Pićuka: Kratka priča o društvenoj ravnodušnosti

Dečak A. na mestu tragedije

Kako nam se dogodilo da jedna prostačka formula življenja, poput stupidne metafore o bolu u predelu muškog reproduktivnog organa, postane opšti obrazac funkcionisanja bezmalo celog društva?

Branko M. Žujović

Kada su mladi jermenski teroristi 9. marta 1983. godine u Beogradu pucali na turskog ambasadora Galipa Balkara, jednog od njih stigao je i oko pasa uhvatio pukovnik Slobodan Brajović. Drugi građanin uhvatio ga je za ruku. Terorista im se otrgao i ranio Brajovića. Drugim metkom ranio je prolaznicu Zoricu Zolotić.

Nastavio je da beži ka Pravnom fakultetu, a građani su trčali za njim. Policajac, koji se tu zatekao privatnim poslom, u svom automobilu, pokušao je atentatora da zaustavi klasičnim gaženjem. Nije uspeo. Pošlo je to za rukom tek drugom policajcu, koji je takođe bio van dužnosti, a koji je atentatora ranio pucajući iz pištolja.

Za drugim atentatorom potrčali su student Željko Milivojević sa još dvojicom prolaznika. Atentator se u jednom trenutku okrenuo i sa tri hica ubio studenta. Posle se dokopao autobuske stanice i uspeo da uđe u autobus za Novi Sad.

Ostalo je istorija ovog tragičnog događaja u kojem smo svetu bili pokazali da smo živi i da smo ljudi.

U međuvremenu se nešto dogodilo sa nama. Tok naše istorije kao da je postao etička ponornica.

O tome razmišljam 17. juna ove godine, nad šumovito-smaragdnim htonskim prostorima Krupe na Vrbasu, kraj Banja Luke, dok u ruci držim telefon kojim mi Imre Perc uzdrhtalim glasom javlja da će njegov četrnaestogodišnji posinak, po imenu Pićuka, umreti zbog davljenja u kanalu i da je celo selo mirno na obali čekalo da dođu vatrogasci i hitna pomoć da ga izbave, što su ovi na kraju i učinili.

Imreovog posinka iz kanala izvadili su članovi ekipe hitne pomoći, čim su došli, više od pola sata nakon što je upao u kanal. Nekim čudom, dečak je preživeo. I dan danas se nalazi u dubokoj komi na odeljenju intenzivne nege dečje bolnice u Novom Sadu.

Već u ponedeljak bio sam na licu mesta, u Gabriću kraj Subotice.

Niko u selu nije hteo ništa da kaže, osim dečaka A. koji je stariji maloletnik. Uz pristanak svoje majke, odveo me je na mesto tragedije. Moli da mu ne navodim ime, iako će, svejedno, svi u selu ionako znati o kome je reč.

Nesrećni Pićuka do tada je bio najmanje pet puta reanimiran i nalazio se na aparatima za disanje. Kažu da je preživeo zahvaljujući tome što mu voda u potpunosti nije bila prodrla u puća. Bio je, kako pričaju, licem i grudima okrenut ka dole. Oštećenje mozga, kažu, približno devedeset odsto.

Vozimo se automobilom do kanala, gde je Pićuka došao da se igra sa drugom. Očuh je bio na poslu, majka sa braćom u gradu.

A. mi pokazuje samo mesto tragedije.

Na travi su još uvek razasute ampule i ambalaža medicinskih stredstava kojima je rađena reanimacija. Niko se nije potrudio da te podsetnike jedne velike tragedije ukloni. Postali su deo ambijenta uz kanal, na mestu koje će od sada nositi teško breme zle dečakove sudbine.

Medicinska ambalaža na mestu tragedije

Priča se da je Pićuka bio povredio nogu i da je pokušao ranu da opere u prljavoj vodi kanala. Uprkos užetu i plastičnoj mreži prostrtoj preko obale, upao je u vodu. Bio je neplivač, platio je najteži danak dečačkoj naivnosti.

– Drug sa kojim je bio uspaničio se u tom trenutku. Hteo je da mu pomogne. Uprkos panici, učinio je najpametniju stvar. Brzo je otrčao do obližnjih kuća – svedoči A. koji se ubrzo našao na licu mesta. Jedini je od meštana, koji su se ubrzo okupili, pokušao da dopre do Pićuke koji je, prema procenama, bio na metar i po ili dva dubine.

– Pokušao sam da njegovo telo napipam nogama i da ga izvučem, ali nisam znao tačno mesto gde je upao – svedoči A.

Ostali koji su se okupili na mestu tragedije, odrasli ljudi, ćutali su i razgovarali. Izvesni P. M. iz obližnje ulice dečaku koji je otrčao po pomoć rekao je da ga “boli k…”. Niko od punoletnih meštana, koji su došli na lice mesta, nije ni pokušao da uđe u vodu, iako je među njima bilo plivača. Dok se nebo nad nesrećnim dečakom otvaralo, čeprkali su pomalo nekim štapom po kanalu i izgovarali se da ne znaju da gnjure i da je najbolje sačekati da dođu vatrogasci ili hitna pomoć.

Ta informacija me je porazila.

Ove reči potvrđuje i dečakov očuh koji je Pićukinu majku sa petoro njene dece iz prvog braka primio pod preskromni krov svog doma koji izdržava radeći od nadnice. Percove sam upoznao kada sam snimio reportažu o Pićukinom bratu Šanjiki koji keks, koji dobije za užinu u školi, nosi kući da podeli sa braćom koja često nemaju slatkiše na stolu. To je jedna po svemu uzorna i dobra porodica.

U šta smo se to pretvorili od 9. marta 1983. do danas? Neko je otišao u tupo stado, a poneko u svirepi čopor.

Konačno, priča mi maloletni A, stigla je ekipa hitne pomoći. Jedan od članova ekipe uskočio je u kanal i izvadio Pićukino telo.

Kako nam se dogodilo da jedna prostačka formula življenja, poput stupidne metafore o bolu u predelu muškog reproduktivnog organa, postane opšti obrazac funkcionisanja celog društva?

Poražen sam se vratrio iz sela.

Dečak Ištvan Op – Pićuka sa mlađom braćom

Iz razmišljanja me je prenula poruka koju sam dobio. Onaj isti T. M, koji je rekao to što je rekao, slao mi je najgore uvrede i pretnje. Potom me je telefonom zvao i njegov sin. Tvrdio je da njegov otac, koji se u objavljenim inicijalima ipak prepoznao, toga dana uopšte nije ni bio u selu. Obojica su pretila tužbom koja, ipak, nikada nije stigla na moju adresu.

Pićuka je u međuvremenu preživeo najmanje još jednu reanimaciju, sepsu, traheotomiju i na kraju koronavirus.

– On je, očigledno, veliki borac. To kažu i lekari u Novom Sadu: željan je života, ima snažan organizam. Trebalo je da mi ovog leta pomaže u poslu. On je vredan dečak. Kada se probudi, poneće moje prezime, to je moj sin – priča mi usput Pićukin očuh Imre, potvrđujući još jednom priču o odnosu meštana prema ovoj tragediji, dodajući da je T. M. bio da uputi izvinjenje, ali da sa njim više ne razgovara.

Danas, svaki dan započinjem kafom i porukom Imreu Percu koja glasi: “Kako je Pićuka?”. Perc odgovara: “Nema promena. Živ je.”.

Pićukina majka ima samo jedan san: da se jednog jutra njen dečak probudi. Ništa više od toga. Ona sada razume da Pićuka, ukoliko se izbori za to jutro, neće biti isti kao što je bio. Ali, eto, samo da se probudi.

Percovi u Sremskim Karlovcina nakon posete sinu u bolnici

U njihovoj preskromnoj porodičnoj kući, svega dvestotinak metara od kanala i mesta tragedije, kada sam ih posetio, mališani su delili sladoled. Petoro malih plavušana i njihova starija sestra.

Šanjika, o kom sam već pisao, izdvojio je šesti deo porcije i odneo parče u zamrzivač. Taj deo pripada Pićuki i treba da ga sačeka.

Taj gest uliva nam nadu da vreme između 9. marta 1983. i 17. juna 2022. godine, ipak, nije teklo ni potpuno jalovo, ni potpuno besmisleno i da među nama, možda, još uvek ima ljudi.

Comments are closed.

Proudly powered by WordPress | Theme: Baskerville 2 by Anders Noren.

Up ↑