neko u doba korone osetiti potrebu za postojanjem baletske škole i stati uz nas. Neizmerno sam zahvalna svim tim ljudima. Moram takođe da pomenem Lasla i Natašu Gubičak koji su pomogli da dođemo do ovog prostora, jer je sa bankom uvek nešto novo iskrsavalo. Zahvaljujući njima, jedna banka nam je izašla u susret i pomogla oko kredita, a Sintija je pokrenula mnoge ljude da pruže pomoć školi kada je škola bila u problemu, poput Anite Kiš, Dejana Bukvića, Zorana Sudarevića i drugih. Dokumentaciju o akreditaciji dobili smo 19. maja. Meni je sve to bio ogroman udarac. Verujem da su mama i tata imali uspona i padova, takođe. Birokratija ima svoja pravila, a ja sam samo profesor klasičnog baleta.

Ipak, shvatila sam da nisam sama, da ljudi prepoznaju trud i rad koji smo uložili i da u gradu postoji potreba za ovakvom školom i klasičnim baletom. Pobedili smo, jer nama ovo nije posao već bezuslovna ljubav.

Koliko se u Srbiji priča o baletu i odlazi na predstave?

Raičević: Na to gledam kroz širu sliku negovanja. Ako na televiziji nikada ili vrlo retko gledamo balet ili operu, dramu, kao društvo nemamo mnogo šta da očekujemo. Imamo sjajan program u pozorištima, ali ključna je porodica. Ne možemo da gledamo rijalitije, pa da idemo u operu. Imala sam velike snove kada sam se vratila iz Francuske, a onda sam shvatila da ti snovi moraju da budu moj mali svet. Ne mogu da utičem na sve ljude da se promene, ali mogu ideju u koju verujem da prenesem svojim učenicama. Da ih učim kako da se ponašaju, da razlikuju profesionalizam od amaterizma, da se zalažu za kvalitet spram kvantiteta. To je moja lična pobeda i pobeda škole. Na ostalim ljudima je da to prepoznaju ili ne. Ne treba svi ljudi da budu konzumenti prave i istinske umetnosti, ali treba da postanu poštovaoci.

Subotica željno iščekuje novu zgradu pozorišta. Imali li po Vama prostora u njoj za balet i za saradnju?

Raičević: Upoznala sam novog direktora Narodnog pozorišta Miloša Nikolića koji je pokazao entuzijazam što se planova tiče. On više neće imati probleme “Jadrana”. Biće prostora i za operu i za balet u samoj zgradi. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici.

Foto: Baletska škola „Raičević“

U štampi drugo izdanje romana “Omama”

Četvrti roman Slobodana Vladušića “Omama” doživeće drugo izdanje samo mesec dana nakon što je objavljen u izdavačkoj kući “Laguna”

– Veoma mi je drago što je čitalačka publika tako dobro reagovala na prvo izdanje koje se praktično rasprodalo u roku od dve nedelje nakon što se roman pojavio u knjižarama. Takođe, u međuvremenu sam dobio mnoštvo poruka od čitalaca, a sama potreba da podele utiske o romanu puno mi znači. Naime, svoje čitaoce uvek sam video kao prijatelje. Mnoge sam tako i upoznao, pa razgovor o nečemu što napišem, bilo da se sa mnom slažu ili ne, vidim kao jedno lepo druženje – izjavio je Vladušić za Subkulturu.

Naš sajt uskoro će objaviti opširan intervju sa Vladušićem.

Grafički kolektiv “Drukker” iz Pečuja predstavio se subotičkoj publici

Sinoć su u Dvorišnoj galeriji subotičkoj publici predstavljeni grafički radovi kolektiva “Drukker” iz Pečuja.

Ova rastuća grupa mladih umetnika želi da kroz umetnost skrene pažnju na rastuće probleme koji su najlakše uočljivi u gradovima, a tiču se beskućnika, stambenih problema uopšte i razvoja. Njihova umetnost poziva građane da budu aktivni i odgovorni.

“Drukker” objavljuje umetničke publikacije i tematske serije ručno rađenih grafika.

Izložba je ostvarena uz pomoć udruženja građana “Klara i Rosa” i Centra za savremenu kulturu i umetnost iz Subotice čija je koordinatorka za likovnu umetnost, Jelena Grujučić otvorila izložbu.

Foto: Jovana Žujović

U Subotici završilo jedanaest nagrada sa 66. Sterijinog pozorja

Nakon što je saopšteno da je glumica subotičkog Narodnog pozorišta Minja Peković dobila nagradu „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru u predstavi „Kus petlić“ na 66. Sterijinom pozorju, objavljeni su ostali dobitnici Sterijih nagrada. Čak devet Sterijinih nagrada završilo je u Subotici.

Sterijinu nagradu za režiju dobio je Milan Nešković, režiser pomenutog komada. Nagrade za glumačka ostvarenja dobili su: Minja Peković za ulogu Milje Bušatlije, takođe u predstavi „Kus petlić“, Srđan Sekulić za ulogu Komenana Barjaktara u istoj predstavi i Boris Kučov za ulogu u predstavi „Vitezovi Lake male“ pozorišta „Deže Kostolanji“.

Nagradu za kostimografsko ostvarenje dobila je Biljana Grgur, za predstavu „Kus petlić“. Nagradu za koreografiju dobila je Timea Filep, za predstavu „Vitezovi Lake male“. Nagrada za scenski govor pripala je Saši Latinoviću („Kus petlić“).

Sterijina nagrada iz Fonda „Dara Darinka Čalenić“ za najboljeg mlaog glumca pripala je Milošu Laziću za ulogu Johana Šustera u predstavi „Kus petlić“. Nagrada za epizodnu ulogu pripala je Igoru Greksi za ulogu Đakona Avakuma („Kus petlić“).

Foto: Narodno pozorište Subotica

Minji Peković nagrada “Zoran Radmilović” za glumačku bravuru na 66. Sterijinom pozorju

Minja Peković, glumica drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta dobitnica je nagrade “Zoran Radmilović” na 66. Sterijinom pozorju za glumačku bravuru u predstavi “Kus petlić” Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića za ulogu Milje Bušmatlije. Dok predstave “Kus petlić” i “Vitezovi Lake male” pozorišta “Deže Kostolanji” dele nagradu Okruglog stola kritike za najbolju predstavu u celini.

“Svakim elementom svoje glumačke pojavnosti – stavom, izrazom lica, scenskim pokretom koji katkad kao da je bio deo koreografskog rešenja, impostacijom glasa i glasovnim modulacijama, svakim glumačkim postupkom i partnerskom igrom – Minja Peković je u ovoj sjajnoj i u svakom času uzbudljivoj predstavi na scenu donosila ne samo složeni karakter žene iz naroda koja se uporno bori da u dramatičnim istorijskim i društvenim okolnostima sačuva i sebe i svoj integritet, nego i da sugestivno, izražavajući individualnost lika koji tumači, bude deo komplikovanog glumačkog mehanizma koji je, na osnovu odlične rediteljeve zamisli, podrazumevao jedinstvo. Vaštinom iskusne, premda po godinama još mlade glumice, Minja je igrala na tankoj žici koja razdvaja dramu od komedije, koja u humoru pronalazi tragiku, a dozvoljava da iza ozbiljnog sadržaja načas proviri smešno.

Pritom, Pekovićeva je dramskom tekstu Ace Popovića darivala sugestivnost, njegovoj ponekad zaumnoj rečenici je obezbedila životnu prirodnost, a svaki svoj glumački postupak pretvarala je u bravuru uvlačeći gledaoce u radost teatarske igre.

Zato smo uvereni da Minja Peković pripada glumačkoj porodici čiji je rodonačelnik Zoran Radmilović“,  navodi se u obrazloženju žirija koji čine Vladimir Đuričić, direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ iz Zaječara, Aleksandar Gajin, dramski umetnik i Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar.

Foto: sajt Narodnog pozorišta Subotica

Predstavljanje devetog broja artzina „Librarion 808” i delta43 u Otvorenom ateljeu F

U subotu, 26. juna, sa početkom u 19 časova, u Otvorenom ateljeu F biće predstavljeno deveto izdanje artzina “Librarion 808”. Pristutni će moći da slušaju muzičke imrovizacije Dragoljuba Ćurčića u okviru projekta Delta43, a zahvaljujući umetniku Miroslavu Lazendiću svako ko donese neki odevni predmet ili platnenu torbu, moći će da na njemu ponese štampanu uspomenu.

Daniel Tikvicki, osnivač Librariona i, kako sebe naziva, njegov neurednik, izjavio je za portal Subkultura da Subotica ima značajno mesto u istoriji „fanzinaštva“.

– Pomenuću Mirka Stoilkova-Mirčeza (1965-2014), (Zašto baš mi, Ples slomljenog dupeta na vetru i Bačka tribina) i naravno, živu legendu, ilustratora-fanzinaša, Damira Pavića Septika, čiju je neumornu produkciju teško sagledati i sažeti u jednu rečenicu, i hronološki i u formalnom smislu, jer i u ovom trenutku verovatno nešto stvara u svom prostoru.

Tu liniju samostalnog izdavaštva i alternativne umetničke produkcije pokušava da prati i „Librarion“, koji deluje od 2014. godine u Subotici, kao projekat Daniela Tikvickog (mene), a odnedavno i u Beogradu i Prijedoru, zahvaljujući mladoj snazi Pavla Banjca. Tako je 3. maja 2021. godine izašao „Librarion 808”, kao Antologija tekstova bendova i muzičkih projekata u periodu od 2012. godine do danas, što je tema izdanja – rekao je Tikvicki.

Izbor pesama, i muzike, veoma je ličan za oba „neurednika“ i kako Tikvicki navodi predstavlja odgovor na pitanje položaja savremene poezije, primenjene u muzici, ali i samog poimanja poezije.

– To su, dakle, idealni primeri za antologiju muzičkih tekstova u rasponu od skoro jedne decenije (2012. godina, pa na dalje). Takođe, svaku objavljenu pesmu u njenoj muzičkoj izvedbi možete odslušati skeniranjem QR-koda koji je odštampan uz sam tekst – napominje Tikvicki.

To možete učiniti i ako imate pri ruci štampano izdanje, koje ćete imati prilike da vidite i kupite na subotičkom predstavljanju.

Pored promocije pomenutog izdanja, piblika će imati priliku da sluša improvizacijski rad u okviru subotičkog ambijentalno-elektro projekta Delta43, kojim rukovodi Dragoljub Ćurčić.

Jedan od domaćina galerije, Miroslav Lazendić, prirediće “Print parti” u njegovom stilu, stoga vas pozivamo da donesete majice, dukseve, platnene torbe, haljine, suknje, bermude, zavese, goblene i druge tekstilne predmete – ko je imao prilike da prisustvuje njegovim print-sesijama, zna da je zabava zagarantovana.

Biće postavljen i „Librarionov“ mini-distro, gde će moći da se kupi štampano izdanje pomenutog artzina i nekoliko kasetnih izdanja.

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑