Sebastijan Štetner (1699 – 1758), slikar

Sebastijan Štetner (1699 – 1758), slikar

          Mađarski slikar nemačkog porekla (1699 – 1758) izradio je slike za impozantni glavni oltar u subotičkoj franjevačkoj crkvi Sv. Mihaila arhanđela, na zahtev poručioca, po ugledu na onaj kod franjevaca u Vacu, a dovršio ga je i pozlatio 1740 – 1741. godine. Prema ugovoru, naslikao je glavnu oltarsku palu Sv. Mihaila arhanđela, zatim slike Sv. Đorđe i zmaj, Sv. Lučija, Sv. Cecilija, Sv. Katarina, Blažena Devica Marija, Sv. Franjo Ksaverski i Sv. Aleksij. Tokom 19. veka oltar je sklonjen, sačuvane su samo slike Sv. Mihailo aranđel, Sv. Đorđe i zmaj, Sv. Lučija i Sv. Cecilija.

          Izradu slike Sv. Mihailo aranđel platio je 54 rajnske forinte Šimun Antunović, koji tek viđenu sliku propratio rečima: “ Što tye nam toliko vragova? “ – Slika se sada čuva u bočnoj kapeli subotičkog samostana. Od dva uobičajena ikonografska tipa, gde Sveti Mihailo pobeđuje zmaja, ili gde svetac važe duše, subotička slika pripada ovom drugom tipu. Slikani prostor fokusiran je na dominantnu figuru sveca u vojničkom oklopu, ispod kog su nabori pokrenute haljine, jedna je kraća a druga duža i dopire do sredine članaka; preko levog svečevog ramena prebačen je dugi, vetrom pokrenut ogrtač. Svečeva glava, tek neznatno pomaknuta ulevo, s kratkom kosom, iznad čela završava se dijademom s krstom na vrhu. Kažiprst desne uzdignute ruke pokazuje u srednji deo lučnog prostora gde je Svevideće oko, svetac u desnoj ruci drži vagu, u otvorenoj činiji knjigu, iz druge činije odškrinutog poklopca vire nagi sitni likovi ( duše ) u očekivanju Poslednjeg suda. Iza leđa sveca, prema bočnim stranama slike, šire se široka krila, a oko njegove lepršave figure po oblacima su raspršene živahne krilate glavice anđela (sl. 28 ).

          Slikani prostor definišu sivkasti oblaci, gusti i plastično modelovani u donjem delu kompozicije, a prozračni prema lučnom vrhu kompozicije. Plavi vojnički oklop sveca s naglašenom anatomijom tela im pozlaćen okovratnik i žut opasač, kraća haljina je okerasta, donja svetloljubičasta, dok je crveni ogrtač utišan širokim tamnim naborima. Tu hromatsku jednostavnost, bez finih slojeva i lazura, imaju i svečeva krila, a najdetaljnije je slikan inkarnat arhanđela. U celini, slikar je insistirao na odnosu svetlo – tamno, ali bez mnogo finesa i polusenki. Ceo polukružni prostor ispod luka jedina je poluprazna, nešto toplija je površina sa Svevidećim okom.

          Druga po veličini sačuvana slika s glavnog oltara subotičke franjevačke crkve je Sv. Đorđe i zmaj, koji se danas nalazi na bočnoj kapeli. Sliku je platio naručilac Jure ( Juraj, Đorđe ) Matulčić sumom od 21 forintu i 10 krajcara.

          Slikanim prostorom dominira figura Sv. Đorđa kao konjanika koji kopljem ubija zmaja. Svetitelj je pomaknut ulevo od središnje vertikale, uzdignut na propetom konju, obučen u vojnički oklop, haljetak i ogrtač, na glavi mu je šlem sa ukrasnim perjem, na nogama vojničke čizme, dok u rukama stiska koplje kojim probada zmaja. Prizor se odvija na malom platou, odmah do donjeg ruba kadra, iza kog je na levoj strani šumarak, a na uzvišenju desno perspektivno umanjen lik princeze u nevolji. U pozadini, slikani prostor se otvara prema niskom horizontu i nebu prošaranom oblacima (sl. 29 ).

          Da je siromašan hromatizam na prvoj slici rezultat neadekvatne obnove, svedoči ukupna vrednost slike. Svetlost dolazi s leve strane, inkarnat je kontrastniji, životniji i topliji, modelacija uspešnija, a iluzija volumena uverljivija od one na slici Sv. Mihaila. Izraženi mekši svetlosni kontrasti javljaju se pri slikanju odeće, modri oklop i kaciga opisani su s mnoštvom detalja, kao i višebojna perjanica. Svetli haljetak sveca je s logičnim i jarkim senkama, naročito manšeta, a jarkocrveni kratki ogrtač vijori se iza njegovih leđa otkrivajući gole delove tela, proporcionalne i tonski opravdane. Nalevo okrenut, propet, skoro beo konj – ikonografski treba da bude u toj boji – anatomski je tačan, i proporcionalan – u skladu sa figurom konjanika. Svetac na prsima ima crvenu ormu s pozlaćenom kićankom u sredini, koloristički usklađenu s plaštom i čizmama. Zmaj koji u čeljustima već ima vrh koplja propinje se na izdisaju i deluje upečatljivo u svom shematskom rešenju.

          Ovalna slika Sv. Cecilija takođe je pripadala glavnom oltaru subotičkih franjevaca, čuva se refektoriju, a poručilac je bila porodica Gabričević, koja je isplatila iznos od 10 forinti.

          Slika Sv. Cecilija svojim likovnim dometom i veštom postavkom figure u prostoru ovalnog kadra poseduje sugestivnije emotivne gestove od ostalih Štetnerovih subotičkih likova. Svetica je prikazana u poluprofilu, okrenuta udesno, kako sedi za orguljama i svira, pogled joj je usmeren u stranu. Glatko i nežno lice oživljeno je snenim pogledom, kosa je brižljivo začešljana unatrag a istaknuto poprsje dopunjuje odeća – duga haljina s kratkim rukavima ispod kojih je podvezana bluza i prebačen ogrtač koji prekriva leđa i spušta se napred, do iznad kolena – što pruža sliku savremene barokne, čak i koketne dame. Duž levog ruba slike pruža se drveni naslon stolice, ispred figure su orgulje s notnim beleškama, na koje prstom upire golišavi anđeo što lebdi iznad instrumenta (sl. 30).

          U slikanju svetice, Štetner je precizniji u volumenu koji prat prigušeni hromatski spektar, naročito kada je u pitanju lazurno nanesen inkarnat s nežnim senkama. Finoća obrade očita je i pri slikanju odeće, modre haljine, svetle bluze i crenog plašta. Pred tamnomodrom pozadinom lik je istaknut svetlosno i koloristički, a senka razdvaja donji deo plašta od duge haljine.

          Druga ovalna slika istih dimenzija, koja se danas čuva u refektoriju, predstavlja Sv. Lučiju. Sliku je poručila Lučija Kubatušić i platila za nju 10 forinti. Nije teško uočiti izbor pojedinih likova prema imenima poručilaca.

          Kao i njen pandan, slika Sv. Cecilija, Sv. Lučija se u rešenju približila profanoj, portretnoj figuri baroknog doba. Svetica sedi za prekrivenim stolom koji zauzima levi donji deo slike, dok je u pozadini nebo. Glava joj je blago spuštena, oči sneno poluzatvorene, dlanom desne povijene ruke elegantno dodiruje prsa, levom ispruženom na stolu pridržava palminu granu. Kosa joj je podignuta, pramen nestašno pada na levo rame. Obučena je u svetlu haljinu sa širokim okovratnikom, rukavi joj dosežu do lakata, preko desnog ramena ima prebačen ogrtač što prati liniju tela s njene desne strane, kao i donju krivulju kadra. Levo, uz rub slike, okrenut svetici, lebdi manji anđeo koji prstom leve šake pokazuje na njene oči, kao ikonografsku tačku, dok desnom spuštenom rukom pridržava bodež, takođe deo repertoara njenih simbola, koje dopunjuje plamen uz desni rub slike (sl. 31).

         Setno aristokratsko lice i ostali inkarnat slikani su nijansama smeđe boje, kao i kosa. Haljina je oblikovana u prigušenom tonalitetu što dominira do kraja poprsja i na rukavima, i nadole se preliva u tamnosmeđu. Svetica nosi modri ogrtač, sto ispred figure ima ružičasto – crveni prekrivač, na njemu je zelena grančica palme, desno je tamna tkanina. Mali anđeo ljupkih pokreta slikan je svetlim okerom, noge su mu rumene, glava skoro portretski dočarana. Ružičasti plamen što liže desni rub slike stvara kontrast prema tamnom ogrtaču koji je pri dnu tamnomodar. Oreol je svetlo smeđ, nebo je svetloplavo s tamnim nijansama prema rubovima, svi tonovi sa strana podređeni su naglašavanju figurice svetice i anđela.

          Slikar Sebastijan Štetner, poreklom iz Bavarske, čiji je umetnički opus još uvek nedovoljno poznat, dolazi u Budim 1727. godine, gde radi sakralne teme, portrete i pozlatarske radove, u gradu ali i na periferiji Habzburške monarhije. O njegovom umetničkom školovanju za sada nemamo podataka. Arhivsku građu o Štetneru objavio je Arnold Šen ( 1930 ), dok je osvrt na njegova dela u Subotici objavila Mirjana Repanić Braun ( 2004). Građansko pravo dobija 1736. godine, dve godine potom ženi se udovicom Marijom Terezijom Obergruber. O trošku grada stanuje do 1755. godine, od kada se vodi kao kućevlasnik. Posle njegove smrti udovicom se ženi slikar Gabor Kronoveter ( ? – 1774 ). Godine 1738/1739. radi glavni oltar za crkvu u Segedinu, a 1740. u Pešti radi za franjevce. U tabanu, 1747. godine, poveren mu je glavni oltar Crkve Sv. Katarine. U Nađkanjiži 1747. opet radi za franjevce, u Budimu je zadužen za trijumfalnu kapiju prilikom posete Marije Terezije 1751. godine, a u Estergomu, 1754. godine, radi oltarsku palu i dve manje slike. Bio je član komisije za procenu slika u Budimskom depou.

          Slike preostale s glavnog trospratnog oltara u subotičkom franjevačkom samostanu definišu Štetnera kao veštog provincijskog majstora koji je delovao u duhu kasnog baroka, nedovoljno školovan da ukloni nedostatke, pre svega statične postavke figura, često skroman i hladan kolorit, što ga je omelo da postane izraženija umetnička figura u mnoštvu majstora koji su delovali u budimu i Pešti u 18. veku.[1]

 



[1] D. Škorić, Katoličko barokno slikarstvo, Novi Sad, 2015. god. 84, 85, 87, 89, 90, 91.