Pićuka: Kratka priča o društvenoj ravnodušnosti

Dečak A. na mestu tragedije

Kako nam se dogodilo da jedna prostačka formula življenja, poput stupidne metafore o bolu u predelu muškog reproduktivnog organa, postane opšti obrazac funkcionisanja bezmalo celog društva?

Branko M. Žujović

Kada su mladi jermenski teroristi 9. marta 1983. godine u Beogradu pucali na turskog ambasadora Galipa Balkara, jednog od njih stigao je i oko pasa uhvatio pukovnik Slobodan Brajović. Drugi građanin uhvatio ga je za ruku. Terorista im se otrgao i ranio Brajovića. Drugim metkom ranio je prolaznicu Zoricu Zolotić.

Nastavio je da beži ka Pravnom fakultetu, a građani su trčali za njim. Policajac, koji se tu zatekao privatnim poslom, u svom automobilu, pokušao je atentatora da zaustavi klasičnim gaženjem. Nije uspeo. Pošlo je to za rukom tek drugom policajcu, koji je takođe bio van dužnosti, a koji je atentatora ranio pucajući iz pištolja.

Za drugim atentatorom potrčali su student Željko Milivojević sa još dvojicom prolaznika. Atentator se u jednom trenutku okrenuo i sa tri hica ubio studenta. Posle se dokopao autobuske stanice i uspeo da uđe u autobus za Novi Sad.

Ostalo je istorija ovog tragičnog događaja u kojem smo svetu bili pokazali da smo živi i da smo ljudi.

U međuvremenu se nešto dogodilo sa nama. Tok naše istorije kao da je postao etička ponornica.

O tome razmišljam 17. juna ove godine, nad šumovito-smaragdnim htonskim prostorima Krupe na Vrbasu, kraj Banja Luke, dok u ruci držim telefon kojim mi Imre Perc uzdrhtalim glasom javlja da će njegov četrnaestogodišnji posinak, po imenu Pićuka, umreti zbog davljenja u kanalu i da je celo selo mirno na obali čekalo da dođu vatrogasci i hitna pomoć da ga izbave, što su ovi na kraju i učinili.

Imreovog posinka iz kanala izvadili su članovi ekipe hitne pomoći, čim su došli, više od pola sata nakon što je upao u kanal. Nekim čudom, dečak je preživeo. I dan danas se nalazi u dubokoj komi na odeljenju intenzivne nege dečje bolnice u Novom Sadu.

Već u ponedeljak bio sam na licu mesta, u Gabriću kraj Subotice.

Niko u selu nije hteo ništa da kaže, osim dečaka A. koji je stariji maloletnik. Uz pristanak svoje majke, odveo me je na mesto tragedije. Moli da mu ne navodim ime, iako će, svejedno, svi u selu ionako znati o kome je reč.

Nesrećni Pićuka do tada je bio najmanje pet puta reanimiran i nalazio se na aparatima za disanje. Kažu da je preživeo zahvaljujući tome što mu voda u potpunosti nije bila prodrla u puća. Bio je, kako pričaju, licem i grudima okrenut ka dole. Oštećenje mozga, kažu, približno devedeset odsto.

Vozimo se automobilom do kanala, gde je Pićuka došao da se igra sa drugom. Očuh je bio na poslu, majka sa braćom u gradu.

A. mi pokazuje samo mesto tragedije.

Na travi su još uvek razasute ampule i ambalaža medicinskih stredstava kojima je rađena reanimacija. Niko se nije potrudio da te podsetnike jedne velike tragedije ukloni. Postali su deo ambijenta uz kanal, na mestu koje će od sada nositi teško breme zle dečakove sudbine.

Medicinska ambalaža na mestu tragedije

Priča se da je Pićuka bio povredio nogu i da je pokušao ranu da opere u prljavoj vodi kanala. Uprkos užetu i plastičnoj mreži prostrtoj preko obale, upao je u vodu. Bio je neplivač, platio je najteži danak dečačkoj naivnosti.

– Drug sa kojim je bio uspaničio se u tom trenutku. Hteo je da mu pomogne. Uprkos panici, učinio je najpametniju stvar. Brzo je otrčao do obližnjih kuća – svedoči A. koji se ubrzo našao na licu mesta. Jedini je od meštana, koji su se ubrzo okupili, pokušao da dopre do Pićuke koji je, prema procenama, bio na metar i po ili dva dubine.

– Pokušao sam da njegovo telo napipam nogama i da ga izvučem, ali nisam znao tačno mesto gde je upao – svedoči A.

Ostali koji su se okupili na mestu tragedije, odrasli ljudi, ćutali su i razgovarali. Izvesni P. M. iz obližnje ulice dečaku koji je otrčao po pomoć rekao je da ga “boli k…”. Niko od punoletnih meštana, koji su došli na lice mesta, nije ni pokušao da uđe u vodu, iako je među njima bilo plivača. Dok se nebo nad nesrećnim dečakom otvaralo, čeprkali su pomalo nekim štapom po kanalu i izgovarali se da ne znaju da gnjure i da je najbolje sačekati da dođu vatrogasci ili hitna pomoć.

Ta informacija me je porazila.

Ove reči potvrđuje i dečakov očuh koji je Pićukinu majku sa petoro njene dece iz prvog braka primio pod preskromni krov svog doma koji izdržava radeći od nadnice. Percove sam upoznao kada sam snimio reportažu o Pićukinom bratu Šanjiki koji keks, koji dobije za užinu u školi, nosi kući da podeli sa braćom koja često nemaju slatkiše na stolu. To je jedna po svemu uzorna i dobra porodica.

U šta smo se to pretvorili od 9. marta 1983. do danas? Neko je otišao u tupo stado, a poneko u svirepi čopor.

Konačno, priča mi maloletni A, stigla je ekipa hitne pomoći. Jedan od članova ekipe uskočio je u kanal i izvadio Pićukino telo.

Kako nam se dogodilo da jedna prostačka formula življenja, poput stupidne metafore o bolu u predelu muškog reproduktivnog organa, postane opšti obrazac funkcionisanja celog društva?

Poražen sam se vratrio iz sela.

Dečak Ištvan Op – Pićuka sa mlađom braćom

Iz razmišljanja me je prenula poruka koju sam dobio. Onaj isti T. M, koji je rekao to što je rekao, slao mi je najgore uvrede i pretnje. Potom me je telefonom zvao i njegov sin. Tvrdio je da njegov otac, koji se u objavljenim inicijalima ipak prepoznao, toga dana uopšte nije ni bio u selu. Obojica su pretila tužbom koja, ipak, nikada nije stigla na moju adresu.

Pićuka je u međuvremenu preživeo najmanje još jednu reanimaciju, sepsu, traheotomiju i na kraju koronavirus.

– On je, očigledno, veliki borac. To kažu i lekari u Novom Sadu: željan je života, ima snažan organizam. Trebalo je da mi ovog leta pomaže u poslu. On je vredan dečak. Kada se probudi, poneće moje prezime, to je moj sin – priča mi usput Pićukin očuh Imre, potvrđujući još jednom priču o odnosu meštana prema ovoj tragediji, dodajući da je T. M. bio da uputi izvinjenje, ali da sa njim više ne razgovara.

Danas, svaki dan započinjem kafom i porukom Imreu Percu koja glasi: “Kako je Pićuka?”. Perc odgovara: “Nema promena. Živ je.”.

Pićukina majka ima samo jedan san: da se jednog jutra njen dečak probudi. Ništa više od toga. Ona sada razume da Pićuka, ukoliko se izbori za to jutro, neće biti isti kao što je bio. Ali, eto, samo da se probudi.

Percovi u Sremskim Karlovcina nakon posete sinu u bolnici

U njihovoj preskromnoj porodičnoj kući, svega dvestotinak metara od kanala i mesta tragedije, kada sam ih posetio, mališani su delili sladoled. Petoro malih plavušana i njihova starija sestra.

Šanjika, o kom sam već pisao, izdvojio je šesti deo porcije i odneo parče u zamrzivač. Taj deo pripada Pićuki i treba da ga sačeka.

Taj gest uliva nam nadu da vreme između 9. marta 1983. i 17. juna 2022. godine, ipak, nije teklo ni potpuno jalovo, ni potpuno besmisleno i da među nama, možda, još uvek ima ljudi.

IGOR GREKSA: Dedine mokasine na daskama koje život znače

Sadržaja nema nigde. To je ideja naše predstave „Izbiračica“: da se društvene konvencije poštuju, da je sve poza, da je sve samo za nekoga ko gleda spolja, a da sadržaja uopšte nema ni u nama, ni u odnosima između ljudi, ni u emocijama

Branislava Žujović

Lik i ime Igora Grekse brzo su postali poznati i dragi publici u subotičkom pozorištu. Razgovarali smo o predstavama „Kus Petlić“ i „Izbiračica“ iz drugog ugla – o mokasinama, epizodnim ulogama na sceni i u životu, ali i o odsustvu sreće kada napokon dobijete ono što ste najviše želeli. Nije izostao ni Tošicin savet mladima kako da pobede konkurenciju.

Ko je za Vas đakon Avakum koga glumite u predstavi „Kus petlić“?

Greksa: Ko je đakon Avakum iskristalisalo se još dok smo radili na predstavi jer smo razgovarali o ljudima preletačima, bilo da su oni istorijski, ideološki ili politički preletači. Đakon Avakum preleteo je iz religioznog čoveka u komunistu, što se u mojoj porodici desilo sa mojim dedom, doduše potpuno suprotno. On je bio zadrti komunista, a onda je poslednjih petnaest godina postao neviđeno veliki vernik. Tako da mi je ovo bilo veoma poznato iz porodice.

U predstavi čak nosim cipele koje su pripadale baš mom dedi. Tražili smo šta bih, što se kostima tiče, još mogao da dodam na sebe, pa me je kostimografkinja pitala kakave cipele želim. Rekao sam da hoću mokasine. Kako nije uspevala da ih pronađe, setio sam se da je moj deda nosio takve, kakve bih ja voleo da nosim u predstavi i kakve bi đakon Avakum nosio. Na taj način smo našli autentično „komunističke“ mokasine mog dede. I na nekom simboličkom nivou igram u cipelama svog dede, što je meni jako lepo i veoma mi znači.

Na Sterijinom pozorju dobili ste nagradu producentske kuće „SCOMEDIASCO“ za epizodnu ulogu u pomenutoj predstavi. Kako bi „Kus petlić“ izgledao bez đakona Avakuma?

Greksa: Pitanje za sam tekst predstave je: ko je uopšte kus petlić? Da li je to Pile Kopile, da li je to Milja ili je đakon Avakum. Mislim da bez ijednog od likova koji se nalaze u predstavi, priča ne bi funkcionisala jer su u pitanju mali, sitni ljudi, zgusnuti na veoma uzak prostor, zgusnuti svojim okolnostima. Vrlo tesno su povezani jedni sa drugima tako da ako biste i jednog iščupali, cela priča bi pala u vodu što se vidi i u našoj igri. Nas šestoro glumaca, toliko povezano zajedno igramo da bez samo jedne osobe to ne bi bilo to, predstava se ne bi održala na narativnom nivou.

Da đakon nije prešao iz sveštenstva u komunizam posle Drugog svetskog rata, da li bi on neminovno bio samo epizoda u posleratnom životu?

Greksa: Verovatno bi ostao neprimetan. Ovaj „transfer“ ga je označio i pojačao, dao mu je na težini i na važnosti. Da se nije desilo to što se desilo u predstavi, neću reći šta da ne bih pokvario doživljaj onima koji još nisu odgledali predstavu, on bi ostao nevažan đakon, pomoćnik sveštenika koji to radi jer ga je otac naterao i to bi bio bledi lik koji se samo mota tu negde okolo.

Međutim, ovaj prelazak u komuniste ga je pojačao, dao mu je jarke boje. Da se to nije desilo, bio bi samo statista u predstavi i u životu.

U „Izbiračici“ Koste Trifkovića glumite Tošicu. Može li se reći da je kraj predstave zaista srećan za njega jer će se oženiti onom koju želi?

Greksa: O ovome smo razgovarali sa rediteljkom Ivom Milošević dok smo pripremali predstavu, konkretno o kraju predstave. Tošica izgovara: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“ kada zaprosi Mlačiku i ona konačno pristane. Međutim, oboje u tom trenutku nabace neki kiseo osmeh. Razgovarali smo o značenju tog rediteljskog postupka ili tog glumačkog sredstva i došli smo do zaključka da je to ono što Desanka Maksimović govori – da je sreća lepa samo dok se čeka.

Ono što priželjkujemo nam je ideal, jedva čekamo da do toga dođemo i svu svoju energiju i snagu usmeravamo ka tom cilju. A kada se desi da dođemo to tog cilja, neretko shvatimo da nije toliko bajno. Niti nam je možda to bilo potrebno. Sa druge strane, da li je uopšte bilo potrebno ulagati toliko energije?

Nazvao bih to životnim trivijama. Da li je dobiti ženu u koji si zaljubljen najvažnija stvar u životu? Tošica je ispunio svoj cilj, ali da li je suštinski srećan? U našoj predstavi sigurno nije. Od početka do kraja želi samo da dobije Malčiku i to ponavlja, međutim, kada to ostvari mislim da shvata da to nije to.

Pitala sam Minju Peković kakav bračni život čeka Tošicu? Šta Vi mislite, kakav ga čeka?

Greksa: Mi smo u predstavi malo načeli kakav bračni život nas čeka. Mislim na bračni život sa malom, slatkom torticom, slatkom bebicom. Sve ono što je forma i što je društveni konstrukt ispunjeno je. Sadržaja nema nigde. To je ideja naše predstave: da se društvene konvencije poštuju, da je sve poza, da je sve samo za nekoga ko gleda spolja, a da sadržaja uopšte nema ni u nama, ni u odnosima između ljudi, ni u emocijama.

To je boljka i savremenog čoveka. Zato je Kosta Trifković tako velik i važan pisac – naš klasik, jer ono što je napisao u 19. veku važi i danas samo u nekim malo izmenjenim okolnostima i društvenom okruženju.

Nakon igranja Tošice u „Izbiračici“ koji je Vaš savet mladima – kako pobediti konkurenciju?

Greksa: Reći ću najopštiji mogući savet. Kada sam dobio nagradu za epizodu na Sterijinom pozorju, asistent mog profesora Boris Ješević poslao mi je poruku i napisao mi je: „Bravo Igore, to je retko da neko tako kasno završi akademiju (ja sam diplomirao sa trideset godina), a da se tako brzo iskristališe i da taj čovek dobije neko priznanje esnafa“. Razmišljao sam o tome, jer me je to pratilo i kroz školovanje. Bio sam zagrižen da ja to moram da završim, to je ono čime se bavim.

Mislim da je recept: rad do krvi, upornost i poštenje u smislu ako sam prihvatio i počeo nešto da radim, ja ću to na najpošteniji mogući način doterati do kraja bez ikakvog krivinarenja ili eskiviranja bilo čega. Znači: rad, disciplina i poslovna etika u svemu.

Čula sam da živite na relaciji Novi Sad – Subotica. Čekajući brzu prugu, kako izgleda Vaš radni dan?

Greksa: Ja sam Sremac, Šiđanin koji je studirao u Novom Sadu i dobio posao u Subotici. Za Novi Sad sam još uvek vezan i doktorskim studijama.

Kada upišeš akademiju, pristaneš da živiš kao čergar i kao nomad zauvek. To važi za reditelje, glumce, kostimografe jer retko kad ste duže od mesec dana u mestu u kom vam je ognjište. Život na točkovima suđen je svim dramskim umetnicima. Tu nema slaganja haosa jer je on konstantan. Pitanje je kako ga prihvatiti i kako se dobro organizovati. Važno je imati dobar planer u telefonu.

Koliko ste uspeli da osetite atmosferu života u Subotici?

Greksa: Svaki grad ima svoj mentalitet, što ne mora da ima negativnu konotaciju. Za Subotičane mogu da potpišem da vole pozorište. Sve naše predstave su sjajno ispraćene. U novoj zgradi koju željno iščekujemo biće ljudskiji uslovi i za nas i za gledaoce.

Foto: Privatna arhiva, Narodno pozorište Subotica, Branislava Žujović

MINJA PEKOVIĆ: Za ljubav treba hrabrosti

Divno je kada se u pozorištu desi katarza. To je taj momenat kada dođe do prepoznavanja zajedničkog, kada nas kolektivni duh sve objedini i kada dođe do pročišćenja kroz emociju. Taj trenutak nas je sve i poslao u teatar

Branislava Žujović

Uz smeh negde visoko iznad scene “Jadran”, sa viklerima u kosi, Minja Peković ispričala mi je zašto je baš njoj bilo suđeno da igra Milju Bušatliju i kako su pripreme za predstavu oživele anegdote predaka. Saznala sam šta spaja Minju, Milju i Malčiku i kakav bračni život čeka sve Tošice koji su spremni da se odreknu sebe.

Prethodnu sezonu i početak ove obeležila je predstava „Kus petlić“ po tekstu Aleksandra Popovića koja je dobila brojne nagrade. Vi u predstavi tumačite lik Milje Bušatlije. Šta Vas u njenom liku nadahnjuje?

Peković: Taj lik je ono što sam upoznavala odrastanjem u Bosni odakle potiču moji ženski koreni od prabake, bake, tetaka do moje majke. To je struktura ličnosti koju sam odrastanjem imala prilike da upoznam i koju ne verovatno, nego sigurno nosim u svom kodu.

Sa druge strane zanimljiva je jedna paralela. Milja je kao izbeglica tokom Drugog svetskog rata došla iz Bosne u Srbiju što je i moja priča nekoliko decenija kasnije. Mislim da su se tu preplele sudbine glumca i lika čime se dogodilo nešto zaista nadahnjujuće.

Da li su slučajno izabrali Vas za ovu ulogu?

Peković: Izbor je bio neverovatan. Ovu ulogu trebalo je da igram još pre dve ili tri godine. Tada sam zatrudnela i nisu mogli da se dogovore ko bi umesto mene igrao. Rešili su da me sačekaju i prva proba je bila zakazana za 16. mart 2020. godine, a vanredno stanje uvedeno je 14. marta.

U međuvremenu sam operisana i počela sam da primam hemioterapiju. Tako da su rešili da me opet sačekaju.

Treći pokušaj završio se tako što sam dobila kovid, pa su me opet sačekali. Meni je izgleda bilo suđeno da odigram ovu ulogu uz sve peripetije. Na kraju posle sveg tog čekanja dobili smo mnoštvo nagrada i predstava je lepo prihvaćena od strane publike. Što se neme tiče, vredelo je sve to sačekati.

Saznali smo šta povezuje Vas i Milju. Šta povezuje nju i druge žene danas, pogotovo žene koje su u drugom stanju?

Peković: Mislim da Milju prijemčivom čini njena prostodušnost, njen jednostavan, topao i realan pogled na svet. Tu je, takođe njeno nepredavanje, ljubav prema životu, svetu, njenim bližnjima. Ona prihvata životne nedaće i radosti kao sastavni deo ove velike igre koja se naziva život i pronalazi radosti u svemu tome. Mislim da je sve ovo čini simpatičnom kada je ljudi gledaju.

Čula sam od mnogih ljudi da su plakali gledajući ovu predstavu. Mogu li na sceni da se osete suze iz publike?

Peković: Vrlo je čudno kada ste na sceni. Iako publika tokom ove predstave sedi na sceni, ona je u mraku i glumci je ne vide jasno. Perifernim vidom vidite samo maske. Ne znam kako će biti kada se jednoga dana maske skinu i mi u prolazu zaista „zakačimo“ lice nekoga iz publike ko je u određenoj emociji u tom trenutku. Ovako do samog kraja predstave ne znamo kako publika reaguje.

Čudna je reakcija jer kad ljudi uđu u predstavu i počnu da je prate, mi to detektujemo kao tišinu tj. muk nekoga ko sluša i ko pomno prati. Vi onda osećate intenzitet, ali ne možete da prepoznate da li je pozitivna ili negativna reakcija. Samo osećate gustu energiju. Tek na samom kraju kada se sretnete oči u oči sa ljudima vidite pravu reakciju.

Sada kada znate da ova predstava izaziva burniju reakciju kod publike, da li Vam to daje dodatnu motivaciju?

Peković: To je divno iskustvo. Divno je kada se u pozorištu desi katarza. To je taj momenat kada dođe do prepoznavanja zajedničkog, kada nas kolektivni duh sve objedini i kada dođe do pročišćenja kroz emociju. Taj trenutak nas je sve i poslao u teatar. Onda imate osećaj zadovoljstva, radosti i sreće jer se nešto važno dogodilo te večeri. Ne samo za vas nego i za ljude koji su vaši sugrađani, sunarodnici, ljudi sa kojima živite. Taj osećaj da ste nešto zajedničko, a važno podelili je neizreciva radost za umetnika.

Nisam znala da Vas je život pripremao za ovu ulogu. Kako su se Vaše kolege upoznavale ambijentom života oko Drugog svetskog rata?

Peković: Svaka predstava zahteva svoju pripremu, nema univerzalnog recepta. Morate da pročitate što više o delu i samim okolnostima, prikupljanje građe te vrste je osnovno, blic upoznavanje sa faktima.

Za tumačenje ovakvih likova, dragoceno je, bar meni bilo, što smo tokom proba u razgovorima, razmenjivali priče i anegdote koje smo slušali od deda, baka i drugih ljudi. Kroz te sličice iz života ljudi i onoga što smo kao deca čuli, jer smo imali priliku da upoznamo ljude iz tog vremena, stvarali smo sliku. Dragoceno je što smo ih čuli, upoznali i onda na osnovu svih tih priča mogli smo da maštamo, da konstruišemo i rekonstrušemo događaje.

Mislim da je jedan od velikih kvaliteta ove predstave to što nije vezana ni za jedan konkretan vremenski trenutak. Iako je data okolnost da se dešava posle Drugog svetskog rata u Beogradu, ona prevazilazi taj trenutak. Nije konzervirana ni estetikom ni oblačenjem, nego može da postoji kao priča o ljudima u nedaći uprkos svemu.

Rekli ste da ste jedni drugima pričali anegdoote tokom proba. Da li možete da izdvojite neku koja je na Vas ostavila poseban utisak?

Peković: Bilo ih je jako mnogo. Kada se uđe toliko duboko u materiju, dođete do tačke kada više ne znate ko vam je tačno šta rekao i imate samo mnoštvo informacija. Neke od priča ćemo sigurno za desetak godina posvojiti pa ću ja da pričam kako je to rekla moja baba, a u stvari je bila rediteljeva baba i tako dalje. Već polako ulazimo u taj teren.

Ove sezone glumite Malčiku u „Izbiračici“. Imaju li Milja i Malčika nešto zajednično, osim Vas?

Peković: Osim tog slova M tj. činjenice da sve tri imamo isti inicijal, meni su još uvek njih dve veoma različite pre svega po socijalnoj pozadini koja definiše u startu njihov život. Poveznicu bih mogla da nađem u tome što se svaka od nas tri bori za neki svoj san. Ni Milja, ni Malčika, ni Minja se ne predaju tako lako.

Glumci u predstavi „Izbiračica“ podsećaju na lutke. Šta ta baletsko – lutkarska gluma dodaje ili daje liku Malčike?

Peković: Mislim da nam ta stilizacija omogućava da uvidimo krutost nekih društvenih normi. Da vidimo koliko je nešto što se podrazumeva obzirom na okolnosti u kojima živimo i o čemu više i ne razmišljamo, u stvari apsurdno. Kad se nešto tako zaoštri i stilizuje i napravi jedna konvencija i kada to posmatrate tako kruto i formalno, čovek se zapita: „Dobro, kako ja sad da dišem u svemu tome?“

Postupak stilizacije koji je rediteljka odabrala je u tom smislu jako dobar i precizan jer omogućava gledaocu da prati kako se te sudbine dešavaju i kako se svi ti odnosi formiraju pod uticajem onoga što zovemo socijalni okvir. Čak i kada izgleda kao velika torta sa puno šlaga i jagodom na vrhu, to i dalje može biti gorak kolač.

Koja socijalna norma je u „Izbiračici“ najjače naglašena?

Peković: U mojoj interpretaciji i viđenju svega toga je činjenica koliko čovek mora da bude uplašen ili nesiguran da bi se zbog socijalne norme odrekao sebe, svoje slobode i autentičnosti. Koliko je zapravo strah od socijalnog odbacivanja jak da on može da nas natera da odbacimo sebe.

U predstavi vidimo šestoro mladih. Voli li iko od njih osobu koju je izabrao?

Peković: Za ljubav treba imati hrabrosti. Treba imati volje, srca, a nekada kalkulacije raznih vrsta i želja za komforom (tu ne mislim samo na komfor koji novac može da donese, nego mislim na osećaj da vam je sve potaman) odvedu u drugom pravcu. To potaman se često kosi sa onim što ljubav u stvari jeste.

Kad pogledate šta je za svakoga od nas najveća ljubav, ljudi će najčešće reći da je to ljubav prema detetu. Svi znamo da dete noću plače, da roditelji ustaju, da ne spavate. Tako ljubav nekada traži da se žrtvujete (to nije u negativnom smislu). Zašto svaka druga ljubav ne bi bila isto takva da čovek da malo više. Ljudi u predstavi kalkulišu sa tim koliko će da daju. Oni bi svi da uzmu. A kada dođe do davanja kreću kalkulacije. Kada uđete u kalkulacije, onda se čovek mic po mic odmiče od sopstvene sreće i zadovoljstva.

Koliko je Malčika ka kraju predstave svesna šta ju je dovelo u datu situaciju?

Peković: Malčikin kraj je pokušaj socijalnog spašavanja u smislu spašavanja sebe u društvenom smislu. Ona to na naki način uspeva, ali po cenu Pirove pobede. Imala je jedan stepenik da pređe, a onda, kako se popela na njega, otvorio se ambis pitanja: šta sutra, kakav će to biti život? To tek iskrsava.

Za kraj, šta mislite, kakav bračni život čeka Tošicu?

Peković: Kao i Mlačiku. Oboje su došli do nekog mini cilja, do nekog malog rezultata, a sada ćemo da vidimo koliko svakog od njih to košta.

Foto: privatna arhiva, Narodno pozorište Subotica, Branislava Žujović

Grupi Bosch+Bosch uručena Likovna nagrada “Foruma”

Direktor novosadske Izdavačke kuće „Forum“ Gabor Virag u petak je u Gradskom muzeju uručio Nagradu za likovnu umetnost ove kuće koju je za 2019. godinu dobila grupa Bosch+Bosch.

U ime grupe Bosch+Bosch nagradu je primio Balint Sombati i predao ju je direktorici Gradskog muzeja u Subotici Aniko Baba Mihajlović sa željom da se nagrada priključi kolekciji radova grupe Bosch+Bosch koja se nalazi u muzeju.

“Želeo bih da napravim paralelu između ove večeri, odnosno predaje nagrade i dadaističke večeri jer delovanje grupe u istorijskom smislu čini kontinuitet, bez obzira što mi onovremeno nismo ništa pouzdano znali o dešavanjima 1922. godine. Samo se šuškalo o tome i sve dok Marija Cindori Šinković nije prostudirala taj matine to je sve ostalo nama nepoznato. Istakao bih srednje-istočno evropski tj. internacionalni karakter tih umetničkih strujanja. Subotica je u tom smislu u dva značajna trenutka, 1922. i 1972. godine, postala deo evropske i svetske umetnosti bez obzira što naša delatnost nije adekvatno vrednovana u lokalnim okvirima kulturnog miljea grada”, izjavio je za naš sajt Balint Sobmati.

Sombati je najavio veliku retrospekciju grupe zakazanu za jun 2022. godine na kojoj će u češkom gradu Olomucu biti izloženo pet stotina eksponata iz kolekcije Marinka Sudca. Sledi i restrospekcija u “Muzeju savremene umetnosti” u Rijeci.

Žiri novosadskog Izdavačkog zavoda „Forum“ 30. novembra 2020. jednoglasno je doneo odluku da grupi „Bosch+Bosch“ dodeli Nagradu za likovnu umetnost, a zbog pandemije uručenje nagrade je odloženo. Članovi žirija u sastavu Eled Černik, Korina Gubik i Geza Ric istakli su da je grupa „Bosch+Bosch“ imala veliki uticaj i dala značajan doprinos umetnosti u Srbiji, a posebno na području Vojvodine.

Ova neoavangardna grupa osnovana je u Subotici 1969. godine i činili su je Balint Sombati, Slavko Matković, Atila Černik, Laslo Kerekeš, Katalin Ladik, Laslo Salma i Ante Vukov.

Foto: Nela Tonković

Kreativna radionica „Otvorena knjiga“ i vođenje kroz izložbu Vanje Subotić

Počele su prijave za radionicu „Otvorena knjiga“ koju će u Savremenoj galeriji 27. jula voditi umetnica Vanja Subotić.

Učesnici radinice moći će da izrade knjigu za likovne beleške ili da stvore svoje umetničko delo inspirisano izložbom „Jaje idenditeta“.

Na radionici može da učestvuje 10 osoba starijih od 16 godina. Učešće je besplatno, a rok za prijavu na imejl pedagog.sgsu@gmail.com je 26. jul u 18 časova.

–  Autorska odnosno umetnička knjiga predstavlja medij pun mogućnosti. Istraživala sam ih godinama i uvek se pojave nove knjige koje vas vuku u kontinuirani rad i donose nova saznanja kroz igru. Zabava je u celom procesu izrade, od odabira materijala i načina izrade do formiranja principa i logike koji se u knjizi primenjuju. Sada želim da podelim svoja iskustva i raduje me rad u društvu. Prijavite se da knjigotvorimo stvarnost – rekla je za naš portal Vanja Subotić.

Savremena galerija pripremila je za 23. jul u 19 časova i razgovor sa Vanjom Subotić uz šetnju kroz izložbu.

Neka se štampa Crnjanski! SUBOTIČKI JUBILEJ KOJI NIKOGA NE ZANIMA

“Početkom šeste decenije 20. veka pesnik Dušan Kostić, kao urednik subotičke ‘Minerve’, obratio mi se pitanjem da li Partija dozvoljava da se objave Seobe Miloša Crnjanskog, emigranta u Engleskoj”, zabeležio je Dobrica Ćosić. Subotička “Minerva” je zahvaljujući ovoj hrabroj inicijativi štampala prvo posleratno izdanje “Seoba”, pre tačno 65 godina. Zašto u lokalnom establišmentu više nemamo nijednog Kostića, spremnog da pita u vezi sa onim što zaista misli?

Branko M. Žujović

Početkom marta ove godine, u bolnicu me je ispratila poslednja stranica knjige “Dvanaest portreta” Dobrice Ćosića koju je za štampu priredila njegova ćerka Ana Ćosić Vukić. Od korone sam se u početku naizmenično lečio epizodama “Sopranovih” i čitanjem Ćosićevih portreta. Okupio sam nesvakidašnji konzilijum ovdašnjih književnika i kriminalaca iz Nju Džersija koji se, iz nekog razloga, sasvim dobro slagao.

Prvi među Ćosićevim pisanim portretima bio je lik prznice Miloša Crnjanskog koji bi, da je bio u prilici, možda najbolje opisao Korada Soprana zvanog Džunior i Tonijevu majku Liviju. Možda i Karmelu Soprano nad čijim bi likom mnogi među nama mogli makar da se zamisle.

Izolovan, potom, na infektivnom odeljenju ovdašnje bolnice danima sam, iznova, iščitavao “Kod Hiperborejaca”. Priključivan s vremena na vreme na infuziju, lutao sam Rimom za Crnjanskim kog je Ćosić, sudeći prema redosledu pisaca u svojoj knjizi, najviše cenio od svih.

Poslastičarnica Babington nadomak Španskih stepenica, Berninijev čamac odmah pored, Kafe Greko gde sam, u godinama pre epidemije, sricao Gogoljevu cedulju ispisanu ćirilicom, pa kafe Rozati gde je Crnjanski povremeno sedeo sa zagonetnom gospođicom Dela Kloa, Narodni trg ili Pjaca del popolo sa čijeg kraja Neronova utvara vekovima, noću, opseda Rimljane i njihove goste, Pinč pun zelenila sa pogledom na Mikelanđelovu kupolu u suton i palata Borgeze, pa nazad, preko Tibra, do Sent Anđela i četvrti Trastevere sa svim onim sjajnim malim restoranima…

Dok sam prelazio Milvijski most, na kom je Konstantinovo hrišćanstvo iskasapilo Maksencijev paganski svet, osećao sam se pomalo kao begunac iz bolnice.

Iz maske, priključene na veliku i pretešku čeličnu bocu koju su, kako bi Crnjanski verovatno primetio, ljupke medicinske sestre okretale kao lepezu, udisao sam čist kiseonik osvežen vodom. Podsećao me je na pljuskovima prošaranu vedrinu Rima koja je, jedne nove godine, navirala sa Tirenskog mora gurajući proleće u kalendarsku zimu.

Taj grad prigrlio sam kroz zabeležena iskustva i hiperborejsku melanholiju Crnjanskog koju je ovaj u Večni grad dovukao čak iz Banata. Za moju suprugu Branislavu i mene, zato, ne postoji Rim izvan njegove književne interpretacije i estetske vizure. Naš Rim Crnjanski je oblikovao intenzivnije od Mikelanđela, bilo kog pape ili vladara nekadašnje rimske imperije, pa makar to bio i Marko Aurelije.

Po izlasku iz bolnice, podsetio sam se Ćosićevih zapisa o Crnjanskom, najviše zbog subotičke epizode koja mi se, imajući u vidu ukupne ovdašnje prilike, učinila posebno zanimljivom i važnom.

“Početkom šeste decenije 20. veka pesnik Dušan Kostić, kao urednik subotičke Minerve, obratio mi se pitanjem da li Partija dozvoljava da se objave Seobe Miloša Crnjanskog, emigranta u Engleskoj”, zabeležio je Ćosić.

Znajući da komunisti Crnjanskom ozbiljno zameraju saradnju u “Idejama” i “Vremenu” i još štošta, Ćosić se, kako sam svedoči, povodom Kostićevog pitanja obratio najpre šefici tadašnjeg agitpropa Mitri Mitrović koja ga je uputila na svog šefa Milovana Đilasa. Đilas ga je uputio na Edvarda Kardelja koji je, prema Ćosićevim navodima, pitao: “Ko vam je taj?”. Kardelj je, konačno, Ćosiću rekao da se u vezi sa Crnjanskim obrati Aleksandru Rankoviću zvanom Leka, šefu jugoslovenske policije.

Taj moćni, razboriti i oprezni komunistički funkcioner, kako ga opisuje Ćosić, rekao je da je Crnjanski u emigraciji potpuno pasivan i da će proveriti njegovo držanje.

“Posle nekoliko dana”, beleži dalje Ćosić, “pozvao me je Ranković i rekao: Crnjanski ima samo jedan politički greh u inostranstvu. Na kongresu PEN-a protestovao je što je u Jugoslaviji zabranjeno štampanje pesama Radovana Zogovića”. Ako je verovati Ćosiću, Rankoviću je bilo smešno što Crnjanski, s desna, brani staljinistu Zogovića.

Kratko je dodao: “Neka se štampa Crnjanski”.

Bio je to mig jednog dela jugoslovenske vlasti koja je u celini, ne pitajući svoje građane, upravo uplovljavala u vode unutrašnje politike, one koje će se ozbiljno uzburkati tri i po decenije kasnije. Mimo toga, bila je to politička istorija srpske književnosti i početak zenita subotičkog izdavaštva u koji danas čkiljimo kao krtica u Mlečni put.

Pored Rankovića, na povratak Crnjanskog u Jugoslaviju značajno su uticali pesnik i partizanski prvoborac Tanasije Mladenović, zvani Tasa, u to vreme takođe jedan od “Minervinih” urednika, kao i ambasadori naše zemlje u Londonu Ivo Vejvoda i kasnije Srđan Prica.

Aleksandar Ranković

Danas je, uopšte uzevši, ideja povratka kompromitovana i obesmišljena. Najpre, subotička “Minerva” više ne postoji, barem ne u formatu značajnog nacionalnog izdavača. Ne postoji ni pisac Crnjanskovog značaja koji, zazirući, živi u emigraciji. Ne postoje više ni veliki tiraži u kojima su se, kao pre pola veka, u Subotici štampale knjige značajnih autora.

Ne postoji, na koncu, ni režim koji bi u prizemlju svoje kadrovske arhitekture postavio pesnika spremnog da pita ono što zaista misli, a pri vrhu bilo koga ko bi, u datim okolnostima, imao dovoljno lične i moralne širine da kaže: “Neka se štampa Crnjanski”, pa makar, poput Rankovića, po obrazovanju bio abadžija.

Oporavljajući se kod kuće od virusa, pomalo sam tragao za tim prvim posleratnim, pritom subotičkim izdanjem “Seoba” koje je Crnjanski lično redigovao, u odnosu na ono prvo, štampano 1929. godine kod Gece Kona u Beogradu, unevši značajan broj jezičkih i stilskih ispravki. „Dnevnik o Čarnojeviću” prištampan je uz “Seobe”, kako navodi Rista Tošović u pogovoru pomenutog subotičkog izdanja, bez izmena, na osnovu drugog izdanja iz 1936.

Dušan Kostić

Niko od prijatelja u svojoj biblioteci nije imao ovo, na svoj način dragoceno, subotičko izdanje, danas prisutno u ne više od tridesetak javnih biblioteka.

Više iz znatiželje, pretražio sam neke od sajtova za prodaju svega i svačega, pa i knjiga. Klik na računaru zazvučao je kao mala Božja promisao. Pronašao sam iz prvog pokušaja, u tom trenutku jedini, ali savršeno očuvani, dakle najverovatnije neupotrebljeni, primerak “Seoba”, sa prištampanim “Dnevnikom o Čarnojeviću”, u izdanju subotičke “Minerve” iz 1956. godine. Biblioteka “Izbor”, knjiga četvrta.

Prodavac ga je prodavao po ceni dva i po bureka.

Urednici ovog dragocenog izdanja bili su pomenuti Dušan Kostić, Živko Milićević, Stipan Marušić, Tanasije Mladenović i Risto Tošović.

Risto Tošović

Kostić je bio plodan pesnik i romanopisac (“Pjesme”, “Zemlji voljenoj”, Poema o gradu i ljubavi”, “Proljeće nad rovom”, “Gradić Jelengaj”, “Govor zemlje i mreže”, “Zov lišća”, “Gluva pećina”, “Modro blago”, Gora koštanova”, “Sutjeska”), urednik Radio Beograda, Borbe, Književnh novina, Savremenika, Mladosti i Književnosti. Milićević, dugogodišnji urednik Politike, pozorišni kritičar, pokretač “Politike za decu”, urednik u Radio Beogradu, pesnik, putopisac i hroničar. Mladenović, možda najzaslužniji od svih za povratak Crnjanskog u zemlju, bio je pesnik i jedan od autora časopisa Duga, direktor Književnih novina. Marušić – visoki komunistički funkcioner i predsednik vlade Vojvodine. Tošović, urednik Mladosti, Književnih novina, Politike i Nina.

Stipan Marušić

Na onlajn prodaju, međutim, nisu bile ponuđene samo “Seobe” sa “Dnevnikom o Čarnojeviću”. Bila su oglašena brojna druga “Minervina” izdanja o kojima danas u Subotici možemo samo da sanjamo: “Putevi nesreće” Žozefa Kesela, “Voz za Istanbul” Grejama Grina, “Most na reci Kvaj” Pjera Bula, “Hladni dani” Tibora Čereša, “Kroz sito i rešeto” Marka Tvena, “Bardelis Veličanstveni” Rafaela Sabatinija, “Osvajanje sreće” Bertranda Rasela, a potom redom dela Eriha Marije Remarka, Desanke Maksimović, Alberta Moravije, Adi Endrea, Džozefa Konradaa, Žana Koktoa, Henrija Džejmsa, Perla Baka, Stendala, Hamsuna, Sjenkjeviča, Dime i koga sve još ne od velikana domaće i svetske književnosti… Među ovim naslovima bilo je i “Kinesko jutro – beleške s puta” nekog Blagoja Bogavca, takođe u izdanju “Minerve”, iz 1958. godine, knjiga koja je dopunila moju zbirku srpskih putopisa sa Dalekog istoka.

“Minervini” urednici Crnjanskovih “Seoba” i “Dnevnika o Čarnojeviću” bili su svesni da je jugoslovenska politika puna ofsajd-zamki, pogibeljnih startova s leđa i sudija koje šutiraju pravo u gol, čak i nakon što odsviraju kraj utakmice. Najverovatnije zbog toga su odlučili da, za svaki slučaj, “Dnevnik o Čarnojeviću” prištampaju “Seobama”.

Živko Milićević

Bile su to godine kada je Kardelj, onaj što je Ćosića u vezi sa Crnjanskim pitao: “Ko vam je taj?”, po partijskim forumima, ako je verovati uglednom hrvatskom istoričaru i političaru Dušanu Bilandžiću, već govorio o Jugoslaviji kao tranzitnoj državi bez budućnosti, što je bila jedna od refleksija politike koju je Crnjanski prepoznao, dešifrovao i na nju upozoravao odmah posle Prvog svetskog rata. Protagonisti ideje o tranzitnoj državi bez budućnosti bili su kao ludi bez Crnjanskog i njegovog dela, što se, uostalom, videlo odmah po njegovom povratku u zemlju.

Dve godine posle “Seoba” i “Dnevnika o Čarnojeviću”, 1958, “Minerva” izdaje i Crnjanskovu dramu “Konak” u pet slika o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage.

Više od pola veka kasnije postali smo skloniji najprizemnijoj dnevnoj politici i produkciji jezika na kojima sve manje imamo šta da kažemo, nego štampanju i promociji vrednih književnih dela. Zbog toga danas u Gradskoj kući, čija je galerija postala magacin obuće, ali ni oko nje, po ustanovama kulture u kojima su se ulogorili vojnici Partije, nema ko da nas sa zvaničnog mesta podseti na činjenicu da je iz Subotice pokrenuta inicijativa da se Crnjanskova dela štampaju u socijalističkoj Jugoslaviji, što je potom ovde i učinjeno, a što je širom otvorilo vrata njegovom povratku. Ako ne među sve, makar samo među neke od nas.

Možda je u Kostićevom slučaju danas kvaka upravo u tome. Mnogo je lakše bez Crnjanskog.

Izvor: Subotičke.rs

Uručenjem nagrada „Aleksandar Lifka“ otvoren 28. Festival evropskog filma

Sinoć je na Letnjoj pozornici otvoren 28. Festival evropskog filma.

Ovogodišnji dobitnici nagrade „Aleksandar Lifka“ su glumac Aleksandar Berček za doprinos evropskoj kinematografiji u kategoriji domaćih stvaralaca i nemački reditelj Kristijan Pecold za doprinos evropskoj kinematografiji u kategoriji inostranih stvaralaca.

Nagrada „Andergraund spirit“ za izuzetan rad na polju nezavisnog filma, za jedinstven pristup filmskom jeziku i autentičnu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova industrije dodeljena je rumunskoj producentkinji Adi Solomon.

Ove godine po prvi put je dodeljena počasna nagrada „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji, dobitnica je slovenačka glumica Milena Zupančič.

Takmičarski program otvorio je film „Dnevnik iz Gvantanama“ reditelja Kevina Mekdonalda sa oskarovkom Džudi Foster u glavnoj ulozi.

Foto: Festival evropskog filma Palić

Preporuka za čitanje – „Agi i Ema“ Igor Kolarov

Vratite se u detinjstvo pričom o neobičnom prijateljstvu između usamljenog dečaka Agija koji se često seli i starije vitez-dame Eme i spremite se da budete dirnuti njihovom borbom protiv sveta koji nastavlja da bude sve otuđeniji.

Po ovom kratkom romanu 2007. godine snimljena je jedna velika retkost – srpski film za decu, u režiji Milutina Petrovića. Milena Dravić tumačila je ulogu Eme.

Pisac Igor Kolarov danas bi napunio 48 godina. U martu 2012. godine sa kolegama iz Politikinog zabavnika bio je gost Gradske biblioteke. Preminuo je u maju 2017. godine.

Foto: Laguna

Đorđe Bajić u Gradskoj biblioteci i Delfi knjižari

Filmski i književni kritičar, pisac i urednik Đorđe Bajić, predstaviće svoj četvrti roman „Smrt u ružičastom“ u utorak, 20. jula u 19 časova u Gradskoj biblioteci. Pre toga, od 18 časova autor će u Delfi knižari potisivati svoju novu knjigu.

Ovaj triler bavi se istragom smrti bivše supruge najvećeg srpskog tajkuna. U njegovom centru je inspektor koji se bori za istinu uprkos medijskim i političkim pritiscima.

Roman će predstaviti autor, zatim glumica Jelena Mihajlović i književni kritičar Zoran Janković.

Foto: Laguna

Omladinski duvački orkestar iz Tolne svira na Velikoj terasi

U petak 16. jula u 18 časova počinje koncert Omladinskog duvačkog orkestra iz Tolne na Velikoj terasi na Paliću.

Orkestar u ovakvom obliku postoji od 2013. godine, a čini ga četrdeset muzičara starosti od 8 do 18 godina. Za Subotičane, sviraće kompozicije klasične i filmske muzike.

Nakon gostiju iz Tolne, nastupiće Subotički duvački orkestar.

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑