Bora Ćosić, Berlin  - Radomir, prijatelj

Bora Ćosić, Berlin - Radomir, prijatelj

... Jer Radomir je još u svojim ranim danima patio od toga što mu se čarapa neprekidno srozava, a on je nateže naviše, na njeno mesto, kao da ijedna dečija čarapa uopšte može imati neko svoje mesto! Mesto dečije čarape je na nekom nemestu, u nekoj permanentnoj srozanosti, a ne onde gde dečak, obdaren nespretnošču i stalnom pomišlju na ovu svoju nespretnost, misli da bi ta čarapa morala biti. Kao da toga nije bilo i u životu mladog Prousta: Neizmerno sam potresen mišlju šta je sve juče moglo da mi ispadne iz probušenog džepa od pantalona. Ovo je međutim ta naša pripovest o dečaku sa srozanom čarapom, koji je naumio da svoga oca, dostojanstvenog profesora pravne nauke, opiše kao Descartesa. Ovaj za sobom nije ostavio nekakav trag uvezan u zlatotisak, nego je uglavnom krož život na jedan pravilan, čak preterano pravilan način koračao. Taj otac u savršeno pravilnom kretanju, koji koračao je polako, ujednačenim ritmom, protivno svakom iznenađenju (pa je izgledao kao da uopšte ne korača... moj otac hodao je ulicama kao mehanička konstrukcija koju je izumeo Descartes: le maître et le possesseur de la nature može da ima telo samo kao mašinu... on je pantomimičar koji hoda u mestu), činio je to i onda kada sam ga i ja video poslednji put, u šetnji, dok je bez ikakva znaka na licu da išta oko sebe primećuje prominuo kraj mene beogradskom Jovanovom ulicom, vodeći ili skoro vukući za sobom svog starog, poluslepog, možda već polucrknutog psa. Jer uveren sam da bi gospodin profesor ovog psa vukao bez ikakve pauze, čak i da je pas tokom te kadaverične šetnje uginuo i postao samo krpa, teret za ukočenu staračku ruku. Sve ovo govorim, mešajući se pomalo u tu porodičnu povest, govoreći i ono što je državnikov, profesorov, mudračev sin, iz neke treme propustio je da kaže. Budući pred tim Ocem, Rade je ćutao i kad je imao da mu kaže mnogo šta, što mu tek naknadno, iza očeva groba i skoro u pola glasa, kazuje. Ali dok su bili skupa, i dok je mlađi strahovao pred starijim, a ovaj svoju tremu pred sinom, opravdano, nikada nije pokazao, oni su se uvek pri susretu rukovali tako što bi starac ustao od svoga stola i prišao svome nasledniku, kao što se samo pri velikoj etikeciji evropskoj nekad događalo. Jer sve o čemu ova knjiga pripoveda dešavalo se nekad i više se ne dešava uopšte. (Mi smo gospoda, ne lupamo vratima kad izlazimo, ne grebemo kašikom po praznom tanjiru... gospodstvo ništa ne hvata celom šakom, ništa ne drzi čvrsto, ono je sigurno... gospodin i posle smrti...) Ali to beše nekad. Da sin dođe u posjet svojim roditeljima, da pokuca na vrata one obitelji, beogradske, to kao da Beogradu uopšte više ne pripada, i kao da ničemu više u Evropi ne pripada, te da tu, pred očevim radnim stolom, dođe do onog rukovanja, ćutke. Zato što se u toj kući i obedovalo ćuteći, u velikoj tenziji i zebnji hoće li se dostojanstvo obedovanja, danas napušteno, ičim poremetiti. A u Prousta, koji izuzetno lepo ponašajući se za stolom: nijednom nisam naleteo na besan dedin pogled. Samo jedan mali prekor jer sam trljao oči maramicom... Eh, živote, pomamni građanski živote! (Pa i u Konstantinovića ne može se biti srećan, može se biti samo dostojanstven.) Na to se svodi ozbiljno ponašanje, veli junak jednog autora koji će tek pojaviti se u ovoj hronici, Becketta, ponašanje, koje nisam gotovo čitavo stoleće tako reći nikad napustio. Za tim stolom odigrao se i pretposlednji čin drame očinstva, jer je tata moga prijatelja uredno složio svoj pribor, svoj nož i viljušku ukrstio preko tanjira, a onda, ne remeteći nijedan predmet, srušio se pored stola. Tek tada nastupila je ona “pauza” koja je pauza u njegovoj “rečenici”, Mihaila Konstantinovića. Jer Rade, za razliku od svoga roditelja, ne ume da se u svojoj rečenici zaustavi, čime mi, na velikoj razdaljini, u ovom berlinskom kvartu, dokazuje da je živ. I da kao gospodin živi u jednom zverinjaku, a da o njemu ne izveštava skoro ništa. Nego uglavnom govori o svojim manama i o pogreškama koje je počinio u životu. Krivo usmeravajući poneki pokret i potez ruke, koji se u Freuda zove vergreifen, omašiti u hvatanju. Bojao se Radomir da se tu, pred njegovim ocem čaj ne prelije preko rubova šolje na mali porcelanski tanjir, ili da mi šolja ne ispadne iz ruke. A kad mi je ipak, ta nesrećna šolja iz ruke ispala, ispostavilo se: moj prijatelj morao je ispustiti, kao što je Miškin, Lev Nikolajevič, morao razbiti onu skupocenu vazu, ma koliko se trudio da to ne počini. Kao što je u detinjstvu učinio Rade onaj dadaistički idiotizam, neoprostiv za očevo shvatanje, kada je izrezao makazama iz (tatinog) Laroussea velocimane, mali drveni konjić na tri točka, možda je umro tada već, moj otac, kada sam oštetio njegov Larousse, ja, budući poet, majstor kvariš svakodnevlja. Ali Montaigne je hteo tu nemarnost, poziva se pesnik Konstantinović odjednom na ovog drugog drevnog mrtvaca, koji pokušava da prihvati svoju slabost, svoja posrtanja i klecanja, posebno kada taj veli – nalazim u svom mišljenju silnu smelost kad tako uporno osuđujem svoju nesposobnost. Neuporedivo gorče svedoči o sličnim pitanjima jedna pesnikinja naše generacije, Irena Vrkljan. Ona svesno destruira poredak naše građanske sredine, rušeći jednu za drugom, dečiju sobu, onu roditeljsku, potom jedaću prostoriju, to košmarno sastajalište nekoliko osoba na obrednom uzimanju hrane, bez veselja, bez ikakve mrve nekakve ljudske opuštenosti, jer u svaki momenat taj demijurg, onaj sumanuti otac u stanju je da porazbija sve sa stola i da isto tako nezasnovano išiba male devojčice, tamo sakupljene, koje bi mu imale biti kćerima. Irenini tekstovi, oni u stihu i u prozi, optužujuće su štivo upravljeno na rušenje jednog poretka, na poremećaj onog stanja stvari, i samog ruševnog, bez sopstvenih izlaza i bilo kakvog ljudskog vidokruga.

Neprestano slušajući dirigentsko vođstvo oca porodice, ma kako rogobatne, silovite i katkad sumanute bile njegove kapetanske odluke, ova pesnikinja, koja baštinila je takođe jedan diktum nadrealistički, poučila se od ovih buntovnika još nečem, da treba rešiti se vlastitih porodica, kao prvobitnog zla. Ne čineći nikakve dadaističke izgrede po ovom životu, nego sedeći u svom kutu, sabirući stavke optužbe, koju mnogo kasnije obznanjuje kao svoje shvatanje, svoju poetiku i čar svog posebnog pisma. Kako to, najpre taj važni naš roditelj otac, sve je činio za svoj porod, a ipak, držeći nas u neprestanom zaptu, da li je on, svojom skrivenom surevnjivošću, jer ćemo ga očito nadživeti, umeo biti nečuveno bešćutan, skoro surov – kao što je Proustov tata, makar bio i lekar, mnogima govorio da mi nije ništa i da je moja astma plod moje mašte.

A tek mati, ta obožavana (u Prousta takođe) mati, s kojom izmenio je stotine nežnih poruka, a onda, katkad, sve je eksplodiralo do teškog nerazumevanja i do otvorenog raskola, o kome ova hronika govori. Istina je međutim sasvim drugačija: čim se ja osećam dobro, život kojim živim i koji me dovodi do dobrog unutrašnjeg stanja tebe toliko ogorči da ti odmah kreneš sve da rušiš i zaustavljaš se tek onda kada ja počnem da se osećam dosta loše./ Ti ne možeš, niti si na putu da to možeš, da učiniš bilo sta valjano za mene./ A sada, još nemoćan da vam se pridružim u vašem načinu života, pokušaću da malo odspavam, što bi bio pravi primer begstva u san, od tegoba zbilje. Kako je moguće da je taj život, nekadašnji, sa svim ugodama i neugodama, uopšte postojao? U kome jedna obitelj, beogradska, sedi za stolom i jede, ćuteći. Za tim stolom, Konstantinovića, nije se smelo mnogo govoriti, a zaplakati – nikad. Čak i kada si mali dečak, obuzet strahom da ćeš bilo čime pomeriti ovu scenu, u kojoj se jede ćuteći. U velikom strahu koji je došao ko zna odakle. I koji je tokom čitave istorije građanske klase, onde, u toj klasi ostao. U toj klasi koje sada više nema, a ima još samo golemog bogatstva po nekim kućama, bez građanstva. Ionako građanstvo nije neminovno vezano za novac, kako u nekim knjigama stoji, nego za strah, koji je iz samog postojanja građanstva proistekao. I koji danas, pošto je buržujstva u tom obliku nestalo, ostavio je za sobom jednu prazninu. Mi danas ne znamo zbog čega smo nesrećni, a onda, dok smo bili građani, znali smo da smo to zato što ovom građanstvu pripadamo. Bojeći se da njegove formule u ponašanju, odevanju i hodu nečim ne poremetimo. To je možda bio jedan mnogo zdraviji strah, i prirodniji. Jer danas ga zamenjuje nekakva iracionalna zebnja od koječega, a onda, maleni dečak Radomir samo se plašio jedino da u oblačenju ne preskoči neko dugme, pa da ostane zakopčan ukrivo.

Nekim slučajem, upravo gledam platna jednog velikog gospodina nemačkog građanstva, Liebermanna. Koji svojim slikarstvom pokazao je kako je građanska klasa živela, i zašto. Upravo tu nedoumicu ove klase i ono što se oko te nedoumice, kasnije, nadovezalo. Jer su oni koji behu građani bili često slikani u tom položaju nedoumice, kao kada na jednom platnu ona gospođa gleda prema moru, na terasi, Liebermann naslikao je to što je kao građanin video u svom građanstvu: da su ljudi oko njega često na nekoj terasi, pored mora. Ili da hodaju po pesku. Ili da se po tom istom pesku njišu u jahanju. To je onaj udes dva-tri naraštaja, najviše četiri. Koji proveli su svoje vreme kao da su na letovanju. A ovo se mora neminovno završiti. To je kao jedan kratak period, obilja i ugode, pa zato ne može biti večan. Doručak na travi. Možda u svom doručkovanju krijući po koju nedoumicu, ili čak strah, ali ostajući to što jeste, kratko veselje na onoj ponjavi, uz svu privremenost koju ovakav obed donosi.

Ne znam da li je dete Radomir, budući pesnik, voleo ove obede. Njemu je već onaj ručak za obiteljskim stolom bio udes i nepogoda; sad je još trebalo da se ovo rastroši na jednoj deki, prostrtoj u Košutnjaku. Te scene uslikao je Liebermann znajući da život njegove klase ne može potrajati, i da će ova luda mesta nerada, ugode i prirode u čistom stanju, morati da se osvete svom korisniku. Jer taj koji sada hoda po onom štrandu, po onom pesku, ili sedi u onoj bašti, sve ovo moraće uskoro da napusti. Ili zato što jesen počinje, ili zato što sam u svome životu stari, ili zato što je Jevrejin. Jer svaki čovek je Jevrejin dok na najnejevrejskiji način stari, pa će onda iz svog života biti isteran kao da je Jevrejin. Koji povremeno ne sme da boravi u ovoj ili onoj zemlji, ili uopšte nigde. To nam govori ovaj Jevrejin koji je još bio i građanin, nemački građanin jevrejske rase, Liebermann. Koji je pokazao u velikim razmerama svojih platana kako prolazi svačiji život, a posebno onaj koji pripada građanstvu. Te već zato neminovno mora proći, bez traga. Kao što iza Konstantinovića i njihovog izleta (u Košutnjak, u Ivanjicu) nije smelo da ostane ništa. Od nas ništa nikad ne ostaje, mi nismo ništa bacali. Sve iza nas, posle nas, izgledalo je kao da mi nikada nismo ni bili, pa ja mislim, ponekad, da mi stvamo i nismo bili.

Osim toga, ostaje sumnja u svrhu čitavog tog kompendija, porodičnog, posebno građanskog. Veliki skeptik novog vremena, Bertrand Russell, veli kako izgleda da treba zaključiti da je u sretnim okolnostima otac od određene ograničene koristi, dok lako može, u nepovoljnijim slučajevima, pomoću tiranije, mrzovolje i svadljivosti učiniti više zla nego dobrog. Prema tome, uloga oca sa stanovišta dečije psihologije i nije naročito značajna. To je veliki korektiv koji dolazi od filosofa, dok upravo čita Freuda, te sve što sledi mora imati i ovaj nalaz kao dragocenu fusnotu.

Da li smo mi to stvarno na nekom opelu, očito prognani sa onog travnjaka, i iz života? Kamo odlazeći otac Konstantinović poneo je sve svoje regule, sav svoj čvrsti, uspravni stav “čoveka od jednog komada”? Potegnuvši za skut i onoga koji mu je bio naslednik. Jer po očevoj verziji, kaže filosofkinja Branka Arsić, sin je sin jedino ukoliko je očev sin, ukoliko ga je otac napravio i porodio, kao oca, kao samog sebe. Tu smo sad (mimo one epizode sa razbijenom šoljom u predmetu vergreifen) već veoma blizu Freudu, što drugi jedan filosof, Belančić, uviđa. To su ona mesta koja promišljaju čitav kubus Nad-ja, kao stvarne formacije oca, ali na koji način? ... instanca ratia koji vrši deobu između “budi kao” i “ne budi kao”, u stvari, nikad ne radi “kako treba” svoj posao: ne razlikuje, ne diferencira i pogotovo ne vrši hijerarhizaciju “prava” koje ima Ja i koje ima Drugi. Po Freudu, ideal Ega je, najpre, narcističkog porekla, odnosno svedočanstvo o prvobitnoj detetovoj zagledanosti u samoga sebe i u svoj Svet. Zato ovo “ne budi kao”, koje dolazi spolja i vrši pritisak, pa konačno izobličuje prvotnu intenciju ideala Ega, svedoči o ocu Suverenu, ocu kome je “sve” dopušteno, bezočnom ocu, ocu bez oca ili Ocu: recimo gospodaru svetskog poretka... Koga, naravno, treba ubiti. To da u detetu Radomiru sve vreme onog porodičnog obeda lebdi prvotna ideja Ega, da se treba okrenuti sebi i svome svetu, stalno je vidno. Zašto ta glupa kašika treba da zahvati supu ovako a ne onako, pa i onaj hod, kriv ili ne, trebalo bi da bude moj problem, i ničiji drugi! Skoro da onom ocu, što je svojim znanjem, autoritetom i nesumnjivom genijalnošću u koračanju uspravno zamalo bio suveren čitave kraljevine jugoslovenske (zar nije u periodu 1939-1941. bio domaći učitelj maloletnom Petru II), njemu, nije li već izrečena sinovljeva smrtna presuda, samo čime? Oružjem i kratkom cevi pisanja. (Mi smo naša sopstvena literatura, onoliko koliko smo delo jezika, nas nema pre jezika, bez jezika, izvan jezika/ ja sam to pričanje u kome, međutim, mene nema...) Tim oruđem, jer mi drugog nemamo, pokušavamo da utvrdimo prevlast jednog nad drugim (samo vrstom pismenosti). Kako se boriti protiv tog Oca, ili čak u njegovo ime, osim da se utvrdi – bio je on na strani zakona, ne samo u ornatu neke države nego i tog koji se tiče mišljenja, njegovog metoda, jedan Descartes u godini 1939, koji pokušava pre svega da misli ispravno, zatim da tom mišlju utanači sasvim novi red u zemlji, skoro raspadnutoj. Potom da se prizna: mi, njegov porod, ja, sin mu Radomir, više sam od testa montenjevskog, one razobručene misli otvorene na sve strane, i sklone neprekidnim verzijama svog vlastitog promišljanja, shizoid filosofije, idiot metafizike. U tom rasponu traje čitav solilokvij Dekartove smrti, boj sa silama nemerljivim našeg prethodnika i sa vlastitim raskolom, jer, za razliku, sin Radomir nije čovek “od jednog komada” i sreća je što nije. Tog Montaignea, kao sredstvo i izlaz, tačno navodi filosof Belančič: Razlika se sama od sebe uvlači u naša dela, nikakva veština ne može postići istovetnost. Pisac Konstantinović, državnikov sin, čovek je razlike, martir neistovetnosti, neistovetnog. Koji uza svu pažnju spram umrlog roditelja, dvoumi se pred njegovom “formulom sredine”. Zato i citira drugog svog pomagača u ovom boju, Pascala, i savršenstvo nas vara! Takav pisac, kako veli Belančić, bio je opsednut pitanjem očeve “službe zakonu” ili redu i poretku, gde je (taj otac) pokazivao izrazitu sklonost ka savršenstvu zakonomernosti ili ponavljanja, u potpunoj predviđenosti svega, i nemogućnosti iznenađenja, ili slučaja ma kakvog.

A iznenađenje je ipak došlo 25. marta 1941: vlada u kojoj imao je otac Konstantinović bliske sagovornike, potpisuje pod teškim uslovima – ali svejedno, sramni pakt sa Hitlerovom Nemačkom, možeš samo kao prebijeno kuče podviti rep i podneti razumljivu ostavku. Nema reda i poretka bez šokova i iznenađenja, pa se otud R. K. okreće Montaigneu, čoveku samošokovitih obrta, od dana na dan, iz misli u misao, nema ideje izvan ideje o izdaji ideje, pisao je pesnik još u jednoj davnoj knjizi koja se zove Ahasver dok moj otac isključuje Montaignea ili život kao “nepravilno, neprekidno kretanje, bez gospodara i cilja”. Bio je otac Konstantinović osoba sušte legitimnosti, legalist bez premca, pa kada zastupa maloletnog kralja, učeći ga privatno pravu, ne stoji on iza glupave monarhističke zaluđenosti srpskog seljaka dvorom i krunom, no iza jednom utemeljene strukture kojoj, činilo mu se, nema odstupanja! Idući po tankoj crti te zapravo krhke celovitosti, u stvarnosti nekakvog ekvilibrijuma. Budući otac Konstantinović ne samo čovek dostojanstva, nego i subjekt između sopstvene veličine i sopstvene bede... na sredini između ničega i nečega; sasvim po zamislima Pascalovim, zato što priroda nas je postavila na sredinu. Teško se opire pesnik Konstantinović toj senci očeve, pragmatično sazdane celovitosti, a ipak, nekuda ga vuče njegov tek nagovešteni poziv skriptora i samosvesnog mislioca, mnijući da sve treba silno i pomno pretresti, kako Montaigne i veli: ima više nauke u tumačenju tumačenja nego u tumačenju stvari, pa ma kako to bilo bolno za moga pesnika – agonija jezika otvara mi oči: sve bolje vidim, sve manje razumem. U tom montenjevskom rasulu (čovek nije ni anđeo ni životinja), Radomiru ostaje da se izbori sam: nije li, kako smo videli, silom loših povijesnih okolnosti, mladi pesnik u godinama između svoje trinaeste i sedamnaeste, živeo bez oca, koji se našao u begu od krvnika, u emigraciji. Pa se onda sav onaj ritual oko držanja kašike za stolom iz predratne idile morao nastaviti tek pošto se otac vratio, sada sasvim u deziluziji, bez ikakvih više državničkih ambicija, otpravivši se na raniju katedru prava, na kojoj ostao je do smrti. Te onda dolazi konačna enigma ove povesti: u neko predsmrtno vreme, na samome kraju doktora Mihaila Konstantinovića, šta je Montaigne tražio na stolu moga oca?

Moj otac, još jedanput veli pisac Konstantinović, bio je ekvilibrist, svuda, u svemu, išao je po konopu, održavajući ravnotežu: njegovo telo bilo je telo ovog dostojanstva u formuli niti-niti, u formuli “sredine”. Otuda onaj bicikl što se sustavno pojavljuje kao sprava koja se kotrlja kroz Dekartovu smrt, bicikl je onaj predmet, prislonjen tamo uz ono drvo u Trstu, pita se R. K. da li bi i Descartes vozio se na dvotočku, samo da je taj već onda bio otkriven. Otud biciklizam, ingeniozna veština održavanja ravnoteže u situaciji kad je ova skoro neodrživa, izabrana je od pisca Konstantinovića da bi opisan bio njegov otac, umetnik ekvilibriuma. A zapravo je potrebno da se sa tog bicikla padne, kad-tad! To ne govorim samo za sopstvenu korist, budući nikada nisam seo na ovo vozilo, mislim da je položaj pesništva da sa bilo kakvog bicikla padne u stranu, a ne da srlja ka nekoj sumanutoj turdfranskoj traci na cilju. Tako pisac Konstantinović i čini, on pada sa bicikla, on se skrljao sa te glupe sprave, on je pali biciklist i sve što napisao je memoari su jednog bicikliste palog sa ovog vrlo sumnjivog pomagala. Ali to skrljanje sa dvotočka ne znači pad u čistu grabu ničega; pesnik na onom tlu na kome se našao ovim lakim incidentom, odmah je veoma daleko od očinske ekvilibristike, naoko pouzdane i čak dostojanstvene, to što smo na zemlji znači da smo dohvatili jedno mišljenje... koje ne želi da prihvati protokole, koje ne želi da se ponaša u skladu sa ceremonijama meditativnog samoutemeljenja razumnog subjekta, tako bar veli filosofkinja Branka Arsić. Ta razumnost, kaže ona, oblikovana je očinskom rukom Descartesa-oca, rukom koja najpre pažljivo je uklonila čulnost i mahnitanje tela, a zatim i ludilo i snove i nesigurnosti i sumnje, i zle demone, i noćne utvare... a onda i imaginaciju, sve himere mašte, poeziju i neuobličenost jezika... Govoreći o filosofu Descartesu, ali i o ovom drugom, dekartovskom ocu Konstantinoviću, Branka Arsić veli kako se preselio u razuman i predvidljiv svet, matematizovan univerzalnom matematizacijom, u bezbedan svet lišen iznenađenja, u SIROMAŠNI, dakle osiromašeni svet oslobođen nepravilnosti čulnosti. Sa takve razine, visoko biciklističke, vredelo je skrljati se u grabu neurednosti i poezije. Onde, u tom beckettovskom jarku, ponovo nas očekuje Montaigne, Montaigne koji ima roditelje, on ima svoje citate, on je rođen od drugog i za drugog. Samo je očinska figura (Descartes, tata Mihailo) bez roditelja i bez citata, daleko od svega, distanciran od svih. Takav bio je taj naš otac, pravnik, profesor i državnik, kada je opštio sa svojim savremenicima, političarima, uređujući jednu neuredivu državu, ali takav bio je i u svom egzilu, ne samo “političkom”, bio se on, hteo to ili ne, distancirao od svoje obitelji, a najpre od svoga sina u najdelikatnijim sezonama jednog mladića, između trinaeste i sedamnaeste njegove godine. Imam bojazan da ponešto preterujemo, očinstvo je, plašim se, oblaćeno za nijansu previše, posebno kada Branka Arsić bori se za (inače naš sopstveni) govor koji je daleko od pravobranilačkog, kaluđerskog ili profesorskog, svakako daleko od profesorskog, dosadnog i izveštačenog jezika, koji duh čini mlitavim i tromim, neživim i sporim. A znamo da se iz te tromosti i sporosti i dosadnosti (najviše volim dosadne knjige!), iz te uštogljenosti, leksičke i sintaktičke, malim obrtom dolazi do dragocenog kvareža, do velelepnog bulažnjenja i pesme. Na drugom polu od ove očinske pozicije eto kako Montaigne naša je mati, ta mati, životinja koju Descartes-otac hoće da zaboravi, kaže filosofkinja, smerajući možda takođe na njegov prinudni egzil, ali valjda i zato jer majka je to mesto bez razuma/uma, stara kornjača, koja se kreće bez pravila, mesto neurednosti i dopuštenosti svega, prostor odsustva dužnosti, bliskosti tela, ona se može dodirnuti, njeno lice nije nedodirljivo, njeno lice nije uvek ista ledena maska, ona nije izvan sveta... ona je montenjevska “kriza života kao dužnosti”, dakle, kriza smrti, slavlje života... Nije li zapravo ta graba poezije, to podnožje spomenika veličini i autoritetu očinstva, nije li čitavo moderno pesništvo ispunjeno ženskim principom, instinktom rađajućim, svi smo mi polutani, čak i sasvim muški spisatelji imaju onaj udeo invertitski, u Prousta. (... uvijek me zanimalo šta bi se moglo dogoditi premještanjem prijateljskoga ili voljenoga lica muškoga roda u ženski, i obrnuto, stoji u njegovom pismu Louisi de Mornand.)

A šta se samo u tog pisca može naći, što bi se neposredno ticalo ove teme, očevljevsko- sinovljevske! Važio je taj fragilni subjekt Marcel kao dijete materino, bez čijeg poljupca, večernjeg, u detinjstvu, nije mogao zaspati, a ipak, veli on u pismu Mauriceu Barresu: Osobno me ganula vaša predivna namjera rekavši mi da se odmah vidi kako sam ja ono što je mama najviše voljela. Nije točno. Bio je to moj otac. Jadni Marcel! Kao da je zaboravio šta je drugde o tom ocu rekao, i o materi svojoj! Tako se i u Prousta ukazuje ta dekartovska sjena, očeva, makar stari gospodin Adrian bio samo značajan liječnik i znanstvenik medicinski. Pa je i kao takav, ipak nadvijao se nad ovo nejako stvorenje, od ranih dana upravljeno na pesništvo i na književnost, smatrajući, u svojoj očinskoj, roditeljskoj i građanskoj usmerenosti, da bi mu sin imao biti pravnik. Pa da, najpre, bilo bi normalno da izvuče “nekakvu korist” od uspešno završene škole.

Svejedno, veli mu sin u jednom pismu: Kad je riječ o odvjetničkoj praksi, više bih volio ući u ured nekog financijskog savjetnika. Uostalom, budi uvjeren da tamo neću ostati ni tri dana. Očito silne nevolje činio je taj mladac svome roditelju, ne samo tako što je bio nesmotren u donekle krutoj sredini graždanskoj, tražeći, recimo, preteranu pažnju i nežnost materinu, kroz jedan život i nadalje pun geteovske strogosti sveta. A tata je imao toliko plemenitiju narav od moje./ Pokušavao sam ne da mu udovoljim -jer dobro shvaćam da sam mu uvijek bio crna točka u životu – nego da mu iskažem nježnost. A ipak, bilo je dana kada sam se bunio protiv nečeg odveć sigurnog, odveć pouzdanog u njegovim tvrdnjama a sjećam se da sam nedavno jedne nedelje tokom neke političke rasprave rekao nešto što nisam trebao.

Kao da pesnik ikada govori ono što bi “trebalo reći”, a ne obrnuto. Svejedno, u ovom pismu “jednoj grofici” Proust ipak pokazao je svoj majušni otpor protiv odveć sigurnog, odveć pouzdanog u roditeljevim tvrdnjama, on je, makar i u nekoj mlakoj varijanti, već na drugoj strani, pa ako ne čini dadaističke izgrede i ono jedenje bubašvaba na javnom mestu, kako su to radili mladi beogradski nadrealisti, Proust je spreman da izvede raskid sa tom velebnom sredinom u kojoj je bio. Da bi ovo izveo, morao je sačekati smrt svojih roditelja, najpre oca, potom matere, kao da je posebno njeno prisustvo činilo zazornim otkrivanje njegovih, svakojako destruktivnih nauma.

Jer u svem ovom globalnom rasapu između roditelja i dece, u književnoj republici evropskoj, poslednjih stotinjak godina, ona razlika (Derridina ili ne) izmedu ta dva tako oprečna naraštaja bila je ili oblika “morfološkog” ili, skoro bi se reklo, moralnog. Pa je bilo pitanje da li će se ovaj vražji nakot očitovati jednim novim jezikom, njegovom novouspostavljenom sintaksom (od nadrealista do Becketta) ili preokretom u shvatanjima, društvenim, moralnim, socijalnim (posle Lautreamonta i Gidea), kod Prousta. (... da se Umjetnost razlikuje od Morala, citirao je jos 1905. Proust Whistlera). Tako se on izložio silnim napastima, kada se njegova pripovest, još uvek krnja i u odlomcima, počela pojavljivati nakon 1914. Tu je doista, za francusku beletristiku, kao po nekom već utvrđenom shvatanju, tek tada počeo novi vek, dvadeseti. Zadržao je Proust međutim, u toj novosti novog, pouzdanje u vlastite korene, kao da sam o sebi kaže: Vjerujem da je svaka prava umjetnost klasična, ali zakoni duha rijetko dopuštaju da kad se pojavi, bude takvom prepoznata. / Ti veliki novatori su jedini pravi klasici. Ne znam kako se mladi Marcel kretao ulicom, ali mnim da je imao nešto, takođe nesigurno u hodu, kao i pesnik Konstantinović. Imao je on i po koji gest, mladenački prpošan, jedanput je izašao i na dvoboj, ipak, znamo da mu je život prošao u teškoj fizičkoj dekadenciji i u neprestanom jamranju. A iz ovog, u neposrednom protivstavu svemu stamenom, pouzdanom, legitimnom, očekivanom, niklo je ono gigantsko delo, protivurečno svemu okolnom, u društvu, u poimanju sveta, u književnosti. Te umesto lamenta nad mrtvim ocem, Konstantinovićem, onde bila je na stvari duboka tužaljka nad vlastitim životom, piščevim.

Odlomak iz knjige Vražji nakot (Profil knjiga, Zagreb, 2012); Izlaganje Bore Ćosića na međunarodnom okruglom stolu posvećenom Radomiru Konstantinoviću – preuzeto iz zbornika „O duhu otvorenosti“ – dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, Gradska biblioteka Subotica, 2016.godine, strana 17-25.